Ђорђе Вукадиновић: Лажни „одисај“ и илузија промене

„Желим да верујем свим европским политичарима који свакодневно понављају да желе Србију у ЕУ као равноправног члана европске породице народа. Зато исто тако желим да верујем да нас ти исти политичари, моје поштоване колеге, никада неће поставити пред избор: Косово или ЕУ“.

„Србија  врло концентрисано ради на томе да испуни услове за почетак преговора о приступању ЕУ“.

„Нико нам неће вратити Косово ако кажемо – нећемо у Европску унију“

„Ми Косово имамо у Уставу. Нека Уставни суд врати Косово у уставни оквир“

Првобитна намера ми је била да се овај текст састоји само од цитата наших највиших државних функционера на тему Косова и Метохије и евро-интеграција, и да, евентуално, само поставим „наградно“ питање коме поменуте изјаве припадају. На крају сам ипак одустао, али и даље верујем да су те (без)бројне формулације које се монотоно понављају практично из дана у дан (сем оне последње, која је помало ипак „бисер“ за себе) речитије и сликовитије и од мог најциничнијег могућег коментара.

Премда делују као да долазе из политичког блока ДС-ЛДП (прве три као да су „пљунути Тадић“, док четврта више вуче на Чеду Јовановића) све наведене изјаве, као и стотине сличних које се свакодневно изливају из наших штампаних и електронских медија, заправо припадају актуелном председнику и премијеру Србије (2:2). Дакле, шта би требало мислити о политичком процесу у држави Србији ако Томислав Николић и Ивица Дачић данас делују и звуче практично идетично као Борис Тадић и Чедомир Јовановић јуче? (А при томе њих двојица чак и нису највећи европејци у владајућој коалицији, само што, за разлику од њих, Александар Вучић нема потребе да се у том погледу превише доказује и истрчава.). И шта рећи о изборима који се у јавности представљају као борба на живот и смрт измећу сила светлости и таме, а после којих по свим кључним тачкама политика остаје готово потпуно иста?

Неко ће рећи да је у питању „консензус“ политичке елите у погледу правца којим Србија треба да иде и да је то мање-више тако и у осталом свету, тј. у стабилним друштвима која знају куда иду и која не мењају сваки час зацртани курс. Али очито да је у питању нешто друго. Избори, а нарочито постизборна трговина у Србији заиста у неку руку јесу „борба на живот и смрт“ – утолико греше они који мисле да је то све само фарса – али не борба око великих политичких идеја и геостратешких тема, већ, плашим се, само око тога ко ће кога стрпати у затвор и ко ће доћи у прилику да неограничено располаже преосталим друштвеним ресурсима.

Наравно да се, рецимо, политика САД и Велике Британије не мења од избора до избора. Али тамо се ни у иначе оштрој кампањи ривали не сукобљавају око тога да ли им је савезник Иран или Израел, да ли је Осама Бин Ладен херој или злочинац и да ли им је ближи НАТО или „Шангајска иницијатива“. Овде је, међутим, увек све у игри и све у питању – да би на крају увек све остало мање-више исто. При чему народ, гледано у целини и с обзиром на доступне му информације, увек гласа релативно „патриотски“ и „источно“, док власт на крају увек води политику која је претежно прозападна.

Зато се ипак не можемо сложити са екс-председником Тадићем када се, након свега, помало тримфалистички пита: „Зар није дирљиво када Николић каже да никада не смемо одустати од европских интеграција, Вучић да без Европске уније не можемо економски да опстанемо, а Дачић да нам је доста пароле „Косово је Србија“ и да нам одрицање од европске будућности никада неће вратити Косово?“ Не, није дирљиво – мучно је, иако могу донекле да разумем горко ликовање бившег председника што они који су га оптуживали за „велеиздају“ сада врте и варирају његове еврофилне фразе.

Значи ли то да је све исто? Не, сасвим. У нечему је ипак боље, у нечему горе. Али суштинска разлика је у томе што би се, да је на власти остала претходна гарнитура оличена у Борису Тадићу, а под претпоставком да би радила мање-више оно исто што ради и актуелна власт, што би се, дакле, у том случају, данас по Београду и северу КиМ ваљале масовне демонстрације под вођством опозиционог СНС-а и осталих „патриотских снага“ против „предаје Косова“ и „издајничке власти“. А сада тога нема, јер су, уз ретке изузетке, „патриотске снаге“ углавном заокупљене расподелом плена, прекомпоновањем локалних власти или страхом да не заврше на робији. А Ђиласове и Тадићеве демократе, разуме се, нити могу, нити желе, нити смеју да властима по питању косовске политике буду „патриотска опозиција“.

Све у свему, гласачи су добили један лажни „одисај“ и илузију промене, а Брисел и Вашингтон жељени наставак, па чак и нападно убрзање досадашњег спољнополитичког курса. Можда је зато и она необична бриселска честитка Николићу поподне 20. маја, додуше, била погрешно, тј. прерано одаслата – али, изгледа, не и на погрешну адресу?

Ђорђе Вукадиновић / НСПМ