Ивица Дачић или издаја или предаја?

У име Србије и Срба све што је господин Ивица Дачић одпредседниковао до сада може се подвести под питање: или издаја или предаја. Према свему што нам је од плодова његове делатности доступно увиду, од међудржавне границе посред Србије до раскалашног и скоро оргијастичког смешка из сликом документованог опсценог троугла Хашим Тачи, Катрин Ештон и он лично и персонално, одговор на ово питање нам је у рукама.

Али да се најпре присетимо његовог најскорашњег председниковања, ни мало оригиналног и још мање самосвојног, тек да натукнем. Једино што с необично преданим задовољством и радошћу, најискреније штавише, спроводи то своје председниковање, да га на саблазан свих честитих Срба прославља са микрофоном у рукама у каквој биртији.

Као да Србији није довољан један гитармен који је сатро српско банкарство и путеве српске привреде, а да ни трепнуо није. Напротив. Својом слепом и булдожерском упорношћу и даље риља по алејама и баштама, вртовима и браздама Србије. Сачувајмо присебност за господина премијера Србије, а овога за сада оставимо његовом сликовитом личном имену и генијалости која му из лика злодуха шапуће да је за привредни раст земље најпробитачније прошење новца по белом свету, продавање сопствених добара и уништење аутентичних српских производа.

Дакле, наш председник владе Ивица Дачић.

Избрифиран лепршањем америчке и великобританске заставе на дотичним амбасадама, наш председник владе хитно је уприличио састанак у четири бистра ока са председником владе Хрватске Зораном Милановићем, иначе 100 одсто Хрватом по имену и презимену али и по пореклу. А о чему су они тамо говорили, шта су један другом поверили и око чега су се договорили, највероватније ни сами не знају.

Упркос лажима и хвалоспевима београдског тиска о унапређењу односа између Србије и Хрватске, ми знамо шта прекаљени београдски новинари нису рекли и што никада неће рећи. Као прво: Хрватска ће и надаље запоседати пољопривредна добра Србије, уз ту и тамо понеку творницу, улагања хрватских предузетника ће имати првенство у испумпавању пара које су зарађене у Србији, хрватска естрада ће у Хрватској пљувати по Србима а у Србију ће и даље долазити на шишање наркотизираних Срба, хрватски народни вођи ће се и даље бацати блатом по Србима са најгледанијих српских телевизијских емисија, хрватски производи ће све више испуњавати продавнице хране и техничке робе по Србији, Хрватска ће се и даље пред људским родом прсити српским културним и научним достигнућима под именом хрватске културне и научне баштине, српски језик из Хрватске и даље ће се у Србији звати хрватски… док ће маншмал и јафа кекс, као једини производи из Србије (без ћирилице на амбалажи), бити сасвим повучени из Хрватске, а Србија неће добити ни киоск, као што га и нема, а није искључено да ове, 2013. године, наш председник владе господин Ивица Дачић као почасни гост Хрватске 4. августа осване на книнској тврђави да увелича велики хрватски празник победе над дивљим Србима, који су окупирали Книн и Крајину и који су туда, гле бесомучног понашања, више стотина година подизали своје цркве и манастире, са српском земљом на својим опанцима.

По принципу непристрасности

Исто тако знамо да шлифовани београдски новинари ни делићем свог интегритета, тојест части, или објективног новинарства, или принципа непристрасности (што би рекла Смајловићка, ауторка босанског лонца од „Политике“), не могу појмити ни свом расуђивању примаћи шта наш председник владе није рекао нити ће рећи по било коју цену.

Омађијан лепршањем горе поменутих застава, на добром путу до загрљаја господина Зорана Милановића, 100 одсто Хрвата, он је све то поштено одћутао, на „лошем хрватском језику“, како би то рекао панонски морнар, онај који се Јосипу Брозу нотно препоручивао на верност.

Пошто су београдски новинари савијени под теретом објективног новинарства или погрбљени под утезима принципа непристрасности, како би пресудила Смајловићка, онда немамо куд но да се довијамо да бисмо сазнали шта је то наш председник владе Ивица Дачић говорио.

Сасвим извесно, велико је као Авала: то никад, никад нећемо сазнати. Ни кроз педесет година, ако ико буде памтио овог малецког а заобљеног жутог супер џина на политичком небу Србије. Али зато, и без новинарских сметала и тровача, сасвим извесно, још веће од Авале, знамо шта није говорио. И то је оно што је важније од свега, оно што описује његову моћ и способност, његову срчаност и одлучност, храброст и чврстину, његову одбрану достојанства Србије и Срба.

Коликогод да је пространа свест (савест) нашег председника владе Ивице Дачића, ни на најудаљенијој њеној периферији то није затреперило. Пред својим колегом по магијском дејству поменутих застава, ни утањеним гласићем није се изразио о свим правима свих оних Срба који су до краја 1991. протерани из Загреба, Сплита, Шибеника, Задра, Карловца, Госпића, Сиска, Осјека, Винковаца… из читавог низа села у околини Подравске Слатине (њих око 30.000), што је била прва колона демократски протераних Срба из најдемократскије земље на свету, како су то они волели да кажу и како су томе учили своју децу по школама (поседујем докуменат који то тврди). Као што је и помен августовског протеривања преко 250.000 Срба остало у сферама чисте имагинације

Исто тако савест (свест – што су синоними по суштини) господина Ивице Дачића остала је мртво море пред на десетине хиљада опљачканих, спаљених, срушених и до последњег камена и цигле однесених српских кућа из свих српских села по Крајини. У шта треба убројати и силно сеоско сточно благо, од кокошака, оваца и коза, до крава, волова и коња, уз летину у плодовима воћњака, као и сечње шума. Нити се површина те његове мртве мртвијате мртваје бар на трен неприметно узбибала пред сазнањем о више стотина хиљада Срба који би да се врате у свој завичај, у своје куће, на своју земљу… у Далмацију, Лику, Банију, Кордун, Славонију.

Али се не одлучују јер власт Хрватске, више него издашном скалом префриганих и подлих потеза, савршено онемогућава повратак. А још мање да се та површина тог дубоко мртвог мора у души Ивице Дачића узнемирила пред око 50.000 отетих српских станова који су отплаћивани кроз примања поштених плата, или оним што се звало доприносом. Или да се бар наговестио, намрешкао таласић на површини тог стравично мртвог мора пред силним опљачканим штедним српским улозима по банкама у градовима домовинским ратом одбрањене Хрватске.

Смеха ради

Или да се онако здраворазумски тек запитао господин Дачић, пред колегом по лепршању оних застава, зашто оној незнатој шачици повратника држава Хрватска од, рецимо, 300 квадрата разореног и сашуреног а укупног сеоског стамбеног простора једног брачног пара склептано и од беде обнови само 30 или у бољем случају 60 квадрата, иако то обавља новцем који не потиче из буџета Хрватске, него од Геншерове отаџбине, која је и избабичила ту исту и такву Хрватску.

Док ту насељеним Хрватима подиже читаве куће и улице, уз потпуну опрему, од машине за прање веша до столице и стола, па их уз то награђује новчаном наградом. Или да је, вица ради, Дачић додао: а што Срби нису обештећивани при продаји творница у којима је њихов радни допринос бивао и пресудан и знатан. Чак и не мора да помиње украдене вишегодишње пензије више од стотину хиљада пензионера. Кажем вица ради, да би се после заједно смејали. Као што би тај смех могли да зачине, на пример, тиме како је земља из села Црно (сада шира периферија Задра), у катастарском власништву Срба, променила неколико власника, а да је прави власник уопште није продао.

До грохота би могли да доведу смех при помену, на пример, хрватске лажне оптужбе за ратни злочин и отворено манипулисање Интерполом у том случају, као, на пример, код капетана Драгана, или Ернеста Рађена, коме су прљавим правним магла-плус-дим триковима одузели могућност обештећивања за сав претрпљени вишемесечни терор као и за непоправиву штету у његовој делатности. Можда би се стопостотни Хрват Зоран Милановић тада сетио како је хрватско правосуђе, као правосуђе најправедније земље на свету, осудило једног Србина на 7 (седам) година робије јер је у рату заклао хрватску свињу, што је овај у пуном износу година и одробијао – па би се тај њихов грохотан смех овим продубио.

Да је дубина мртвог мора у души господина Ивице Дачића оно најдубље у његовом поимању света, казује чињеница да свом колеги по оним заставама ни зуцнуо није о карикатуралним казнама за не баш све убице и мучитеље Срба у, на пример, Лори, или да је тек мрешкањем својих обрва наговестио да у Сиску није истражено ни једно једино убиство Срба од њих 800 сурово поморених (а неки помињу цифру од 1.800), или гнусно убиство старчади у селу Гошић… И тако даље, и тако даље, и тако даље, све до језиво разастрате ћутње преко сувислог казивања нашег председника владе господина Ивице Дачића.

(Где оно беше речено: злочин ако прећутиш, постајеш саучесник?)

Да је то тако и никако другачије, уверења можемо добити од госпође са два презимена, данас министарке здравља, Славице Ђукић Дејановић. Док бејаше председница скупштине, питао ју је један посланик Српске радикалне странке кад ће се на дневном реду у раду скупштине наћи питање о правима Срба у Хрватској. Брилијантно, сажето, јасно и разговетно одговорила је: НИКАД. И то отприлике овим речима: „То је за нас завршена прича“.

Пошто сви наши народни вођи као змија ноге крију изворе и порекло својих одлука, нама преостаје да нагађамо, па нам у овом случају, веома простом за разрешење, одговор долази сам по себи. Пошто је, да се изразимо магловито, Вашингтон уз Брисел наредио мир и стабилност, помирење и братимљење у региону, Срби више не смеју да таласају о својим правима, нигде и ни у чему. А поменута госпођа, као предани чиновник те туђинске воље, веома савесно то бејаше спроводила на месту свог председниковања.

Чекајући одговор

Тек да натукнем: исту, у длаку исту стратегију над Србима спроводио је Јосип Броз, па је земља којом је управљао доживотно, очас посла склизнула у крвави рат – пукла је као бачена бундева. Толико што се тиче лажи и ћутања. Али зато ми имамо Смајловићку и њен принцип непристрасности. А нама се враћа питање: због чега је наш председник Србије господин Томислав Николић склопио потписани (и са печатом) договор са скоро стотину избегличких удружења, ако је допустио свом кандидату за председника владе да оргија по диктату оне воље која је у супротности са обавезама тог договора. Али и у супротности са српским становиштем, израз професора Ломпара, и над Косовом и Метохијом. И докле, господине преседниче!?

Док не стигне одговор на ово питање ми, атомизирани до саможивости а уљуљкани самољубљем, можемо спокојно да останемо заваљени у топле фотеље наше ничим поремећене свакидашњице, с повременим утапањем савести (свести) у оне токове живота које легализује господин Ивица Дачић, а који се веома уклапају у оно што је Светислав Басара познао као нови културни образац Срба, уз несебичну подршку Давида Албахарија и Драга Великића. А шта да радимо ми који се не одричемо нашег порекла и рода, нашег сећања и наших старих, у лику светаца и јунака? Шта да радимо са нашим укупним духовним наслеђем које се камени од стида пред оваквом делатношћу нашег председника владе и њему подобних, како из оних опскурних организација, са оним јадним и прецвалим и јаловим госпођама, тако и у оним душама које су од Карађорђа направили трговца?

И данас живо, одмерено, бистро и ведро на једном месту каже једна од најмудријих Српкиња, Исидора Секулић: „Не праве историју таленти, него борба“, што потом оплемењује бисерним сазнањем из срца нашег српског духовног наслеђа: „Умри и постани!“ Тада је јавно размишљала о српској нарави, рекавши за Србина да је „борац гунђало, устаник, ратник и остваривач“, а колико је то далеко од нашег председника владе, господина Ивице Дачића, сами процените.

Срђан Воларевић / Нови стандард