Војводина – држава у припреми (54)

Ових дана једна вест прошла је готово незапажено. Немачки индустријалци и привредници, чији су преци некада живели на територији општине Апатин, траже да им Србија врати имовину, као услов за улагања у српску привреду.

Истовремено, Иштван Пастор, по први пут, почиње јавно да хвали председника Србије Томислава Николића и да позитивно оцењује рад владе:

“Мислим да се односи између двеју држава развијају у добром правцу и на велико задовољство мене лично, односно нас војвођанских Мађара, а мислим и генерално свих нас.”

Можда некоме ове две вести не изгледају повезано, али, ако се о томе озбиљније размисли, све то добија једну, рекло би се, прилично чудну, па и злоћудну димензију.

Наиме, подсетимо се да је Иштван Пастор био у посети Мађарској у исто време када и председник Србије (прва половина новембра прошле године). Након сусрета Пастора и мађарског премијера Виктора Орбана, на сајту мађарске владе појавило се саопштење, у коме је, између осталог писало:

“Саговорници (Пастор и Орбан) су се сложили да такве појаве (међунационални инциденти) морају бити елиминисане, како би се гарантовало да Војводина остаје интегрални део земље (Србије).”

Нешто касније, са сајта мађарске владе, без икаквог објашњења избачена је поменута реченица и постављено је ново саопштење које је покушало да донекле ублажи првобитну оштрину, мада је суштина остала иста. Нова реченица гласила је:

“Саговорници су закључили да ови инциденти дају разлога за забринутост, пошто могу јачати искључености Војводине.”

Наравно, свакоме ко је прошле јесени озбиљније пратио посету Томислава Николића Мађарској, никако није могло промаћи да је Пасторова посета темпирана у исто време само с једним разлогом, а то је, да се изврши притисак на српску страну. А Мађари су тада имали две кључне ствари које су желеле да утаначе с председником Србије.

Повратак Хортијевих кохорти

Прво је да Србија настави рад у заједничкој (мешовитој) српско-мађарској комисији историчара, чији је задатак да утврде наводну истину о догађајима с краја и непосредно након Другог светског рата; то јесте, да се утврде размере “злочина” које су послератне српске власти “починиле” спрам “невиног” мађарског становништва. У питању је својеврсна ревизија историје и покушај извртања чињеница, којима би се ставио знак једнакости између злочина мађарских фашиста и “злочина” нових српских комунистичких власти (о томе су Корени раније опширније писали). Мађарима је јако битно да у такву Комисију увуку српску страну, јер само тако се њиховој ревизији историје може дати кредибилитет и само се тако могу “оспорити” прецизни (неспорни) налази које је на ту тему публиковала послератна Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.

Друга ствар је директно повезана са овом првом, а у питању је одштета коју од државе Србије потражују они Мађари који су, као учесници или сарадници Хортијевих кохорти, депортовани из Србије након Другог светског рата и чија је имовина национализована. Присетимо се да је Србија била директно и отворено уцењена, када је влада Мађарске тражила да се, по њиховој жељи, донесу одређене измене у српском Закону о реституцији и Закону о рехабилитацији. У супротном, да је одбила мађарску уцену, Србија у марту прошле године не би добила статус кандидата за чланство у Европској унији.

Исплата из властитог џепа

Историјски гледано, највећи број Немаца се крајем 1944. године повукао из Србије (углавном са севера земље) заједно са немачким војним јединицама. Пре Другог светског рата на северу Србије изнад Саве и Дунава, живело је отприлике око 200.000 фолксдојчера. Исељавање Немаца из Србије започело је након Првог светског рата када се знатан број Немаца одселио (повукао) са својом пораженом аустроугарском и немачком војском. Исто то, само у далеко већим размерама, догодило се и након Другог светског рата. Пред сам рат 1940/41. немачки Културни савез (Културбунд) “старе” Југославије бројао је 300.000 чланова, а сам тај Савез је у то време тврдио да је ту учлањено преко 95% Немаца.

На попису из 1921. године Немаца је у ондашњој Југославији било нешто мање од пола милиона. На простору Краљевине Србије (Банат, Бачка, Барања и Срем) тада је живело близу 300.00 Немаца (од тог броја само у Барањи преко 50.000 и исто толико у Славонији). Значајан број Немаца одселио се са севера Србије (неколико десетина хиљада, углавном у Немачку и Аустрију), тако да стварни број Немаца на подручју територије коју дана неисторијски и погрешно називамо Војводина (српски делови Баната, Бачке и Срема) ни у ком случају није могао прећи двеста хиљада.

Ово говоримо стога, што се често појављују информације да је пред Други светски рат на подручју северне Србије (без Барање) становало око пола милиона Немаца, што је далеко од истине. Председник немачког друштва “Донау” (Дунав) у Србији, на пример, изнео је тврдњу 2001. године да је у Србији пред Други светски рат живело, ни мање ни више, већ 530.000 Немаца. Толико Немаца никада није живело на просторима целе прве Југославије.

Србија никада није успела да добије ратну одштету од Немачке, барем не званично. Односно, не постоји документ којим би могао да докаже да је између Југославије и Немачке икада потписан сличан споразум. Вили Брант је, кажу, једном приликом, у присуству југословенске делегације, рекао:

“Кад бисте ви фолксдојчерима признали све што они тврде да су изгубили, ја бих из свог џепа могао да надокнадим разлику до висине одштете коју тражите!”

Уцењивачки капацитет

Без обзира што у историјском и правном смислу Србија нема никакву посебну обавезу према фолксдојчерима, јер су они свакако ушли у раније калкулације и (тајне) договоре између Југославије и Немачке, над Србијом та “фолксдојчерска кривица” остаје да виси као Дамоклов мач над главом. Заправо, Европска унија би у сваком моменту могла, да као услов уласка Србије у ту заједницу, постави и питање обештећења подунавских Шваба (фолксдојчера). И шта би Србија могла у таквом случају да предузме? Поготово ако и даље буде ишла “безалтернативним” путем ка Европској унији.

Коначно, ако знамо да у Европској унији главну реч води баш Немачка (други тамо углавном статирају), тада поменуто питање “реституције” имовине бивших швапских становника Баната, Бачке и Срема, никако не може бити споредно. Случај Апатина и апатинско-швапске “патње” немачких индустријалаца и бизнисмена, одличан је пример како богат може да условљава сиромашног. У ствари, то је само један од начина како да загосподарите и оним просторима са којих сте некада побегли главом без обзира. Све што вам ту треба јесте новац. А Немци имају новац који су данас спремни да заложе за имања која су пре готово пуних седамдесет година оставили из чисто “утилитарних” мотива – у намери да спасу живу главу.

Лазар Јанићијевић / КОРЕНИ