Драгољуб Збиљић: КАКО ЈЕ И ЗАШТО ЋИРИЛИЦА У НОВОМ САДУ ПОВЕЗАНА С КУКАСТИМ КРСТОМ

Српска ћирилица је, ваљда, једино писмо на свету које је повезивано с „национализмом“ (српским, наравно) и с фашизмом, тј. с „кукастим крстом“.

            Линч против српског ћириличког писма и, каснији, геноцидни поступак према Србима и њиховом писмо обнављани су у историји неколико пута.

            У почетку, после раскола хришћанства на католичанство и православље, у Солину (реч је о данашњем предграђу Сплита) Католичка црква је на заседању Синода закључила да је ћирилица „ђавољи изум Методија“ и да ћирилицу треба, сходно томе, гонити „као ђавола“. То од тада „ђавоље писмо“ до данас, богами се прогања на разне начине који су подразумевали: голо физичко насиље над исписима и паљевине више пута великог броја примерака књига на ћирилици. Само крајем деведесетих година 20. века, како детаљно на 600 страна сведочи хрватски истраживач др Анте Лешаја у књизи „Knjigocid – uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih“ у Хрватској је уништено и спаљено преко милион примерака књига на ћирилици. Реч о делу универзитетског проф. који је 20 година истраживао уништавање овако великог броја писаних књига на ћирилици и од српских аутора у Хрватској. Књига је представљена 12. јула у 18:30 часова у дворани Новинарског дома, Перковчева 2 у Загребу и представља обимно сведочење једног коректног човека који се разуме у значај књиге уопште, па и оних књига које су у Хрватској имале „несрећу“ само зато што су штампане на писму које се хиљаду година прогони на подручјима данашње Хрватске и шире.

Dr Ante Lešaje:  „Knjigocid“, сведочанство о спаљивању књига у Хрватској

    Осим те врсте насиља над књигама на ћирилици, познате су многобројне уредбе и законске одредбе о забранама ћирилице Србима у оквирима територија које данас чине Хрватска, северни део Србије (Војводина) и друге области где је постојала вишедеценијска владавина Аустроугарске. А у оквиру Независне Дтржаве Хрватске (1941-1945) донета је најоштрија Zakonska odredba o zabrani ćirilice и Provedbena naredba Ministarstva  unutarnjuh poslova Zakonskoj odredbi o zabrani ćirilice од 25. travnja 1945.[1]

            Све те одредбе о занране ћирилице нису дале коначне резултате у затирању ћирилице све до Новосадског договора 1954. године, када је у Матици српској у Новом Саду организовано договорање о поновном враћању „српскохрватског/“хрватскосрпсјког језика“ као јединственог језика Срба, Хрвата и Црногораца. (Тада су Муслимани, касније, у ово време, преименовани у Бошњаке нису били национално конституисани и они су гворили и писали тим истим језиком.

            На том договору у Новом Саду, по налогу комуниста одржана је расправа и о томе шта да се (у)ради с писмом тог језика. Како се зна да два писма за један језик представљају вишак и „баласт“ (И. Клајн), тј. непотребну појаву, било је речи о томе да се усвоји једно писмо. Али, гле чуда, није уопште било речи о томе да се усвоји за једно писмо – ћириличко (иако је тада већи број корисника тог језика користио ћирилицу), него је било само речи о томе како да се српска ћирилица замени хрватском абецедом. Постављено је питање како ту замену урадити. Да ли одмах, промптно, нагло или постепено. То је био налог комунисти (из „позадине“, наравно, преко српских учесника договора из САНУ), али се ипак закључило, чак и уз подршку неких хрватских стручњака, да се то замењивање не учини нагло, него постепено. А неки хрватски језикословци, схвативши Србе у проблему, саветовали су да се оба писма подједнко омиле у школи (то омиљавање туђег писма није се односило на Хрвате), све док Срби и латиницу не „доживе као своју“, па онда постепено запостављати и избацивати ћирилицу и на тај начин што ће се „израубоване машине за куцање с ћириличким тастатурама бацати на ђубре, а замењивати их купљеним новим машинама с латиничким типкама“.

            Свакако, да се Срби (Власи) не сете, донета је трећа тачка Закључака Новосадског договора (1954) у којој је стајало да су „писма латиница и ћирилица равноправна“, а у пракси је брзо започела та „равноправност“ тако да се примењује тако да је само ћирилица била „равноправна“ и када је није било у употреби. Равноправна је била формално, а суштински се у пракси изостављала. Истина, игра је и у „равноправности писама“, као да писма могу бити „равноправна“ или „неравноправна“. Реч је била о равноправности ћириличара (свих Срба православаца до тада, до 1954) и латиничара (Хрвата који су до тада већ користили само латиницу).

            1. Тако је почела сеча српске ћирилице и у Србији

             Тако је почела сеча српске ћирилице, линч над њом и њено замењивање, па је, касније по убрзаном поступку, већ 1968. године српско ћириличко писмо било потпуно маргинализовано до процента који значе изузетке и у самој Србији. О осталим подручјима тадашње Југославије (осим македонске ћирилице, која није замењивана у македонском језику) да и не говоримо. О хрватској је у то време ћирилица могла да се случајно негде сретне у јавности. Тако је ћирилица и у целој Србији за петнаестак година сасечена и у већинском проценту замењена.

            У тој сечи српске ћирилице треба имати у виду да су сами Срби (партијски руководиоци, лингвисти, професори у школама и др.) добијали различита „признања“ за избацивање ћирилице све уз истицање „равноправности писама“. Природна моћ језика који ни сам не трпи два писма, јер му нису потребна), као и баласт који није природно могуће одржавати на двама писмима за исти језик и народ такође је одиграо своју улогу, па су Срби и сами почели да, уз почетну присилу, ослобађати  „самоцензуром“ једног од писама, а нестајала је ћирилица, јер је то практично спровођено на насилне и пропагандне начине, од којих је један и онај о „богатству двоазбучја“ само за Србе. Па су ти изузеци у општој употреби српско(херватског) језика на ћирлици и њено формално задржавање у Правопису (1960) потврђивали то уникатно у свету српско „богатство двоазбучја“.

            Дакле: главни начини затирања ћирилице и њеног свођена крајем седамдесетих година 20. века на изузетке били су потврда тог чувеног и још незаборављеног међу многим Србима „богатства двоазбучја“. А, зачудо, највећи заговорници „богатства двоазбучја“ били су извикани српски лингвисти који су се бавили италијанским, енглеским, француским, немачким, па и руским језиком и др. страним језицима. Њима ништа није сметало да пропагирају идеологију „богатства двоазбвучја“ иако ни у једном светском престижном језику који су им били основна струка није била ни трага од српског „богатства двоазбучја“, јер је то лингвистичка непознаница у свету у вези са савременим стандардним језицима.

    2. Покушаји у Србији да се спасе ћирилица од изумирања

По растурању Југославије и разбијању најпре од стране Хрвата, а онда и других корисника тзв. „заједничког језика“ било је покушаја да се спасе српска ћирилица која се и од неких страних стручњака истиче као „најсавршеније писмо на свету“. Српски стручњаци за језик том покушају спсавања српске ћирилице нису давали готовгфо никакав допринос. Почетни највећи допринос томе покушају спасавања српске ћирилице дао је око 1990. године чувени, тада још срећом жив, академик Радомир Лукић. Он је први проговорио и писао о неопходности да се српска ћирилица спасе на тај начин што би добила предност у уставној одредби о службеном језику и писму. Он је у томе имао извесног успеха јер је убедио српске тадашње политичаре, посебно др Борисава Јовића који је био највише задужен за ту одредбу о језику и писму у новом Уставу Србије из 1990. године. Јовић је био позвао лингвисте (међу којима су били све сами сербокроатисти) и питао их шта да се (у)ради. Лингвисти су били листом за „оба писма“, баш као што је било до тада, тј. као што је било у време потпуног маргинализовања српске ћирилице. Јовић је, потом, питао чувеног Лукића који му је казао (отприлике, тачно се наводи у једној књизи Б. Јовића која ми тренутно није при руци) овако: „Пусти ти, Боро, лингвисте. Они јесу стручњаци за језик, али не и за писмо. Писмо је првенствено политичко, државно и национално питање, а то наши стручњаци за језик нису обучени да разумеју. Унеси ти у Устав да је у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, а службена употреба је и свака јавна употереба, осим приватне употребе, што је потпуно тачно и у складу с понашањима, тј. с праксом у вези с тим проблемом у целом свету.

Тако је Б. Јовић (тада председник Скупштине Србије, који је био практичнији и разумнији човек од многих тадашњих српских комуниста за неке државне послове) записао:

Члан 8. Устава Србије (1990)

            „У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби на начин утврђен законом.

            На подручјима Републике Србије где живе народности у службеној употреби су истовремено и њихови језици и писма, на начин утврђен законом.“

            Иако је била остављена могућност да се из српског језика не избаци ово „латиничко писмо из српско-хрватског језичког заједништва“, то је хрватско писмо и тада остало „бенефицирано“. Оно је било заштићено природно, у складу с међународним прописима у оквиру тада већ у  Хрватској установљеног „хрватског језика“ за Хрвате, а било је бенефицирано на тај начин што је законом било регулисано у неким областима употреба тог писма и у језику Срба.

            Ипак, треба рећи, у време те владавине Слободана Милошевића учињен је напредак (ако је икакав напредак учињен код Милошевића, то је било у делимичном враћању Србима српске ћирилице). Српска ћирилица се вратила у списе државних органа и државних служби. Враћена је делимично и у исписима на улицама. И лингвисти и остали стручњаци у српском језику почели су од тада да више користе ћирилицу.

            Ипак, све то није дало коначан довољно позитиван резултат. Чим је ДОС приграбио дизгине власти, он је почео да, поново, маргинализује ћирилицу.

            Тада смо ступили на „малу позорницу“ ми из убрзо (по доласку ДОС-а нма власт) основаног Удружења „Ћирилица“ (2001. у Новом Саду) за целину српског језичког подручја. Врло брзо смо успели да заокупимо пажњу дела убрзо разочараног народа преко великих активности које су се одвијале у врло тешким околностима. Називани смо тада од неких политичара и „фашистима“ само зато што смо јавно тражили да се законски прописи и пракса ускладе с уставном одредбом из Члана 8. Имали смо у почетку сарадњу у предавањима на трибинама с проф, као што су Д. Петровић, М. Пижурица. Драго Ћупић (данас, на нашу жалост, почивши), М. Ковачевића као и већег броја средњошколских стручњака, учитеља, инжењера, доктора медицине и свих других струка. „Ћирилица“ је за 12 година великог рада организовала неколико симпозијума, мноштво трибина за народне масе, објавила је 20-ак књига у којима је детаљно предочено шта се, како и зашто догодило са српском ћирилицом. Највећи наш пријатељ и сарадник (иако нам није био члан) био је мр Бранислав Брборић (данас, нажалост, такође почивши). Он је један од тројице лингвиста (други је М. Ковачевић и трећи филолог академик Љ. Зуковић) који су схватили да Срби имају своје писмо ћириличко и да и ми треба да се усагласимо са светском праксом која је сва у јдноазбучју кад је реч о стандардним и престижним светским језицима. И да је друкчије немогуће сачувати српску азбуку у српском језику и српском народу. Брборић је први „преломио“ и напустио у вези с писмом сербокроатистику тако што је објавио један чланак „За суштинску једноазбучност“[2]. Мр Брборић је и најзаслужнији за каснији – данас актуелни Устав Републике Србије с јасном одредбом о једбноазбучју српскога језика.

3. Исправна одлука у Члану 10. Устава Србије (2006)

            Осим мр Бранислава Брборића, најзаслужнији за исправну одредбу у Члану 10. новог Устава Србије (2006) био је тадашњи министар културе Драган Којадиновић који је у потпуности подржао рад Удружења „Ћирилица“ и који је изабрао Б. Брборића, као свог тадашњег сарадника у Министарству културе, да у договору с нама из „Ћирилице“ сачини одредбу за речени предлог Члан 10. Устава. Ми смо имали једно појашњење, да ни највеће „правничке врдаламе“ немају могућност да пронађу „рупу“ у Уставу, али је та једна наша реч одбијена од Брборића. Али свеједно, за оне који су добронамерни и довољно описмењени по правилу „Читај како је написано“, не могу ништа да нађу спорно у том члану. Ћирилица је предвиђена у складу са светском праксом у тој области као једино писмо Срба и српског језика у службеној употреби.

            Устав Србије је изгласан на референдуму 2006. већинском вољом народа и одредба о службеном језику и писму гласи и данас:

„Члан 10.

            У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. (То је све што се односи на јасну одредбу у вези са службеношћу српског језика и његовог писма – Д. З.)

            Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“ (Све је јасно: други језици и друга писма – писма тих других језика у службној су употреби кад се стекну за то законски услови– Д. З.)“

            У складу с праксом у целом свету, дакле, српски језик и српски народ се вратио на једноазбучје у ћириличком писму. И све је било даље лако да се, уз примену Члана 10. Устава, уради и да се српска ћирилица спасе изумирања. Никаква нејасноћа, никаква недоумица. Од те године је морало да се, по уставној обавези, српски језик пише само српском ћирилицом, а да се други језици пишу њиховим писмима, „хрватски језик“, без сумње, само латиницом, мађарски, албански и сваки други латинички језик у Србији, наравно, њиховим писмима. То је требало само применити. Све је било, дакле, решено као у пракси целе Европе и целог света где се у језицима нигде не смењују два писма као алтернативна, као писмо и параписмо.

4. Али, не лези враже, у Србији не иде ништа лако!

            Иако је све, захваљујући уставној јасној одредби у Члану 10. Устава Србије, могло да буде лако решиво, није се тако догодило. У пракси се и даље, ево пуних шест и више година ништа не мења. Чак имамо даље погоршавање  положаја ћирилице.Она се и даље замењује и нестаје. Данас имамо све више области у којима ћирилице уопште у Србији нема. Рецимо, у Србији нема банке у којој се користи службени српски језик на ћирилици. Све сама хрватска латиница. Готово да нема више производа у Србији који има етикету на ћирилици. Све је више области у којима се не користи ни једно једино слово ћирилице за писање српскога језика.

            Ништа природније него да се човек упита: ко је главни кривац за то даље затирање српске ћирилице. Можда смо ми из Удружења „Ћирилица“ који смо се с Којадиновићем и Брборићем изборили за природно светско решење питања писма у оквиру Устава Србије?

            Наравно да нисмо, мада нам понеко приговара што нисмо успели. Као да смо ми у „Ћирилици“ државни службеници у инспекцијама и министарствима, као да ми одлучујемо како се мора у сваком министарству Владе Србије спроводити Члан 10. Устава Србије.

            Нико нормалан не може да буде у недоумици да су главни кривци: државне службе које спроводе или имају обавезу да за народне паре спроводе Устав Србије. Дакле, власт. Нажалост, власт се спровођењем Устава Србије у Члану 10. уопште не бави. Колико се бави другим питањима из Устава, то ми нећемо спомињати, наш је у Удружењу „Ћирилица“ добровољно прихваћен задатак да се на своју штету кад је реч о времену и новцу за трошкове рада бавимо спровођењем Члана 10. Устава Србије. И нема државног органима – од председника Србије до свих државних институција – коме се нисмо обраћали више пута и указивали на недопустиву неисправност у вези са српским писмом у службеној употреби српскога језика. Готово нико нам није давао наду да ће се стварно заложити за спровођење тог члана Устава после 2006.године.

            Понеки политичари су нам обећавали „бригу о томе“, али само до избора. Кад би освојили власт, свака њихова комуникација с нама престајала би. Правили смо раније и протесте, али никада се није одазвало макар десетак хиљада људи. Нити смо имали чиме да их окупимо, нити је било осећаја у народу за њихово писмо јер су им „стручњаци“ у школама непрекидно испирали мозак о „богатству двоазбучја“. А без бар 500.000 протестаната за примену Члана 10. власт неће ни прстом да мрдне.

5. Стручњаци (сербокроатисти) у Србији потпуно су подбацили

            Удружење „Ћирилица“ је увек придавало велики значај стручњацима за српски језик и писмо. Увек смо знали да и у условима најбољих уставних и законских одредаба, без улоге струке и науке, без школског и правописног решења питања писма у складу с Чланом 10. Устава Србије, знали смо, нема решења и враћања ћирилице у живот. Нама су чак замерали неки чланови „Ћирилице“ што се много бавимо „лингвистима“, професорима језика и сл.

            Наши наивни „критичари“, очигледно, мислили су да се стручњаци могу заобићи и да се може преко државних органа све урадити. Ми смо увек знали – ако нам се стручњаци и државне институције за српски језик и писмо (САНУ, Матица српска, Институт за српски језик, Одбор за стандардизацију српског језика „искобељају“, тј. ако избегну уставну обавезу и светску праксу у решавању питања писма у свим другим језицима, били смо од почетка сигурни да од новог живота ћирилице међу Србима у српском језику нема ништа.

            И, без сумње, били смо у праву. Ми смо знали да власт неће данас, као раније комунисти, „притискати“ лингвисте да се у стручном и правописном решењу питања писма ускладе с Уставом и светском праксом. Знали смо да ми немамо правих стручњака за српски језик ни на прстима једне руке. Све су то били, а данас у највећем броју остали, квазилингвисти – „сербокроатисти“. Знали смо да ће бити танталове муке (што каже народ) убедити дипломиранмог сербокроатисту и докторираног лингвисту у Србији да се остави „богатства двоазбучја“. Наши најпознатији академици и доктори наука и данас повезују чињеницу да се већина језика на Западу пише латиницом, па кажу како ћемо ми у свет и Европу без латинице. Они, дакле, придају латиници натприродне моћ, не схватајући да је писмо само пратилац језика и да оно никако не утиче на писано споразумевање ма с ким ако тај не зна наше језик, ако га није научио.

6. Правописно Матичино замешатељство и неуставност и неусклађеност са светским решењима питања писма

            У сладу с нашим већ одавно наметнутим из насиља и заблуда само Србима „богатства двоазбучја“ само с циљем да се замењује српско писмо, мо смо остали на стогодишњој наопакој српско лингвистици сербокроатистици која је уништила српски језик и, поготово, довела до затирања српску ћирилицу и у Србији.

            Највећи допринос наопаком решењу питања писма српскога језика и неуставности у службеној употреби параписма у језику Срба дали су сербокроатисти у Одбору за стандардизацију српског језика који никако не могу да схвате да чине нешто што нико на свету не ради на тај начин. Они одређују два писма за српски језик и тако директно смишљено одузимају ћирилички суверенитет српскога народа на своје писмо које је изабрано за службену употребу по Члану 10. Устава Србије. Они тако одлучују о нечему на шта немају ексклузивно право, јер у решењу питања писма српског народа у његовом језику данас немају право да одреде само они и немају право да уводе параписмо јер то није предвиђено у Уставу као писмо које ће одузимати природни суверенитет српској ћирилици у српском језику.

            Наши правописци неодговорно и узурпаторски су погазили већинску народну вољу у овој држави и донели су 2010. године (после пет година подизања тог правописног „Скадра на Бојани“) ново измењено и допуњено издање Правописа српскога језика (Матица српска, Нови Сад, 2010) које је „посвађано“ у решењу питања писма српскога језика и са српским Уставом у Члану 10. и са европском и светском праксом. Они су чак признали да се деценијама затире српска ћирилица. То су, ублажено, свакако, на овај начин описали: „Ћирилица је, по важности, прво и основно српско писмо, од седамдесетих година XX века запостављена, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби до уметничке стагнације.[3]“

            Стање ћирилице, иако овде прилично ублажено, ипак је релативно тачно описано. И уместо да правописци – редакција у саставу Мато Пижурица (главни редактор), Милорад Дешић,  Бранислав Остојић и Живојин Станојчић – сада примене светску праксу у решавању питања писма и Члан 10. Устава Србије, који налажу ћириличко једноазбучје, они одлуче да донесу, односно задрже досадашњу правописну одредбу, тј. да задрже као стандардна писма за писање српског језика ћириличко писмо и друго, туђе, „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“[4], супротно и хрватском и сваком другом правопису било ког другог језика у целом свету, као латиничко параписмо које ће и даље маргинализовати српску ћирилицу и довести је до затирућа, тј. до коначне и потпуне замене код Срба у српском језику.

            Српски правописци – просто је невероватно – нису досад видели да је српско писмо пред коначним изумирањем, него су закључили у реченом издању Правописа: „… верујемо, не може бити штете по српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена.“[5]

            Они дакле виде оно што нормално око не види, а око може да види да ових неколико преосталих процената ћирилице у Србији представљају само изузетке у коришћењу ћирилице у писању српског језика.

            Ми смо из Удружења „Ћирилица“ на ово упозоравали Матицу српску много пута и пре и осле објављивања овог Правописа који је неуставан и, у исто време, неусклађен са светском праксом. Али, они изјављују званично да ће на наша указивања да – ћуте. И ћуте упорно, али примања за свој (не)рад не одбијају да примају.

            7. Ко је, како и зашто ћирилицу у Новом Саду повезао с „кукастим крстом“?

             Да неко прича некоме у свету да ће се моћи српска ћирилица – то по неким и страним истраживачима, најсавршеније писмо на свету – повезати с фашизмом, тј. с „кукастим крстом“, мало ко би поверовао. Али у Србији, земљи чуда и апсурда, све је могуће па и то да српска ћирилица поприми карактеристике кукастог крста. Ко је како и зашто то тако урадио?

    Културни центар Новог Сада

             Културни центар Новог Сада неким неофашистима појединцима се не свиђа зато што је његов директор дао налог да се Центар испише у складу с Чланом 10. Устава Србије и с културолошком традицијом у писању српског језика Срба. А чињеница да је исти директор др Андреј Фајгеље дао налог да се на улазу у зграду Центра постави и табла с исписаним називом на четири језика и писма, иако то није морао учинити по Уставу Србије и међународним прописима, јер ниједан народ који говори мањинским језицима у Новом Саду не чини ни 15 одсто становништва града, то фашистима није довољно. Они хоће да се врати стари латинички натпис који је на латиници из времена бившег „српско-хрватског заједништва у језику“ који су Хрвати напустили одавно и они не примењују светску лингвистичку глупост у решењу питања писма у двоазбучју.

            Неки „независни новинари“ који су често независни од уобичајеног размишљања и говорења и њихово удружење у Новом Саду, које се такође пише само на неуставном писму у српском језику, сматрају да није неуставно оно што је стварно неуставно, него им је уставно оно што нигде у свету није уставно.
8. Истовремена хајка на српску ћирилицу у Новом Саду и Вуковару
            У последњих неколико дана у региону је покренута права хајка на српску ћирилицу. Поред Вуковара, где се наводи да напад предводи проусташка десница, српско писмо трпи жестоке ударе и у Србији, где се немали број појединаца у Новом Саду истиче у тој хајци.

Те две хајке (она у Вуковару и ова у Новом Саду) много личе једна на другу, јер имају много заједничких карактеристика иако су покренуте у двема различитим државама. Обе хајке представљају ћирилицу као баук, као велику опасност и симбол „зла“ и тражи се мобилизација јавности за борбу против ње, јер је та „опасност“ од ћирилице нарочито опасна у Новом Саду где ћирилице у општој употреби нема више од два-три процента.

            У оба случаја ћирилица се напада из најтежих вербалних оруђа иако је ћирилица по Уставу не само допуштена, него је неизбежна по Уставу. У Србији је ситуација поптуно чиста у обавези да се српски језик испише ћириличким писмом. А на ћириличке натписе и на српском језику у Вуковару имају право Срби, јер их је више од 30 одсто (тачно 34,78 одсто) становништва које се служи српским језиком и ћирилицом. У Новом Саду (Српској Атини) Устав, Закон и Статут установе налажу да Културни центар Новог Сада добије натпис на ћирилици, што се и догодило.

            Српски медији уместо да завире у Устав и законе и да проуче и предоче аутентичне вести, објавили су фотомонтажу на којој се ћирилична слова на новосадском Културном центру повезују са кукастим крстом. Дан касније је Хрватска странка права „Др Анте Старчевић“ објавила саопштење да тражи занрану на увођење ћириличних натписа у Вуковару јер би то довело „до масовног исељавања Хрвата“. Те две акције, чини се, неко је намерно повезао, али су појаве различите. Оштећује се ћирилица и Срби у оба случаја. Да ли је то све тако било случајно? Тешко је у то поверовати.

            Гебелсовска по лажима, кампања против ћирилице се нарочито ширила друштвеним мрежама, где су српски „твитераши“ оптуживали Културни центар Новог Сада и директора др Андреја Фајгеља за фашизам, а хрватски активисти основали фејсбук групу ”Vukovar nikadа neće biti Вуковар”, која је за једно преподне окупила 3.000 људи.

            Српски медији наставили су да шире лажи о кукастом крсту на Центру Новог Сада иако су неки од њих објавили шта се тачно по Члану 10. Уставу Србије догодило и дали су аутентичне фотографије где се не види никакав кукасти крст, осим у фотомонтажи тих који мрзе не само ћирилицу него што што подсећа на Србе. Ћирилица им је нарочито „кост у грлу“, јер знају да је то један од најважнијих српских симбола.

             9. Римокатолички жупни центар у Новом Саду испоштовао Устав  Србије иако им нико не би замерио да су применили (и) латиницу

             У мору других латиничких натписа у Католичкој порти у Новом Саду исписани  назив Центра на ћирилици (у складу с Чланом 10. Устава Србије) толико је засметао „независним новинарима“ (с неким Грухоњићем на челу) да су га повезали с „кукастим крстом“. Зашто. Само зато што у том „сокачету“ у Новом Саду, званом Католичка порта, има од свега што у улици може да се прочита на српском језику само 28 исписа, а на латиници од свега што може да се прочита постоји 155 исписа. То значи да је, неуставно, у тој улици на српском језику исписан латиницом неупоредиво већи број натписа, пет и по пута је већи број исписа на латиници него на ћирилици. А по Уставу Србије, ниједан од тих исписа није требало да буде на писму којим се по Уставу Србије не пише српски језик.

            За разлику од тих напада, истичемо чињеницу да је у тој улици једна од врло ретких инсттитуција поступила сасвим у складу с Чланом 10. Устава Србије и по закону, па је свој назив исписала само на ћирилици, како налаже Устав Србије. Реч је о Римокатоличком жупном центру.

            Тако је испало да је у целом том сокачету у Новом Саду, али и у целом граду Новом Саду Римокатолички жупни дом једна од малог броја институција који поштује Устав Србије.

            Свака част Римокатоличком жупном дому. Њима би свако прогледао кроз прсте и да су прекршили Устав Србије, па да су исписали свој Центар (и) неким од латиничких писама. Али они су на овом примеру испоштовали Устав Србије.

                [1] Видети: Narodne novine од 25. travnja 1941,

                [2] В. часопис Нова Зора, број 5/2005, стр. 164-170.

                [3] Правопис српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 15.

                [4] Исто, стр. 17.

                [5] Исто, стр. 15.

Српски Културни Клуб