Тома неспособан и политички безначајан; Вучић је највећи стручњак за политичку манипулацију, али – нека се одрекне ЕУ и изјасни за Русију и подржаћу га

Десет дана по повратку из дванаестогодишње робије из Хашког трибунала, Војислав Шешељ са сином Александром дочекује нас у седишту своје странке у Земуну. Каже: „Овде се сада ради ударнички. Одвојио сам сат времена за вас, а онда ме чекају друге обавезе. Питајте, одговарам!“ Издвојио је и више од сата, одговарајући на питања о хашким данима, растанку с Вучићем и Николићем, актуелној политици и свом здравственом стању.

Шешељ је у међувремену обавио прегледе у Београду и каже да је најважније што је установио да се два канцера са јетре нису проширила на друге органе, да су захватили малу површину и да би у року од два месеца требало да реши да ли ће ићи на хемотерапију или на операцију.

– Кад су ме изоловали у самицу док сам примао хемотерапију, јер сам као био опасан да телесним излучевинама не угрозим друге робијаше, јер сам пун хемије, после седам дана сам им рекао – ја више не идем на хемотерапију. Сад ми овде доктор Зоран Милошевић, професор Медицинског факултета из Клиничког центра Србије, који је руководио мојим прегледима, каже да је боље што нисам ишао на 12 хемотерапија јер би ми то уништило јетру. Каже, за садашњу ситуацију, ако кренемо на терапију, неће бити потребно више од 5 до 6. Знате да, ако се хемотерапије не спроводе стручно, могу подстаћи рак.

Нарочито кад знате шта се десило Слободану Милошевићу.

– Да, управо он је умро због непружања адекватне медицинске помоћи. Милошевић је неколико дана пре смрти у судници тражио да му се обезбеде услови за лечење јер има тешке проблеме. Говорио је да се осећа као да му је глава тешка пола тоне. Међутим, они су све то игнорисали. И још нешто, у његовој крви нађен је антибиотик, најјачи можда на свету, који служи за лечење туберколозе и лепре, што он није имао. Али није у томе поента. Тај антибиотик је контраиндикован с лековима које је узимао за срце. То му је неко намерно дао. А ко, та истрага никада није вођена.

Како сте ви на крају пуштени из Шевенингена? Александар Вулин каже да можете да захвалите Вучићу, јер је гарантовао за вас.

– Александар Вулин је комплетан идиот. Не вреди се обазирати на његове изјаве. (Објавите то, немојте да избацујете.) Вучићева влада обмањује јавност, копала је и рукама и ногама да се ја не вратим. Међутим, Судско веће је само тражило начине да ме се отараси и апсолутно никакав услов ми није постављен, нити сам било шта потписао. Они су само наложили Влади Србије да спречи да долазим у контакт са заштићеним сведоцима и да ме испоручи кад ме Хашки трибунал буде тражио и то је све.

Већ је стигао предлог хрватских заступника у Европском парламенту за усвајање резолуције која би требало да осуди ваше понашање и реторику.

– То је изванредна ствар. Та је резолуција политичког карактера и доказ политичког притиска на суд. Ја се томе радујем.

Кад сте се последњи пут чули с Николићем, а кад с Вучићем?

– И с једним и с другим 2008. године. С Томиславом Николићем то вече кад је поднео оставку, а с Вучићем још двапут после тога. Једном лично, а други пут на састанку комитета за моју одбрану.

Кад сте схватили да ће променити идеологију?

– Што се тиче Вучића, само годину дана након мог одласка у Хаг, 2004. године када сам сазнао да се он тајно састајао са Мортоном Абрамовицем, познатим америчким дипломатом блиским ЦИА, задуженим за најпрљавије послове. То је јавно рекао Џејмс Лајон, тадашњи шеф Међународне кризне групе. Вучић је својим понашањем показивао да иде у том правцу. Године 2004, уместо наше радикалске плаве боје он је форсирао наранџасту боју. А та наранџаста је осмишљена на Западу и примењена у првом украјинском пучу кад нису признали Јануковичеву победу већ Јушченкову. Ја сам га питао, он је рекао да је начуо за наранџасту боју да добро делује на бираче у погледу резултата који се желе постићи. Нагрдио сам га и наложио да у другом кругу одбаци ту и да се врати нашој плавој боји и он је послушао.

Јесте ли питали Вучића за тај састанак с америчким дипломатом?

– Питао сам га, он је рекао да је то било случајно, спонтано, да није дуго трајало. Знате, и ја показујем с времена на време неко лукавство. Не идем одмах у фронтални обрачун, чекам да ствари сазру. Да сам ја прионуо у обрачун с Николићем 2006, не би ме странка разумела и ко зна шта би онда било. Тако исто и што се тиче Вучића.

И ствари су сазреле када је дошло време да се гласа за Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом?

– Тада је било све спонтано и јасно. Николић је био за гласање за ССП, неовлашћено је ушао у преговоре са Божидаром Ђелићем, а странка на председничком колегијуму одлучила да се гласа против. Имамо дакле принципијелан основ разилажења, да нико не може да каже да је у питању лични сукоб. То ми је било важно.

Је л’ је и Николић заврбован од стране Американаца?

– Тома је ишао постепеније од Вучића. Он је био опседнут похвалама да је добар, паметан и способан и он је у једном тренутку у то поверовао. Кренуо је странпутицом кад је добио први велики новац, а то је било 2006.

Од кога је добио новац?

– Од Бориса Тадића, Мила Ђукановића, Станка Суботића, а нешто касније и од страних обавештајних служби. Борис Тадић га је упућивао на Мишковића и изгледа да је од њега добио највише новца.

Зашто је Вучић хапсио Мишковића ако им је он обезбедио новац за странку?

– По мојим сазнањима, Вучић је неколико пута тражио од Мишковића новац за свој лист Правда и овај му није дао. Мишковић је резоновао да је довољно што даје велике паре Николићу, зашто би сад давао и Вучићу? Међутим, Вучић му то није заборавио и кад је дошло до Мишковићевог хапшења, Николић се упињао из петних жила да то спречи. Вучић је сад у проблему и не зна како да се осуди Мишковић. Да сам на Мишковићевом месту, ја бих јавности дао комплетан списак политичара којима сам давао новац. У корумпираном друштву бизнисмени најлакше успевају ако подмићују политичаре. Али, за друштво су много опаснији подмитљиви политичари од бизнисмена. С њим би требало направити споразум и да добије статус заштићеног сведока. Тад бисте видели колико је узео Тадић, колико Мики Ракић, Томислав Николић и ко зна ко све.

Да се вратимо на питање како сте се растали с кумовима?

– Дакле, Томислав Николић је неовлашћено ушао у преговоре са Божидаром Ђелићем око неких амандмана на ССП иако је на колегијуму договорено да се споразум не подржи. И онда, видим ја на телевизији, изашао Николић за говорницу и каже прихваћени су амандмани и да ће гласати за споразум. Сазовемо поново председнички колегијум, ту сви, ја на спикерфону преко телефона, Николић једини за ССП и понуди оставку. Он је ваљда мислио да ћу га ја убеђивати, али ја кажем: „Добро, то је твоје право. Своја председничка овлашћења преносим на Драгана Тодоровића“. Тад су Вучић и Тодоровић рекли да то није добро, нанеће се штета странци и хтели су да убеђујемо Николића да повуче оставку. Ја сам намерно формулисао питање: „Томо, је л’ ти остајеш при својој оставци?“ Он процеди да остаје. Ја кажем Вучићу, ти ћеш сутра издати саопштење да СРС са жаљењем констатује да је Томислав Николић поднео оставку на страначке функције, да му се захваљујемо, једно лепо и коректно саопштење. То је био петак, Вучић не изда саопштење, ја га зовем у суботу и питам, каже: „Ми смо се договорили да одложимо до понедељка да видимо да ли ће Тома да се предомисли“. Ја му одмах кажем: „Вучићу, издај то саопштење или ће одмах бити издато саопштење о теби.“ И он изда саопштење и нестане.

Николић већ у понедељак почне да краде посланичка места, ми закажемо Централну отаџбинску управу за искључење. На управи Николић није имао ни четвртину подршке. Они који су остали верни странци, они су се договорили да дођу с беџом и на основу тога одмах је срачунао како стоје ствари. Тада је искључен из странке.

Јесте ли контактирали с Вучићем након што је нестао?

– Јесам, зовем га ја и питам где си ти ових дана, каже ја сам на бранику странке. Питам га где си, каже ишао сам у Италију, куповао неку штампарску машину за свој лист Правда. И опет га нема. Тодоровић ми је рекао да је Вучић незадовољан што он није преузео да мења председника и изразио спремност да му уступи ту функцију. Ја сам Тодору рекао да не долази у обзир и да Вучић не може остати ни генерални секретар јер кад се тако важне ствари дешавају на нивоу странке, он мора бити ту присутан и реаговати, а не оставити странку да се копрца у невољама. И кажем, Тодоре ово је шанса да се и њега отресемо, ако оде само Тома ништа нисмо урадили.

Дакле, могли сте да спречите формирање СНС само да сте Вучићу дали функцију заменика председника?

– Он тад не би отишао из странке, али ако би он био заменик, он би лукаво, интелигентно и постепено елиминисао из руководства све људе који му се супротстављају. Мене би убеђивао да је све у реду, да је одан странци, идеологији, мени лично и странка би променила своју политику за 180 степени. Он би остао, а сад бих ја био сом на асфалту, а СРС би била евроунијатска јер је он већ увелико био заврбован.

И шта се даље дешава?

– Дешава се конференција за новинаре и новинар пита Гордану Поп-Лазић где је Вучић, шта је с њим, а она одговори: „Откуд ја знам где је Вучић, нисам му ја мајка. Распитајте се где је, нађите га.“ Ту је њему било јасно да не може рачунати на место заменика председника. Он је онда интелигентно дошао пред градску скупштину, поднео оставку на одборнички мандат и рекао да напушта СРС. У међувремену, преко својих медија, нарочито преко Пинка, непрекидно форсира причу да се још није изјаснио кључни човек.

Шта је било с Мајом Гојковић?

– Маја Гојковић је такође била врбована. Она је у ноћи победе 2004. тражила да се склоне радикалске заставе. Ја сам јој рекао да су заставе наше основно страначко обележје, она није послушала. Напустила је страначку идеологију, а ја сам јој пружио шансу да се поправи. Године 2006. изабрана је у Централну отаџбинску управу, о томе је одлучио Конгрес странке, а према нашем статуту потпредседнике бира председник. Ја је нисам предложио ни у председнички колегијум ни за потпредседника. 2008. године на председничким изборима она је наочиглед новинара који су то снимили гласала за Бориса Тадића. То је разбеснело Николића и он је тада елиминисао из странке. Тад је проглашено да она није члан странке, што баш и није одговарало истини. Није избацивана.

Која је прича с Александром Мартиновићем? Након одласка Николића и Вучића из странке, позвали сте га у Хаг, постао је главни страначки адут, умало није био кандидат за председника…

– Ми смо почели да сумњамо да је он, кад смо га одредили као председничког кандидата, постигао договор са напредњацима да подржи у другом кругу Николића. Касније се испоставило да су сумње биле оправдане. Ко је могао у оно време кад је он у Скупштини дрвље и камење бацао на напредњаке да помисли да ће и он издати. После смо схватили да је он нападао искључиво Томислава Николића, што никоме на време није упало у очи.

И ви више нападате Николића него Вучића?

– Не. Ја нападам обојицу подједнако. Што се тиче мог личног става, много ме је теже погодила издаја Томислава Николића него Александра Вучића јер сам у Николића заиста имао неограничено поверење. У Вучића никада нисам имао толико поверење. Вучић је образованији и интелигентнији, али човек кога је тешко контролисати. Он никакав ауторитет у странци није признавао осим мене. Осећао се супериорним у односу на остале и њих је газио. Ја сам ту био сваки дан да му читам лекције. И има друга једна ствар, Вучић је одмах вратио свој одборнички мандат, док је Николић украо посланички мандат СРС иако се у цркви заклео да ће се одрећи тог мандата кад год странка то од њега затражи. То су разлике у чисто људском приступу, па зато можете извући такав закључак.

Ипак, за разлику од Вучића, Николић нема никакву власт.

– Томислав Николић је данас потпуно безначајан, а Александар Вучић држи сву власт у својим рукама. Ми можемо да се шегачимо са Николићем, као што ћемо то радити. Поготово око његове дипломе, око Фондације Драгице Николић, његовог чардака ни на небу ни на земљи у Бајчетини, око три куће које је подигао у забрањеном појасу уз реку Саву потпуно нелегално, због те његове похлепе, огромних трошкова његове породице. Знате, кад његова породица крене на колективно летовање у Турску, они потроше много више пара него што вреди цела моја кућа.

Што се тиче Александра Вучића, он је озбиљан политички противник и не сме се потцењивати. Он је у Србији највећи стручњак за полититичку манипулацију, за медијску манипулацију. Тешко му можемо и у Европи наћи равног. Утолико је опаснији.

Са подручја медијске манипулације он је на интернету проучио сву литературу која је у свету објављена на енглеском језику. За разлику од Томислава Николића који не воли да чита књиге, више воли да пече ракију. Али и Томислав Николић је имао своје вредности. Он је био веома поштен човек. У одређеним околностима људи се мењају. Уверен сам да ја нисам отишао у Хаг, да Томислав Николић не би постао издајник, а уверен сам да не би ни Александар Вучић, мада нешто мање уверен него у Николића.

Да ли мислите да постоји сукоб између њих двојице?

– Међу њима двојицом је велики сукоб. То се види и по томе како Курир напада Томислава Николића. Тај сукоб је одувек тињао. Вучић је подметао клипове Николићу. Доносио ми је прислушкиване разговоре Томислава Николића и Бориса Тадића у Хаг.

Откуд њему то?

– Он је набавио неки уређај за прислушкивање који вреди 35.000 евра. Пошто су сви наши телефони у странци били умрежени, да бисмо плаћали јефиније, он је тим уређајем могао да контролише све умрежене телефоне.

Да ли је Николић радио сличне ствари против Вучића?

– Николић је неспособан за то. Он је био интелигентан и елоквентан и уклопио се у страначку идеологију. Нема он појма ни данас шта је идеологија, али уклопио се у наш систем иделошких вредности и знао да их заступа. Он је јадан, кад је формирао странку изјавио да њему уопште не треба идеологија. Па после каже – идеологија је Србија са двоја врата, једна према истоку, једна према западу. Србија као железничка станица.

Како мислите да рушите власт?

– Вучић све време влада на основу обећања. Стално обећава „биће боље“, а све више и више пропадамо. Он стално доводи инвеститоре, а ништа се то не показује у привредном животу. Трчаћемо кроз целу Србију по локалним медијима, држаћемо трибине, митинге. Колико енергије будемо имали, колико труда и напора, такви ће бити и резултати.

Критиковаћемо власт, износити прљав веш и откривати корупционашке афере. Знате, има много људи у садашњој власти који су огрезли у корупцији, од Томислава Николића код кога је то најфлагрантније изражено. Он никад није био на факултету на коме је дипломирао, никад ниједан испит није полагао. Не зна ни на који је одсек тог факултета био уписан, а на датуме који стоје у индексу он је био у Стразбуру на заседању Савета Европе или негде у унутрашњости Србије на неком партијском задатку.

Мислите ли да преуредите СРС?

– То већ радимо, и има помака, људи који су се пасивизовали, већ су постали много активнији.

Неке људе сте већ избацили у први план. Рецимо, вашу некадашњу секретарицу Љиљану Мијоковић, која је позната по томе што се уселила у стан Хрвата Барбалића?

– Она је шеф председничког кабинета и члан председничког колегијума. Није се она усели ни у чији стан. Општина је констатовала да је тај стан више година празан. И општина је стан доделила на коришћење својој службеници, а не мојој секретарици. Општина се још раније тужила с тим Барбалићем, јер носилац станарског права је био његов отац. Отац и мајка су се давно иселили у Хрватску а овај њихов син никаквих услова није имао да тај стан добије јер је имао неколико некретнина у Београду. Станарско право могли сте пренети само на некога ко живи с вама у заједничком домаћинству, али не на сина који је давно одселио и има стан у свом власништву. Неки су то надувавали јер су хтели политичку аферу.

Шта мислите о стварању ширег опозиционог блока?

– Заинтересовани смо да окупимо све патриотске интелектуалце и истакнуте личности, али не можете ући у коалицију с удружењем грађана или са ДСС.

Зашто осујећујете сарадњу са ДСС?

– ДСС се распала. Она се може обновити само ако најуре Санду Рашковић-Ивић. Њу је Вучић довео за председника ДСС. То је моја поуздана информација. Коштуница је поднео оставку разочаран изборним резултатима и није био заинтересован за избор новог председника.

Милош Алигрудић је био Коштуничин кандидат.

– Да је био заинтересован, борио би се и дошао би на ту изборну скупштину. Вучић је пречешљао сву инфраструктуру ДСС-а и максималан број делегата обрадио на разноразне начине да гласају за Санду. Она на претходним изборима није била ни на листи кандидата за посланике. Сви озбиљни људи, Коштуничини сарадници су напустили странку.

Зар нису ти озбиљни људи изневерили договор о формирању Владе ДСС и СРС, кад је Коштуница требало да буде премијер а Тома био пар дана председник Скупштине?

– То је Коштуница урадио и то му се разбило о главу. Зато што је још цинцулирао између Истока и Запада. Још његово опредељење за руску опцију није било дефинитивно.

Да ли су и Двери Вучићев пројекат?

– То нисам рекао. Још немам информације о Дверима. Али, Двери уопште нису регистроване као политичка странка.

Какве везе има, учествују на изборима?

– Али као група грађана. Не може се правити коалиција између једне регистроване политичке странке и удружења грађана који нису странка. Тако ме можете питати и што не правим коалицију и са Вашим часописом и сајтом, који су такође патриотски оријентисани. Санда Рашковић-Ивић то не разуме. Она је једна ћурка која је залутала у политику. (Немојте то да избацујете.) Да видимо која још странка постоји која је патриотске оријентације. Можда ће то бити странка Ненада Поповића. Да видимо где ће Самарџић, где ће Алигрудић. Није то немогуће, али је рано о томе разговарати кад сав тај процес још није окончан. Ако они буду имали неку странку, ми у најмању руку можемо да разговарамо.

Иако дрвље и камење бацате по напредњацима, на локалном нивоу вам не смета да сарађујете. Имате с њима коалицију у Бајиној Башти и Тителу.

– Ми имамо начелан став који наши општински одбори стриктно спроводе. У Бајиној Башти смо имали коалицију с ДСС-ом који се јако некоректно понашао према нама мислећи да с нама нико више неће у коалицију. У интересу грађана је било да уђемо у коалицију с ДС у Бачу. У Шиду смо са ДС и СНС. Кроз Србију је све то растресито, али је наш став да увек мора бити у интересу грађана и да нећемо да правимо коалиције с људима који су били наши чланови па су нам украли мандате.

Можда бисте у неком тренутку могли и на републичком нивоу да сарађујете с напредњацима?

– Ево нека се Александар Вучић одрекне ЕУ и нека се изјасни за потпуну интеграцију с Русијом, подржаћемо га. Ја се борим за своје идеале, а не за своју сујету. Нисам ја гроф Монте Кристо, као што то говори Санда Рашковић-Ивић. Моји су идеали остали исти и онај ко хоће да их реализује, добродошао је. Не нападам ја Вучића што је он мене лично издао и што сам ја киван, него зато што спрема нову несрећу Србији и српском народу. Нека то промени, нека се окрене потпуно према Русији. Свесни сте да овако не може остати и да су стални притисци са Запада да се Србија коначно изјасни. Нека се окану ЕУ, нека престану са свим тајним преговорима о сарадњи с НАТО пактом укључујући и улазак.

Је л’ вас контактирао неко од актуеланих политичара?

– Не, нико.

Јесте се видели с Лауфером?

– То је симболичан назив за велики број људи који су сарађивали са СРС искључиво из патриотских мотива. Још увек има тих људи. Не смем ни да журим с тим јер знам да ме полиција прати, нити смем да кренем да обилазим све те људе. То ћу морати постепено, али да вам докажем да моје службе и даље раде, даћу вам једну ексклузивну вест. Захваљујући томе што је био у ЈУЛ-у, Александар Вулин је успео свог оца Ранка Вулина да спасе од хапшења. Ранко Вулин је био директор Циглане у Каћу, где је ’93. извршио два кривична дела злоупотребе службеног положаја и једно кривично дело примања мита у девизама. Дате су му обележене новчанице, а полиција га је ухватила на делу. Прошао је без кривичног гоњења.

Кад смо код Вулина, не само он, већ и многи аналитичари тврде да сте пуштени из Хага да бисте ослабили Вучића због тога што је Америка незадовољна његовом политиком према украјинском проблему.

– Колика је то глупост! Не поставља се питање откуд ја у затвору 12 година, него откуд ја на слободи. Моје природно станиште је затвор?

Не, али ви најбоље знате да Америка управља Хашким судом.

– Јесте, али шта су могли да раде? Држали су ме 12 година на њихову огромну моралну и стручну штету. Међународни теоријски часописи из области међународног кривичног права препуни су критичких текстова о процесу који се тамо води против мене и то је морало једном да престане. Али није још, видећемо кад ће то да се заврши. Пошто сам избачен, ја се добровољно нећу вратити. И сад да видим како ће Александар Вучић и Томислав Николић да ме хапсе.

Мислите да ће им то бити проблем?

– Било би то врло интересантно да ме моји најближи саучесници у свим мојим ратним и злочинима против човечности испоруче Хашком трибуналу. Видећемо.

Како сте задовољни односом медија?

– Имао сам првих дана велики публицитет, међутим Вучићева дугачка рука сад то максимално спутава.

Нисте били гост ни на једној телевизији. Да ли вас је ико звао?

– Није ме звала ниједна телевизија с националном фреквенцијом. Ја у томе видим утицај Вучића.

МИЛОШЕВИЋ ЈЕ НАЈВИШЕ ВОЛЕО ДА СЕ ДРУЖИ СА МНОМ, А И ЈА СА ЊИМ; МИСЛИМ ДА СЕ БАБИЋ ДОБРИМ ДЕЛОМ УБИО ЗБОГ МОЈИХ НАПАДА И ПСОВКИ

С ким сте се од затвореника највише дружили у Хагу?

– Мислим да је Милошевић највише волео са мном да се дружи, а и ја с њим. С њим сам се спријатељио у Хагу, овде никада нисмо били пријатељи. Имали смо периоде могуће сарадње и најоштријих сукоба. Тамо нисмо имали размирице и свакодневна страначка препуцавања, него смо се посветили судским процесима. Кад сам тек дошао, имао сам забрану контаката с Милошевићем и то је трајало непуних годину дана. А онда ме изненада пребаце у блок у ком је он. По мом мишљењу, неко је изучавао наше раније сукобе, па су претпостављали да ћемо се сукобити и да ће то нанети штету обојици, нарочито њему због процеса. Знате, кад сте с неким у сукобу у затвору, онда је то прилично неподношљиво. Међутим, ми се спријатељимо и они ме после две године робијања пребаце у сасвим другу зграду да не бих био с њим у контакту, али је та стара зграда после годину и по дана срушена и онда смо опет били у истој. Он је највише био оптерећен судбином своје породице. Тражио је начина да им се помогне да се врате у Србију. Дачић га је издао, СПС је потпуно занемарила потребу да му се помогне и то га је највише оптерећивало.

Кад год је било могућности, проводио сам време с Миланом Мартићем, Небојшом Павковићем, Гораном Хаџићем, Радованом Караџићем. С њим се нисам сусретао често, јер смо били у различитим блоковима, већ кад су неке славе, прославе. Они мене позову, једном сам и ја њих позвао, али после више није било услова јер су се неки робијаши бунили. Негодовао је један муслиман кад је Караџић дошао на ручак који сам ја приредио, па то више није било могуће.

Јесте ли имали проблема с неким од затвореника?

– Не, али су они имали проблема са мном. Ја сам непрекидно био у сукобу с онима који су улазили у нагодбу. Са Биљаном Плавшић, Миланом Бабићем, Мирославом Дероњићем. Ја сам њима загорчавао живот. Само ако их видим, ја одмах кренем с увредама и псовкама. Мислим да се Бабић добрим делом обесио због мојих напада и псовки, да му је постало неподношљиво. Онда, Веселин Шљиванчанин. Временом се у мени створила таква нетрпељивост према њему јер је толико био затуцан и титоиста и задрта Црногорчина у оном најнегативнијем смислу, дакле, неко ко се изјашњава као припадник измишљене црногорске нације, па у једном тренутку нисам више хтео с њим да се дружим. А дошло је и до неколико инцидената, једном сам хтео да га тучем.

Зашто?

– Кад сам био у најтежем здравственом стању, он је почео да прича неке глупости, онда ми је први нешто опсовао, а ја њему мајку, и он је одступио. Сама појава некога ко се заклиње у Тита и хвали измишљеном непостојећом нацијом, нема никакве људске вредности. Ко данас може бити за Тита после свог зла које нам је нанео? Све ово што се данас дешава је последица Титове владавине.

НИКОЛИЋ СЕ МНОГО ВИШЕ РАДОВАО ОД МЕНЕ КАД ЈЕ УБИЈЕН ЂИНЂИЋ, А РАДОВАО СЕ И ВУЧИЋ

Да ли сте свесни какво згражавање изазивате ставом да се радујете што је Ђинђић убијен?

– Уопште ме то не интересује. Ја не бих причао о Ђинђићу, али су новинари поставили питање. Много више од мене се радовао Томислав Николић. Радовао се и Вучић. Много смо шала црнохуморних збијали на ту тему. Али је разлика у томе што сам ја искрен. Питају ме да ли се кајем што сам се пре 12 година радовао. Па што бих се кајао? Ја сам био у затвору. Ја сам бар имао лични разлог да се радујем. Он ме је послао у Хаг и тражио да ме не враћају. А руке нисам испрљао, у томе нисам учествовао. Мене су у Хагу саслушавали истражни судија и јавни тужилац из Београда и ја сам у саслушању рекао да ме је обрадовала вест јер је то била ствар пркоса.

Разговарала: Смиљана Видић

Фото: Марко Радовановић

НСПМ