Храбра Србска мајка Госпава Беатовић

Србска мајка нас рађа, храни, од зла брани и жртвује се,

да би њена деца добри Срби постали, верни Богу и роду!

У проклетом Првом светском рату културна и римокатоличка Европа, у виду Аустроугарске и Немачке царевине, на сатански жртвеник принела је трећину Срба, а хтела је све. Са до тада невиђеном мржњом, под паролом “уништитити све што је Србско“, вршило се планско и систематско истребљење Срба, пре свега цивилног становништва. Тај злочиначки пир, у којем су жене, деца и старци мучени до смрти, отпочео је непосредно после Видовданског атентата у Сарајеву, прво над Србима који су живели у Аустроугарској царевини, пре свега у Босни и Херцеговини, а са почетком рата то је добило затрашујуће размере где год су Срби живели. По објави рата Србији, Аустоугарска врховна команда је завела преки војни суд, односно издата је наредба: “При непријатељком држању месних становника… трупе могу поступати без интервенције код суда на основу права нужне ратне одбране према војничкој командатској моћи“. То је био позив на отворен терор према Србском становништву, на масовне злочине војске над цивилним становништвом. Часни Срби су без суда и пресуде проглашавани непријатељима Аустроугарске царевине, а после тога је следило зверско мучење и убијање на лицу места. Додуше, форме ради, било је и Срба који су завршили на инквизиторком суду, који је увек доносио исту пресуду “крив је“, а казна је била смрт или дугогодишња робија у тамницама које су биле претече нацистичких логора.

Аустроугарске звери вешају мајку четвото деце из Јевремовца код Шапца

Једна од првих жртава тог суда за Србе и прва жена која погубљена вешањем у Првом светском рату на основу пресуде ратног суда, била је Госпава Беатовић из Братунца, рођена је у породици Додеровића 1865.године у засеоку Додерима код Гацког у Херцеговини. У 21 години свога живота, удала се за Павла Беатовића из Жањевице, а 1897.године доселили су се у Братунац, где су нешто касније направили велику кућу у којој су отворили трговину мешовите робе и кафану. По избијању Првог светског рата, почело је велико страдање Госпаве. Аустроугарски злочинци су јој прво ухапсили сина Ђорђа дан после Видовданског атентата, затим и мужа Павла пред објаву рата Србији. Под оптужбом за велеиздају депортовали су Ђорђа и Павла у злогласну тамницу смрти “Арад“ у Румунији. Међутим то није ни мало поколебало мајку петоро деце, храбру и поноситу херцеговку, да настави рад свога супруга Павла великог патриоте, који је био најбољи повереник Народне одбране и мајора Косте Тодоровића за овај крај. Када је мајор Коста Тодоровић са својим Златиборским добровољчким одредом 31. августа 1914.године прешао Дрину и после крвавих и тешких борби ослободио Братунац и Сребреницу, уместо Павла Беатовића који је био у затвору, веома важна обавештења добија од Госпаве. Између осталог, она му је дала драгоцено обавештење где су Аустријанци при повлачењу из Братунца, сакрили оружје, ратни материјал и архиву. Тада је мајор Коста Тодоровић, знајући да се не може дуго одржати на овим просторима, понудио Госпави да је пребаци преко Дрине у Љубовију на сигурно. Она је то одбила, бојећи се да тако не отежа положај супруга и сина у тамници, чиме је изабрала трагичан крај за себе. Чим се Златиборски одред повукао у Србију, Аустријанци су по повратку у Братунац установили да је њихово склониште откривено и да је сав материјал однет. Неко је убрзо потказао Госпаву и она је из свога дома по киши и невремену, пешке око сто километара спроведена у тузлански затвор. На суду, на којем је пресуда донета и пре суђења, осуђена је на смрт и то је извршено 8.октобра 1914.године јавним вешањем у Тузли. Храбра Србска мајка Госпаве Беатовић није дозволила џелату да јој стави црни повез на очи, одгурнула га је и викнула оно што је осећала и срцем и душом: “Живела слобода! Живела Србија!“

Фамилија није заборавила своју храбру рођаку: “Твој гроб није рака, већ колевка нових снага“

Госпава је била само једна од великог броја Србкиња које су се заједно са својим мужевима, очевима и браћом храбро и одлучно бориле за слободу Србског народа и његов опстанак. Могла је и Госпава, као што то данас после сто година чини већина Срба, да буде послушни роб и да немо посматра са стране рат за Србију и Србски народ, под изговором да она ту не може ништа променити, а и има породицу о којој треба бринути. Уместо лажног умиривања савести и чекања да неко други уради оно што смо ми дужни, а што је данас главна особина Срба због чега и пропадамо, Госпава се свесно жртвовала за своју породицу, за своју земљу и свој народ. Пример храбре Србске мајке Госпаве Беатовић нам говори шта значи искрено волети своју породицу, народ и земљу, а све друго су лажи и обмане.

На спомен плочи на Саборној Цркви у Тузли, на којој су исписана имена Срба убијених у Тузли од стране аустроугарских џелата, написано је: “Умрли сте за нас, зато живите у нама“. Чувајмо успомене на наше часне претке и њихову жртву, будимо их достојни!

Напомена: приликом писања коришћена књига Ђорђа Беатовића “Велеиздајнички процеси Србима у Аустроугарској“.

Како радили, тако нам Бог помагао!

Дана 01/14.11.2014.лета Господњег

СНО Срби на окуп                                                                                      

месни одбор Шабац – Мачва