Народна војска Донбаса кренуће на Кијев можда већ кроз два месеца

УКРАЈИНСКИ „ПРАЗНИК НАЦИСТИЧКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ“ НЕЋЕ ВИШЕ ДУГО ТРАЈАТИ

• После августовских пораза, армија Кијева може да води активна борбена дејства највише неколико недеља (а највероватније ће се фронт раније урушити) 
• После тога ће се кијевска власт суочити не само са бојовницима који желе да се обрачунају са „издајницима кривим за пораз“, него и са народном војском у офанзиви која такође жели да поднесе рачун за порушене градове, убијене цивиле и за другове мучене у заробљеништву
• Темпо напредовања народне војске одређиваће њено релативно невелико бројно стање. Према томе, она неће моћи брзо да дође до Кијева. Биће потребне паузе, преузимање под контролу заузетих територија, спровођење мобилизације, увођење локалних партизана у борбене одреде и тек после тога ићи даље
• То ће за Кијев створити још један проблем. У случају муњевитог изласка армије Новорусије на оближње прилазе главном граду – могло би се побећи у иностранство, радити као „влада у изгнанству“ и још педесетак година држати предавања и писати мемоаре о томе како су „руске тоталитарне азијатске хорде угушиле младу украјинску европску демократију“
• Међутим, пошто ће од почетка офанзиве народне војске и заузимања Кијева проћи најмање један-два месеца, а можда и више, нацистички бандити из казнених батаљона имаће више него довољно времена да пошто пострељају „издајнике“ оснују праву „револуционарну владу“ мајдана 
• Власти у Кијеву неће не само имати повода да беже на Запад, него ће им, највероватније, за то и памети недостајати. И даље ће хушкати нацисте једне на друге и чекати кад ће већ једном САД решити све њихове проблеме

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за аналитику и предвиђања

СТРУЧНА јавност је прогледала, практично комплетно. Чак се и дојучерашњи оплакивачи више не споре о томе за колико и када ће „спојити Новорусију“, већ искључиво о терминима уласка кијевског режима у окршај са самим собом.

То је утешна чињеница. Не зато што су експерти коначно угледали очигледно него зато што се простор за одлуке кијевских власти толико сузио да те варијанте лако изброје чак и људи који имају нејасне представе о шаху и бркају геополитику са „хотелкама“. Значи, рачуна се на дане, највише, недеље.

Покушаћемо да „одиграмо за Кијев“ и погледамо који су му ресурси конкретно остали за продужавање агоније.

Данашња ситуација била је предодређена у тренутку када је Порошенко одлучио да се бори за превремене парламентарне изборе. Ја сам више пута писао о томе да му стара Рада ничим није сметала, напротив, била је чак, много подложнија контроли него што би могла постати и него што је постала нова. Још у мају, када је Петар Алексејевич први пут саопштио о својој намери да распусти парламент, такође сам тврдио да ће он на крају добити дестабилизацију на територијама које контролише и раскол између партија и лидера мајдана.

Овога пута нећу објашњавати зашто је то било неизбежно. Током изборне кампање неминовност  је постала реалност.

Шта сад имамо у Кијеву и околини?

Мајдански политичари потпуно су реално проценили ситуацију са изборима и разумели две очигледне ствари:

1. Они више немају конкуренте на Југоистоку земље – разбијени су Партија региона и комунисти, отерани у полуилегалу, а на изборима ће моћи да учествују само они којима то дозволи нова „демократска“ власт. Односно, реална конкуренција одређује се искључиво на мајданској сцени.

Људи који су организовали државни преврат у фебруару нису никуд нестали. Напротив, током грађанског рата они су се организовали, додатно наоружали и имали су намеру да одлучујуће утичу на резултате избора на исти начин којим су решавали проблем Јануковича. Пошто су једном искористили оружје за решавање унутарполитичких проблема, они се више неће зауставити. Тим пре што им је „оружани притисак“- једини доступан начин за учешће у политици.

Једино поуздано решење било је очигледно: ако хоћеш на изборима да добијеш резултат вредан пажње – мораш се ослонити на оружану силу. На крају су партијски спискови и већинско окружење били препуни неонациста из казнених батаљона, чију победу је требало да обезбеди „оружани притисак“ њихових другова по оружју на бираче и изборне комисије, а не изражавање воље становништва. Али, ради тога су одређени „другови“ морали да се нађу у потребно време на потребом месту.

Припадници украјинског бараљона „Азов”

На крају се већи део највише идеологизованог кадра разних  типова добровољачких, територијалних и других батаљона, као и неке јединице регуларне армије купљене од стране олигарха, нашао у обласним центрима као кључним местима за „бројање гласова“, а не на фронту. Наравно, исто тако већи део бојовника укопао се у Кијеву, будући да управо Централна изборна комисија доноси последњу и одлучујућу пресуду.

Сви ти „учесници политичког процеса“ са аутоматима свакако не намеравају да се враћају на фронт. Много је корисније и сигурније у сваком погледу „контролисати власт“ у Кијеву. Тако су кијевски политичари, који се међусобно глођу за власт, преплавили главни град неконтролисаном наоружаном силом.

Ситуација се компликује и тиме што политичари борећи се за економске и финансијске ресурсе који нестају пред њиховим очима, објективно не могу да нађу компромисну варијанту и поделе власт и имовину свима или макар најутицајнијима. Једноставно, за све нема довољно, а групе које их подржавају (не само батаљони, него и политичари и финансијери који су улагали у одређену политичку структуру ) траже надокнаду за уложене напоре и настале трошкове.

Односно, нема простора за мирно, политички компромисно решење конфликта који је изазвала борба за власт. Ако не може да се договори остају бајонети као последњи аргумент у спору, а њихово активирање је ствар времена, а не принципа. Сем тога челници и особље разних батаљона који се хране из руку разних олигарха и пролазе у различите ресоре једни друге не воле.

Нељубав се појачава конкуренцијом за право да се буде сматран најисправнијим нацистом, а такође и обрачунима са фронта (ко је кога издао и коме подметнуо, ко није поделио са комшијом опљачкано, ко је дезертирао, а ко крв проливао и т. д.)

Назире се и терет очигледног умора становништва од наглог погоршавања економске ситуације, бесмисленог грађанског рата (у чији победу више нико не верује) и пира које су власти приредиле у време опште невоље у држави која се распада.

Народ је спреман да плане од прве шибице. Не за Новорусију да плане, него против „издајника идеја мајдана“, али самим издајницима због тога није лакше.

Привремено се може „ослободити“ само ако се гомили баци жртва за злостављање. Међутим, прошло је време када су жртве могли да буду из Партије региона или комунисти. Наравно, нацисти су спремни и даље да их убијају исто као и све „ватнике“, „колораде“ (погрдни изрази за Русе) и друге антифашисте, али за период фебруар-новембар украјинске историје пред народом мора да одговара неко из актуелне власти. А тих неких нема баш много: Порошенко, Јацењук, Турчинов, Аваков и још десетак ситнијих политичара – то је читав списак. Они су збијени  у две главне противничке групације: „Народни фронт“ Јацењука и Блок Порошенка.

Наоружани људи и веома љути на читав свет и један на другог не могу дуго беспослено седети. То није – „Беркут“ који је месецима дисциплиновано чекао наређење Јануковича да растера мајдан. То су – банде плаћеника. Ако их не бациш на непријатеља они ће се бацити на тебе. Тако кијевски политичари немају баш много времена. Бојовници треба да добију налог наредних дана, најдаље недеља.

Наравно, може се искористити колико и свет стари трик и на фронту корисно употребити плаћенике. Али и ту настају неразрешиви проблеми.

Прво, пошто добију наређење они ће, са вероватноћом од 100%, отићи на фронт и поступити као петроградски гарнизон у фебруару 1917., којем су биле довољне само непроверене гласине о изласку на фронт да свргну монарха који се држао неупоредиво јаче од тандема паукова Јацењука-Порошенка.

Друго, после августовских пораза армија Кијева може да води активна борбена дејства највише неколико недеља (а највероватније фронт ће се раније урушити). После тога кијевска власт суочиће се не само са бојовницима који желе да се обрачунају са „издајницима кривим за пораз“, него и са народном војском у офанзиви која такође жели да поднесе рачун за порушене градове, убијене цивиле и за другове измучене у заробљеништву.

Темпо напредовања народне војске одређиваће њено релативно невелико бројно стање. Према томе, она неће моћи брзо да дође до Кијева. Биће потребне паузе, преузимање под контролу заузетих територија, спровођење мобилизације, увођење локалних партизана у борбене одреде и тек после тога ићи даље. То ће за Кијев створити још један проблем. У случају муњевитог изласка армије Новорусије на оближње прилазе главном граду могло би се побећи у иностранство, радити као „влада у изгнанству“ и још педесетак година држати предавања и писати мемоаре о томе како су „руске тоталитарне азијатске хорде угушиле младу украјинску европску демократију“.

Међутим, пошто ће од почетка офанзиве народне војске и заузимања Кијева проћи најмање један – два месеца, а можда и више, нацистички бандити из казнених батаљона имаће више него довољно времена да пошто пострељају „издајнике“ оснују праву „револуционарну владу“ мајдана, а власти у Кијеву неће не само имати повода да беже на Запад, него ће им, највероватније, за то и памети недостајати. Они ће и даље хушкати нацисте једне на друге и чекати кад ће већ једном САД решити све њихове проблеме.

Украјинска Национална гарда

У суштини, они који себе сматрају за кијевску власт (мада је то већ одавно конгломерат политичких зомбија који се боре за виртуелна пуномоћја и који су спремни сваког часа да пређу у категорију реалних лешева) могу да бирају између почетка препуцавања у Кијеву, а затим расуло фронта и расула фронта, а затим препуцавање у Кијеву.

При том је јасно да уопште није сигурно да ће се са резултатима следећег оружаног преврата у Кијеву сложити региони, који нису прешли под контролу народне војске и нису подигли антифашистички устанак. Неки ће одбити да се потчине побуњеницима, неки ће захтевати своју „независност“ (тим пре што скоро сви имају „територијалне батаљоне“, а после преврата нагло ће се смањити војни ресурси власти). Уопште, скоро истог момента појавиће се прогресивна махновштина. (Нестор Махно, вођа анархистичког антисовјетског покрета у време грађанског рата 1918-1921г. прим. прев.)

Наравно, Порошенко је први кандидат за „жртву гомиле“. Народ је навикао да за све одговара председник. Уз то, он је разочарао присталице мира због неспособности да закључи мир, а присталице рата као главнокомандујућем подносе му рачуне за пораз. На крају, он је олигарх који има бизнис, поред осталог и у Русији (безмало готов издајник отаџбине).

Али, то не значи да ће Порошенко бити последња жртва. Као што је некад скоро код свих омрзнути Јанукович био последња препрека између лошег, али, ипак, реда, и бунта, тако је данас Порошенко – последња препрека између остатака формалне државности и потпуне анархије.

У условима потпуне анархије никоме нису потребни ни Јацењук, ни влада, ни депутати са Радом, ни политичке партије, чак ни новинари и политички технолози мајдана. Тамо већ сваки „пан атаман“ има своју „златну резерву“, чија се величина одређује бројем бајонета који су му потчињени, а број бајонета – спретношћу „пана атамана„ у проналажењу „златног ресурса“.

Плашим се да ће кијевски „европејци“, који у својој земљи „нису видели“ нацисте и сматрали нормалним примену читаве артиљеријске силе украјинске армије (укључујући авијацију и балистичке ракете) против цивилних градова,веома брзо сазнати да нацистичке банде пљачкају и убијају не само „колораде“ и да артиљерију против „европејаца“не користе са мање задовољства него против „ватника“.

Иначе, међу-нацистички и „унутар-европски“ конфликт у Кијеву – добра је шанса да опстану многе присталице Руског света које су тамо остале. Они ће веома брзо престати да буду главни циљ, а коначни распад државног механизма неће дозволити да се против њих примене централизоване репресије. Бојовници неће тражити жртве према идеолошком обележју већ према имовинском.

Наравно, оне који свој став буду исказивали макар са онолико удела отворености са којом су то могли да чине у време Порошенка, нацисти – махновци убиће без размишљања. У опасности су такође и људи које они познају. Али за оне који нису тако познати и не буду ишли главом кроз зид, од антифашистичких погледа биће опасније имати скуп ауто, добру одећу и стан на угледној локацији.

Нешто охрабрује – „празник нацистичке демократије“ неће дуго потрајати.

„Прогледаће“ ЕУ још брже од наше стручне јавности. Иначе, септембарске галамџије требало би јавно да се извине на крају мира који су много пута опањкавали „све је пропало“ не у Москви и не у Новорусији, него у Кијеву.

Превела Ксенија Трајковић

Факти.орг