Трећи новембар 2013. – пуцањ у срце Србији (ВИДЕО)

Сви народи имају историју коју негују и граде је. А она је време сачињено од дана. Од тих дана највише је оних који су обични, много оних за памћење, мало је оних које славе и са поносом их се сећају али је, у српској историји, најмање оних којих ће се стидети сви рођени после њега. Такав је данашњи датум и дан 3. новембар 2013. године.

Тог дана, представници српске власти, извршили су јединствени удар на сопствену државу, њене закону, наслеђе и Устав и уредили да она потпадне под контролу другог народа, који нити је заслужује нити је икада то могао. Комплетна српска власт тог тренутка, заједно са службама безбедности, војском, Жандармеријом, полицијом и највећим делом народа који је својим ћутањем помогао да се велеиздаја деси – згазили су и изневерили завете предака и крв праотаца.

И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ. Крв је вјечна. Крв новорођеног дјетета стара је хиљаде година. (из књиге „Завештање Стефана Немање”, писца Милета Медића)

То се није десило због слабости већ жеље за личним материјалним благом овога света. А тај свет стајао је уједњињен у кривотворењу, након војне агресије и у овој – правној. Уједињене нације, ОЕБС, ЕУ, Еулекс, медији и политичари координирано су контролисали и управљали акцијама како би вешто навукли лажну маску успеха на изборе шиптарске заједнице на Косову и Метохији третирајући их као тобож некакве „државне“. У причи то све звучи фантастично али Божијом вољом ове догађаје забележиле су и камере.

Документарни филм „Бојкот народа“ о догађајима 3. новембра у Косовској Митровици.

Најсрамнији од свих су они Срби са Косова и Метохије који су у тој издаји узели учешће и привидно јој дали најјачи легитимитет. Њихова имена постада су ружне и срамотне речи какве не приличи изговарати.

У свему томе добро је што смо ипак били рођени и учествовали борећи се активно против велеиздаје зарад интереса Запада за рудна блага до којих ће доћи копајући кроз земљу натопљену српском, освештаном крвљу. Ми знамо да у томе нисмо и нити ћемо учествовати и зато срам не може да прекрије ни наша имена ни наше потомке. У обе од ових група по неко ће се препознати. За многе је касно да то сада промене. А они који су изабрали част и чување завета неће ни желети то да мењају. Доћи ће време када ће се, као са Бранковићем, и овим именима крчмити људске прилике на част и на срамоту.

А Србија је преживела све але и немани. И ове ће. Колико год гладне биле, премале су њихове чељусти и канџе до би допрле до суштине српског националног бића а толико су пута покушавали. А ових дана и од њих самих чујемо да је не Србија већ Европа умрла у Приштини.

---