Владика Андреј: Данас су католици и православни поново открили једно изгубљено братство

Владика Андреј нови је епископ СПЦ за Аустрију, Швајцарску, Италију и Малту. “Нов” је и иначе реч којом ће публика, религиозна или само учтиво заинтересована, описати владику – нов у смислу другачији, неформалан, отворен, хуманистички широко образован и полиглота, проевропски мислилац, заговорник Истока и Запада под једним кровом – а опет монах.

Владика Андреј (Ћилерџић) рођен је 1961. у Оснабрику у Немачкој. Студирао је филозофију у Солуну, богословију у Београду, био је докторанд и научни сарадник угледног минхенског Универзитета Лудвига Максимилијана. Maja 2014. године, изабран је за првог eпископа новоосноване Епархије аустријско-швајцарске са седиштем у Бечу.

Владика Андреј Ћилерџић

Кад данас гледате како се чисте и нестају последње хришћанске енклаве у Месопотамији, на Блиском истоку, у Африци, какав је Ваш осећај?

– Туге. У тим се конфликтима газе принципи дијалога постављени у двадесетом веку: узајамно поштовање, реципрочност у ставовима, поступно разграђивање предрасуда.

Као човек цркве, неко ко не гледа проблем у оквирима људског века, већ у распону од стотина и хиљада година, шта бисте рекли – да ли се ту ради о историјској или политичкој одговорности религија?

-Тај феномен бих назвао неочишћеним памћењем историје. Историјско памћење садржи “вишак” коме ту није место, он рађа спиралу насиља.

Кад кажете “неочишћено памћење” мислите на оно између хришћана и муслимана?

– Управо то. Историјски хришћанско-муслимански дијалог отворен је пре 1.000 година превођењем Курана. Пре тога није било контакта. Када је 1.453 Мехмет Други ушао у Цариград, он је претворио Аја Софију у џамију, али је истовремено желео да учи, замолио је патријарха Генадија Схолариса да му се објасни суштина хришћанске вере. Тако су султана провели кроз брзу и кратку верзију, морало се пазити на темпо и количину, брзо се замарао. Шта хоћу да кажем – помака је било, као и страховитих падова на лоше и горе. Али двадесети век је увелико – барем што се религије тиче – наступио као време дијалога.

У Турској је 1927 било 2,5 одсто хришћана, након погрома педесетих година остало их је свега 0,3 одсто. Тај дијалог очито нису сви преживели.

– Кад кажем дијалог мислим пре свега на дијалог на Западу, на државно-политички охрабриване контакте између верских заједница као превенцију конфликата. Нарочито је Швајцарска у томе добар пример. Мислим да су исламске вође овде код нас у Европи то схватиле: Да се ислам мора прилагодити овдашњем начину живота, а не обрнуто. Друга ствар је у тим традиционалним земљама где људима недостају парадигме модернитета. Али већа одговорност лежи на нама овде. Хришћанство каже, љуби свог непријатеља…

То каже небески део хришћанства, али има оно и једну сасвим земаљску компоненту, која каже, не дај се свом непријатељу. Да ли катастрофа на традиционалним просторима првобитног хришћанства слаби његову глобалну позицију?

– Ја бих одбацио појам да је хришћанска црква играч у светским збивањима. Управо то представља највећу критику Православља Римској цркви. Изворно, хришћанска црква није црква хероја него црква мученика. Мученика, не у смислу губитника.

Исус за почетнике

То је обична семантика.

– Не, то је много више… Јован Златоусти (Јован Антиохијски, “Кризостомос”, теолог из 4 века кога једнако поштују и уважавају све три велике деноминације, православни, католици и протестанти, прим. редакције) је говорио да су највеће богатство цркве сиромашни. Ко би то данас тако рекао – да је моје највеће богатство сиромаштво? Нико! Али управо је тај рефлекс који је дошао из религије изродио актуелну социјалну политику модерне Европе, концепте социјалне државе и државе благостања.

И зато – како је настао данашњи модел социјалне правде, зашто се данас у Европи може овако пријатно живети? Зато што смо принцип “губитника” улили у хуманистичке вредности и темељне принципе социјалне политике. И зато за хришћанску цркву представља проблем када Европска комисија избацује сваки помен хришћанске етике из преамбуле европске конституције. Оваква Европа какву данас видите је настала на основу јеванђељских вредности – чак и кад се не поштују, оне су ту.

Управо тако – европске културе су секуларизати хришћанства. Зашто онда мора свугде да стоји изреком написано “хришћанство”, кад је оно ионако ту, трансформисано и преведено у културу. Култура као чувар религије – да ли је то ситуација која Вас плаши или теши?

– Управо из кругова политичара Европске народне странке се заступа мишљење да се концепт религије не сме оставити без свог имена…

Али ако пођемо од тога да је читава егзистенција Европе хришћанска, иако не директно религиозна?

– Свеједно, добро је ствари назвати њиховим правим именом. Овде се не ради о култури, већ о томе да политика покушава да инструментализује религију у своје сврхе, да је неприметно усвоји како би тиме освојила право да говори у име морала. Ја сам био гост у Европској комисији, познато ми је и добро и лоше. Тамо је запосленима потпуно забрањено да у канцеларији држе крст, иконицу, верску слику, било какав религиозни симбол – иако су то, пазите, све хришћанске земље! Но ту је на делу став да религију треба изоловати из јавног живота, обући је у нешто друго, само не у саму себе.

Ви сте присталица европских интеграција?

– Не само да јесам, него сам учествовао у врло значајним билатералним телима, већ тридесет година, од времена када је настајала Европска заједница, после Унија. Тада су европски парламентарци окупљени у Европској народној партији (European Peoples Party) започели дијалог са црквом. Од самог почетка се видело да постоји једна група парламентараца, махом социјалисти, који сматрају да хришћанство није привлачно, савремено, корисно, није перспективно, те да га не треба узимати у обзир.

Ко је већи папа од папе?

Каква је данас ситуација с екуменом? Да ли се уопште померила са спорних питања – примата папе, Филиокве, еклезиологије?

– После Другог светског рата хришћанском свету је било јасно да стоји на рушевинама свих историјских европских тековина. Екумена је била логички излаз из ситуације. Са Другим ватиканским концилом (1962-1965, принцип “aggiornamenta”) Римокатоличка црква је искорачила из ексклузивног историјског простора и почела разговоре са Православном црквом. Може се рећи да су данас католици и православни поново открили једно изгубљено братство, осећај да су некад хиљаду година радили под заједничким кровом, да је то била једна кућа, једна породица. Ја сам против теорија кад се каже – Римокатоличка црква није успела да силом потчини Исток својим учењима, па сад то покушава на “перфидан” начин или преко “нејасних” разговора. Разговори су врло јасни и теку кроз институционализоване гремије. И теку добро.

Да не би на крају људи прстом показивали на нас и рекли сви ће се на крају спојити и разумети, само хришћани не.

Последњи пут се Католичка црква бавила Православном 1995. у апостолском писму “Ориентале лумен” (“Источна светлост”) и енциклици “Ut unum sint” (“Да буду једно”). Оба документа су објављена на стоту годишњицу апостолског писма Ориенталум дигнитас (“О источним црквама”). КЦ пружа руку, али истовремено инсистира на примату. Ту се није много променило.

Па ми морамо да имамо обзира према Католичкој цркви! Последње што бисмо хтели је да на основу папиних изјава о поштовању православних цркава дође до раскола унутар Католичке цркве. Мислим да се ту принципијелно тражи вођство Рима, што код православних није спорно.

Да ли одговорност лежи и на Православној цркви?

На крају, за њу је време стало са седмим Никејанским концилом. Став православља је – између четвртог и осмог века дефинисани су сви постулати вере, а после тога, ми о томе више не разговарамо, хвала на питању, све је речено. Да ли је то Православна црква зауставила време, док је на Западу тек тада започео процес интензивних теолошких интерпретација?

-Тешко је то казати. Споменули сте Филиокве. Православљу се увек пребацивало са западне стране да нема Филокве, што значи да се сувише занима за онострано, а занемарује послове света. Филиокве је учење о историји, о томе како се Бог открио у својој конкретној историјској стварности, нешто као Хегелов светски дух. Кроз Филиокве је Католичка црква увелико развила и фундирала овосветско социјално учење. Али велико питање – шта је то што човека чини сретним на земљи је свеједно остало неодговорено.

Три велике деноминације имају свака своју основицу са које се уздижу: православље традицију, католичанство организацију/папу; протестанти принцип “sola scriptura” (“само Библија”). Православље функционише на принципу заустављеног времена, времена замрзнутог на осмом веку. Да ли се одатле може закључити да је оно развило специфичан однос према протоку времена, однос који потенцијално увек може постати, и бивао је, проблематичан? Колико је тај феномен заустављеног времена његова слабост, колико снага?

-То је за централно и суштинско питање. Ја га доживљавам као проналажење линије између ауторитета и слободе, односно као питање оријентације у простору великих идеја. Православље је себе увек сматрало заговорником идеје да између ауторитета и слободе мора да постоји средњи пут.

Марија од Победе – поражена

Српска православна црква је добила на поклон од Бечке надбискупије цркву Maria von Siege, Марија од Победе, архитектонски драгуљ без премца и – одбила је. Службено због тога што није могла да затвори финансијску конструкцију, неслужбено зато што су унутра статуе – а православни визуелни кодекс не допушта статуе. Да ли то одговара истини?

– Не, то су интриге! Истина је да је то једна од најлепших цркава у Бечу, али је њено преузимање било повезано са великим трошковима, не само реновирања, него и одржавања и осигурања. Али није ни то било тако немогуће. Да су сви Срби у Бечу и Аустрији давали само по један евро месечно неколико година, могли смо да је прихватимо. Замислите да је нама та црква заиста предата…Нажалост, недостајала је свест о овој историјској могућности. А статуе – какве то везе има?

Изгледа да старе борбе између иконокласта и иконодула још тињају.

– Није истина, ми нисмо ригорозни кад су слике у питању! У Београду Грци сваке године долазе на помен Риги од Фере и свештеник држи парастос испод његове статуе. Истина, ми немамо обичај да скулптуре доводимо у близину икона, али ако су оне већ ту, нећемо дизати револуције. Али их и не изједначавамо са иконама или са фрескописањем. Фрескописање је канонизовано, оно је предмет васељенског сабора.

Који је, успут речено, последњи пут одржан пре 1.200 година. Може бити да је сазрело време и за нову интерпретацију?

Дуго сам живела под утиском да је СПЦ та која своје вернике држи изоловане од времена и других хришћанских заједница – сада, након неколико искустава са овдашњим верницима рекла бих да је проблем обрнут. Јесте ли Ви, Ваше преосвештенство, је ли врх СПЦ сада постао либералнији од властитих верника?

– То је добро запажање. Велики број свештеника – не врх него свештена лица – долазе до закључка да се црква из практичних разлога треба отварати, спуштати границе према другим зеједнициама, губити страх од додира. И сад одједном ступа на дело парадокс – сад је одједном народ тај који то неће, који се томе опире. Само, некад су највећи заговорници дистанце управо они који ни сами нису доследни у томе. Али да, постоји један значајан број људи који су скептични у односу на црквене контакте, зилоти који кажу – не смемо ништа, само ово наше, то мало, све остале контакте треба свести на минимум.

Ваш задатак је да Србе у Бечу натерате да буду модерни?

-Не бих то тако рекао. Мој задатак је да упознам Србе у Аустрији са интегративном снагом хришћанства у целини. Та сила заједништва долази из Јеванђеља – и четири Јеванђеља су још увек једно Јеванђеље.

Фантомски бол, Цариград

Православне цркве генерално остављају утисак ожалошћене породице – као да на њиховом историјском телу и данас гори рана настала падом Константинопоља и губитком једног снажног култруног и политичког центра који је стајао иза њих. Може ли се и данас говорити о фантомском болу, о синдрому Аја Софије?

– Сигурно да може. Историјске катастрофе остављају неизбрисиве трагове, у памћењу цркве свакако. Али опет, исти тај Исток у страдању, у емиграцији из свог традиционалног египатско-синајског простора, палестинско-сиријског, византијског простора створио је Свету гору, идеал духовности.

Да, али немојмо заборативи да је то само оно што је остало – све је то било пуно веће, а и цариградски патријарх тада није био подстанар.

-Када бисмо сада у овој соби где седимо искључили струју и упалили шибицу, опет не бисмо седели у мраку. Мало постаје велико, зависи из које перспективе се гледа.

Генерално гледано, СПЦ се отвара и ступа на пут модернизације. Људи који је воде не осећају се више у обавези да подржавају рефлекс ексклузивности и изолационизма. Ту сте Ви, ту је Иринеј бачки, Порфирије загребачки, преко вас је на делу једна сасвим нова атмосфера.

– Немојте заборавити ни Његову светост патријарха Иринеја. И не само садашњи партијарх, и претходни је деловао неуморно миротоворно и то у тешка времена док су беснели конфликти међу нацијама на Балкану. Кормило Српске равославне цркве – сад не говорим о њеном врху, него о кормилу – је у сигурним рукама одговорних људи. Ови људи, неки верници који се противе због наших доборих односа са кардиналом Шенборном – такви не би били сигурни кормилари, ко зна где би нам брод завршио.

(РТС)