Јунаци Колубарске битке – „Свака хуманост штетна!“

Радомир Путник није успео да предвиђено време лечења и опоравка проведе у аустријској бањи. Кренуо је возом натраг да брани Србију, такорећи испред аустроугарских 5. и 6. армије, с том разликом што га оне нису пратиле преко Будимпеште, већ су се, према замисли Оскара Поћорека и према очекивању Живојина Мишића, упутиле према Дрини, као ударне стратегијске групације јединствене балканске војске, формиране специјално за коначни обрачун са Србијом.

Путника су на станици дочекали ђенерали Мишић и Степановић. Степа је био у улози начелника главног Ђенералштаба Српске војске, до Путниковог повратка, а Мишић, по обичају, његов помоћник.

– Добро дошли, војводо! – рече Степа и пружи руку Путнику.

– Зло сам вам дошао! Зло, да нема већег! – шапутао је Путник, видно узбуђен, озбиљно замишљен, смркнут и с разлогом забринут, стежући руку Живојину Мишићу. – Нисам се надао овом колачу – прекиде Путник разговор да би гласно удахнуо ваздух. Кад отпратише Путника кући, Степа се окрете Мишићу:

– Живојине, не могу више да издржим овде где ме углавише престолонаследник и Пашић. Фала Богу те се Путник вратио. Ево сутра њега, па нека вам Бог буде у помоћи. И вама, и мени и целој Србији. Не могу да се бакћем са којекаквима који носе буздован на раменима, а главу у рукама. Далеко им лепа кућа… А теби ће, Живојине, бити најтеже, најмучније и најгоре. Сам ћеш морати све! На Путника не рачунај! Јеси ли га видео?! Потамнео, несрећник, и посрнуо као крст на запуштеном гробу. Памет у главу и не дај се ником. Престолонаследник те није скинуо са зуба још од Куманова.

– Степо, сад нам је дужност да заједно терамо злотвора, да он нас не би терао. Биће тешко и крваво! Али шта можемо?! Невоља не иде кроз шуму, него кроз људе.

После растанка са Степом, Живојин се лаганим кораком упутио према Калемегдану. У цркви свете Петке, под сјајем кандила и треперавости воштаница, угледа издужено, мршаво и брадом обрасло лице попа Милана који богобојажљиво, у пола гласа, врши богослужење. Мишић се прекрсти, упали воштаницу, тихо приђе извору свете воде, напи се и влажним рукама истрља лице. Загледа се у свеце на зидовима. Учини му се да при титрају воштаница трепере и листају јеванђеља. Затим подиже поглед ка иконостасу:

„Боже пресветли, опрости мени недостојном твога помена што чисте душе, светлог срца, забринутих мисли, поганим језиком и прашњавим рукама крстим се и изговарам молитву. Немам права да молим за себе, али за Србе, Боже, за Србију… Учини да црни облак над Србијом, и у Србији, не створи велику непогоду; учини да оно што је дошло као испаштање греха не остане како казна Србији и народу српском. Само толико, Боже, па ће бити и превише за нас грешне. Помози, Боже, да моји војници наоружају срце, а официри ум; удени памет у српску политику и разборитост у генерале; не благослови оног ко убија и отима; благослови сваког ко данас, с пушком, усмрћује душманина, бранећи кућу и окућницу. Не дај да ми војнике завеје неверица, да ми официре посустане малодушност, да људе нагрди мржња, а жене разјари освета. Не дај, Боже, да ми мржња поведе разум и удари у вид; не заслепи ме никад очајем, подстакни ме благошћу и успори ме прекошћу и суровошћу. Помози, Творче, да нађемо пут спасења са мање гробова, а више наде. Погледај, Боже, и смилуј се на децу и српску нејач која Ти верује и која само у Тебе верује; не изневери њихове наде, не учини узалудним молитве теби, бар мало притвори врата пакла и спаси Србију од несреће која је Твојом срџбом дошла, али и твојом вољом ће проћи. Само Ти, свевидећи, погледај Србију. Што Ти учиниш – учињено је; што Ти наумиш – остварено је; што Ти благословиш – спасено је! Амин!“

Мишић је клекнуо, помиловао земљу у посуди у којој се пале воштанице за душе упокојених, узео једну велику воштаницу, прекрстио се, пољубио је, припалио је на другу која је пуцкетајући догоревала и пободе је поред ње: „Боже, спаси душе српских војника и официра који остадоше расути широм Србије, дај им мира и спокоја и учини им вечну ноћ што лакшом.“

Наглим продором аустроугарских трупа кроз Мачву, Поцерину и Рађевину, иза којих су остали сузе, крв и пепео, српска војска је, не би ли умањила страдања неборачког становништва, издигла борбени дух и морал на највећи степен пожртвовања. Вешала испод којих су се клатила српска деца, старци и жене, спаљене куће, стока и окућница, будили су гнев према злотвору – Аустроугарској, која је, газећи све принципе људскости, заслепљена мржњом, јавно издала срамну наредбу, која, нажалост, у историји представља упечатљив пример непоштовања и неуважавања никаквих међународних конвенција и других докумената ради ублажавања ратних страхота. Наредба команданта аустроугарског Деветог корпуса гласи:

„Рат нас води у једну непријатељску земљу, која је насељена становништвом испуњеним према нама фанатичном мржњом, у земљу где се убиства, као катастрофа у Сарајеву, славе као јунаштво. Према том становништву свака хуманост је штетна. Ко у овом случају буде имао милости, тај ће најстроже бити кажњен. Рушите сваку кућу, обесите најугледније људе, све сумњиве становнике убијте на лицу места…“

Та наредба, нажалост, и даље „краси“ витрине светских освајача, зулумћара, паликућа и убица. Српски народ је стављен пред свршен чин. Одлучио је оно што му је једино преостало: да бранећи свој физички опстанак, истовремено брани отаџбину.

Породица Мишић приводила је ручак крају. Изненадни позив од Пашића све их је затекао неспремне и збуњене толико да су прекинули уобичајени разговор за столом и изненађено погледали Живојина. Елеонора (кћер) скупља тањире са стола и са упитним осмехом састави свој и очев поглед.

– Питаш ме, кћери, зашто ме зове председник владе? – рече он. – Упамтите, децо! Магарца не зову на свадбу да игра и пева, већ кад нестане дрва и воде…