Говор српској војсци пред налет Аустроугара: „…ако сте икад чули за реч »повлачење«, од данас је заборавите“

У очекивању аустроугарске казнене офанзиве, на једном од привремених церских положаја поручник Тасић говори укипљеним војницима. Гази пред четом, у којој су и Ђорђе, бивши жандар, сад у чинчићу поднаредника, Реци Војо и три грлата младића – Микан, Баћа и Дане. Поручник Тасић је болесно мршав човек, сивог лица и повијених рамена. Једино га глас служи као некад – ускиптео од мржње, беса и љубави. Корацима одмерава речи.

ПОРУЧНИК ТАСИЋ: Затим, кад испалиш сву муницију, а непријатељ и даље наступа – на бајонет, кад ти сломе нож – на руке, кад ти поломе обе руке на зубе, кад ти избију и последњи зуб, све док мрдаш, док те има – нападај! Кад те смрт но погоде, гледај да им паднеш насред пута, да те заобилазе, прескачу, склањају – да им мртав сметаш! Затим, подофицира који викне: »Јуриш, браћо!« одмах ћу убити. Виче се само: »За мном, браћо! За мном, браћо!« Тако подофицир виче ако је испред стотину војника, тако виче и кад остане сам – и јуриша. Највише на свету мрзим да видим мртвог војника и живог подофицира. Затим, част ми је обавестити вас, бићемо на положају који ће сачекати главни непријатељски удар. До тог положаја, одавде, са падина Цера, има равно 28 километара. Те километре ћемо, кад затреба… поднаредниче?

ЂОРЂЕ: Господине поручниче…

ПОРУЧНИК ТАСИЋ: Шта чемо радити с тих 28 километара кад викнем: »За мном, браћо!«

ЂОРЂЕ: Господине поручниче, те километре ћемо претрчати!

ПОРУЧНИК ТАСИЋ: Нећемо претрчати. У жандармерији се трћи, у војсци лети! Прелетећемо их! Ми припадамо батаљонима »стратегијске резерве«, што значи летећим батаљонима. Бићемо тамо где је најтеже. Затим, ако сте икад чули за реч »повлачење«, од данас је заборавите. Ту реч, док сте под мојом командом, док су нам куће и деца иза леђа, док су нам раке очева на поглед удаљене, ту реч из мојих уста нећете чути. Повлачења неће бити. Сви се могу повући, сви могу прећи на друге положаје, ми нећемо педаљ назад! За мене постоје две команде: команда Врховне команде и команда моје земље, а земља је изнад сваке друге команде, и она наређује само: ни корак назад!… Ко се осврне, угледаће цев мога пиштоља, и то ће му бити последње што је угледао. Ја и ви смо, браћо, од наших кућа кренули мртви – то да вам увек буде на памети; пошли смо мртви, немамо шта да изгубимо. Ако Бог да па победимо, у овом рату ћемо се родити. У овом рату бранимо отаџбину – земљу отаца наших, и боримо се за синовину – земљу синова наших. Између отаџбине и синовине нас нема! Је л’ јасно?

ВОЈНИЦИ: Јасно, господине поручниче!!!

ПОРУЧНИК ТАСИЋ: Кад питам: Је л’ јасно? – хоћу да чујем да је јасно! Је л’ јасно!

ВОЈНИЦИ: Јасно, господине поручнице! (Поручник упери прст у даљину, као да ће нешто додирнути.)

ПОРУЧНИК ТАСИЋ: о нашој војсци аустроугарске новине пишу, на првим странама, да смо дроњави »опанчарски батаљони«. Исмејавају нас, ругају се сиротињи, јер смо вековима по рововима, у блату до гуше, на њиховим граничним положајима, као пси чувари; док се Европа градила, зидала, богатила, док је Европа играла, певала, крала, док је Европа пљачкала, отимала и уништавала мале и сироте народе као што је и наш! Србија данас има 4 милиона душа, Црна Гора 280 хиљада, а АустроУгарска – 55 милиона! Оскар фон Поћорек седи у Тузли, пије коњак и сере како ће рат трајати две недеље. Решили су, вели, да нас прегазе, побију и мртве, на послужавнику, однесу у Беч 18. августа, на рођендан цара Фрање Јосифа. Ми смо, по Оскаровом плану, један од дарова главатом Јосифу, који ће се обрадовати мртвом поклону. Главати Јосиф има све ловачке трофеје изузев нас. Изнад камина му једино недостају главе »опанчарских батаљона«!

Годинама прете, годинама вриште како »Србија мора доживети челично купање«. Ја никад ништа смрдљивије и поганије нисам чуо од претње да један народ буде окупан челиком! Зато вам сад понављам: други официри ће поштовати међународни договор о ратним заробљеницима, ја заробљеника нећу имати! Сви моји заробљеници биће побијени »при покушају бекства«! Ко ми на децу крене, неће успети да дигне руке, да се преда, добиће метак посред чела! Ту! (Поручник застаје, хвата шакама сторнак, као да га је тане погодило. Неколико тренутака стоји у грчу, стиснутих вилица.)

Извор: Башта Балкана