За пензије и плате нема пара, док политичким странкама 5,5 милиона евра више!

Према писању београдских медија уочи расправе о ребалансу буџета за текућу (2014) годину, парламентарне странке требало би да добију скоро 5,5 милиона евра више него што је предвиђено буџетом за ову годину.

„Планом државне касе било је, наиме, утврђено да странке које имају своје посланике у парламенту у овој години поделе 1.293.600.000 динара. Ребалансом ће им на располагању бити чак 1.941.428.000 динара, тј. 647,8 милиона динара више, односно 5,5 милиона евра.Тај новац који су ненадано добиле странкама ће бити расподељен током новембра и децембра, након усвајања ребаланса буџета у Скупштини Србије, а сразмерно броју посланика у парламенту.“[i] То значи да партија са највише посланика добија и највећу суму од 5,5 милиона евра!

Према Закону о финансирању политичких странака који је усвојен 2011. године, парламентарне странке из буџета добијају укупно 0,15 одсто предвиђених РАСХОДА буџета. С порастом расхода расте и прилив новца странкама! Иако оспораван од стране експерата да је у супротности с међународним стандардима и препорукама Венецијанске комисије, овај Закон никада није дошао на ред за неопходне измене. Неопходне у смислу финансијске и економске (па тако и дубоке социјалне) кризе у каквој је Србија. Наравно да не, јер странкама у Србији апсолутно одговара овај начин живота, који потврђује да је политика у Србији најисплативији посао од кога зависи све. Понајпре егзистенција.

Сама техника исплате зарада онима који су политички „староседеоци“ па тако и (ин)директно одговорни за све политички промашене инвестиције, изгледа овако: До сваког 10. у месецу Министарство финансија преко Трезора уплаћује свим странкама по 30 одсто у једнаким износима за страначке активности, док се остатак од 70 одсто дели према броју посланичких мандата. Тако су странке добијале: 2011, 856,78 милиона динара; 2012 на рачуне им је легло 926, 97 милиона динара, 2013 тај износ је био 1. 067 милијарди динара и 2014 1.940 милијарди динара.[ii] Дакле, како су се увећавали расходи тако су се странкама увећавали приходи и према ребалансу буџета оне ће добити 5,5 милиона евра више (у односу на планираних 1.293.600.000динара према буџету за 2014), који ће им бити подељен током новембра и децембра сразмерно броју посланика.

Овог додатног прихода, политичка „елита“ (наравно) није хтела да се одрекне. Први министар Владе Србије на питање које се односило на ову, у светлу социо-економске кризе, бизарну чињеницу одговорио је да Влада „није стигла“ да се бави Законом о финансирању политичких странака који су донеле демократе желећи све паре за себе „а онда су изгубиле власт“ (?!). Најављујући да ће и тај Закон да се мења. Очигледно после расподеле „плена“ прикупљеног од пореских обвезника Србије. Оних истих, који према структури месечних трошкова раде у највећем проценту за плаћање рачуна (33 000 месечно). За „остало“ шта претекне. И, овде долазимо до пензионера…

Када мислимо на допуну или често чак и цео буџет, он се у Србији базира на редовним приходима односно пензијама. Пензионери помажу децу (која се често одлучују на повратак у заједницу својих родитеља) и унуке. Како изгледа тај живот, чак и да покушамо да објаснимо тешко би ко и поверовао. Међутим, грађани Србије јако добро знају тај рачун! И сви они морају да рачунају да ће им буџет бити мањи за 22 или 25 одсто у односу на разлику између „неопорезованог“ и „опорезованог“ дела пензија. Наиме, према „рачуници“ Владе: пензије до 25 000 се неће смањивати; од 25 до 40 000 динара умањење ће бити 22 одсто; преко 40 000 смањење ће износити 25 одсто. Према овој мери, а на основу тумачења Владе 61 одсто пензионера који примају до 25 000 неће „осетити“ смањење! Осталих 39 одсто итекако хоће као и издржавани чланови породичног домаћинства. Новчани износ умањења значи у просеку месечни рачун или за комуналне или енергетске услуге; значи и много мање хране на столу. Такође, значи и додатне проблеме када је реч о здравственим услугама. Дакле, када се говори о процентима оних који ће осетити „мере“ они су далеко већи!

И овде на ред долази умањење плата запослених у јавном сектору које ће бити 10 одсто линеарно па ће тако сви они који су плаћали „солидарни“ порез (примања преко 60 000) сада проћи много боље! Удар на, иначе осиромашени буџет, почиње с 1. Новембром и потпуно је неизвесно до када ће то да траје. Јер како ресорни министар објашњава: плате у јавном сектору и пензије биће враћене чим се успостави реални ниво доходака који може да се обезбеди на дужи рок[iii]. У преводу, не у догледно време. Али идемо даље: „Привремено и делимично смањивање усмерено је на обезбеђивање довољне уштеде на расходима. Ми у највећој могућој мери уважавамо принцип солидарности и социјалне правде као уставно начело“[iv], рекао је министар финансија.

Како видимо то уставно начело, поштује се колико и сам Устав! Или, где је „нестала“ солидарност оних који одлучују како ћемо живети имајући у виду податак од 5,5 милиона евра вишка за политичке странке; или, шта би са солидарним порезом. Коначно, према рачуници којом су се поједини медији бавили пензионери ће поднети већи терет од запослених током смањења прихода, иако нико није имао законско право да им „дирне у давно стечена права“.Наиме, „Наша рачуница показује да ће запослени у јавном сектору, који месечно зарађује 50.000 динара, морати да се одрекну 5.000 динара. Међутим, пензионер који добија исту пензију понеће већи терет, јер ће његова пензија бити мања за 6.250 динара.Што је пензија већа та разлика је драстичнија, па ће тако оном запосленом чија је плата 75.000 динара, умањење зараде износити 7.500 динара. Међутим, пензионер са истим примањима имаће 12.500 динара мању пензију“[v].

Када декларативној „солидарности“ додамо и то да до данас нисмо сазнали: колико је људи запослено у (пре)гломазном јавном сектору; зашто се „држава“ оглушава о захтеве сасвим легалне и легитимне а према Закону о приступу информацијама од јавног значаја и због чега (у ствари) не жели да с јавношћу подели тај податак (пример је захтев дневног листа Данас који је и преко Повереника за информације од јавног значаја покушало да добије податак, после месец дана добио информацију општег типа без конкретног одговора на питање: Колико је људи и у којим институцијама упослено пошто је усвојена уредба о Забрани запошљавања до 2016[vi]); колико запослених, на којим пословима и с којом принадлежностима ради у (преко)бројним агенцијама; где су толико најављиване стране инвестиције; и према чијим интересима Србија срља на социо-економско дно-мозаик постаје јаснији.

Држава је пре ребаланса буџета усвојила нови Закон о раду, о којем смо већ детаљно писали, затим кренула у резове пензија и плата у јавном сектору, да би на (врло вероватно трајно) умањеној маси уводила платне разреде и тако правила нову друштвену стратификацију. Наравно, према политичком одабиру. С једне стране, ту су драстичне одредбе Закона о раду који може битно да мења услове, локацију, природу рада (чл. 179) и уколико се „понуда“ одбије да уследи отказ као претпоставка нових кадрирања; с друге стране, критеријуми који ће разврставати (према платним разредима) „лојалне кадрове“ идеална су формула за уцене и манипулисање „радне снаге“. Да се још боље разумемо, партијских војски.

Тако, какогод да се окрене, власт за сада мисли да има (њиховим језиком речено) win–winситуацију. И то је најчешћа заблуда оних с огромном концетрацијом моћи у рукама. И то смо више пута видели, зар не. Свакако, слаба је утеха за државу у којој никако да сване „боље сутра“, али је важно подсетити. Посебно у сусрет таласима грађанских акција који ће уследити после:

-просветаракоји су по започетој зими и јаком ветру изашли на улице тражећи од министра просвете: изузеће од смањења плата, увођење платних разреда и почетак преговора о колективном уговору. За одговор од министра добили су класичан политички нокаут: Реците од кога да узмемо да бисмо вама дали, била је његова одбрана. За познаваоце политичке методологије „власних“ на овим просторима био је то очекивани потез увлачења „зле крви“ међу буџетским корисницима само да се не досете правих питања, јаких одговора и радикалних решења. Дан касније, свима који су окупљени на улици бранили своја права стигла је претња из министарства просвете да ће против свих који (према Закону) нису поштовали минимум процеса рада стићи дисциплинске пријаве и умањење плате;[vii]

-адвоката, који су у обустави рада под паролом „Док Устав не важи, ми смо на стражи“ већ месец дана, и како сам признаје председник Адвокатске коморе Србије „згрожени“ некомпетентношћу, бахатошћу и тако очигледним лажима и спиновима ресорно „власних“[viii];

-студената, који свакако немају изгледа да на „регуларан“ начин учине високо образовање себи јефтиније и доступније. Поготово пред лавином упитних академских статуса у друштву од којег су „елите“ направиле прави Колосеум. Са ВИП ложа посматрају крв и песак под ногама гладијатора удовољавајући од глади и немоћи бесној маси хлеба пре почетка беспризорних игара…као у старом Риму!

Све то наравно, док се већи проценат друштва не досети…

Чега?

Критичне масе! Оне исте која је до скора мислила да та „мечка“ неће заиграти пред њеним вратима и тако самозадовољно и ушушкано у своје виртуалне синакуре окретала главе пред прогонима, одстрањивањима, „скидањем“ емисија и лустрацијама „сувише радозналих“ новинара[ix] и свих оних који су овај ужас видели и осетили пре последње туре „неподобних“. И оне исте снаге која ће, коначно, видети да је „ЦАР ЗАИСТА ГО“! То се у грађанском свету зове легитимном грађанском акцијом која мора да доведе до промена, зар не? Па, што га онда не бисмо следили. Шта је то што још можемо да изгубимо…осим највеће кочнице која је у нама самима а јесте СТРАХ. За почетак, сасвим довољно!

Марина Рагуш – ФСК