Како отерати Александра Вучића

Након две године личне владавине Александра Вучића, најпре као првог потпредседника владе па онда и као премијера, дошао је тренутак да се Србија преиспита: или ће његова болесна мисионарска психологија доћи главе онима који још неким чудом преживљавају у овој земљи, или ће грађани одговорити на једини начин који знају, изласком на улице и заустављањем његове самовоље и страховладе.

У петак, 3. августа 2012. године, сви медији у Србији објавили су вест да је председник Републике Србије Томислав Николић, именовао тадашњег првог потпредседника Владе и министра одбране Александра Вучића, за координатора за рад обавштајних служби. Именовање Вучића на ову изузетно важну функцију, постало је могуће тек након усвајања измена Закона о основама уређења служби безбедности, којим су се раздвојиле функције шефа кабинета председника Републике и секретара Савета за националну безбедност (покојни Миодраг Ракић, Тадићев шеф кабинета, био је последњи који је имао обједињене те две функције).

Тако је Вучић постао шеф свих српских служби безбедности, истовремено вршећи дужности министра одбране у Влади Србије и првог потпредседника владе, задуженог такође за одбрану, безбедност и борбу против корупције и криминала. Оваква концентрација моћи у једном човеку, широм је отворила пут у нову тиранију. Вучић је одмах показао своје болесно властохлепље, из њега је изашао дух болесног диктатора, а Србија је остала запањена његовим свакодневним скандалима које је почео да приређује. До данашњег дана, дакле, више од две године, смењују се, као на филмској траци, свакодневне драме: од претњи његових неидентификованих непријатеља, па све до изненадних саобраћајних инцидената у којима „само што није страдао“! Психопатски опседнут собом, принудио је медије да га прате на сваком кораку и извештавају о сваком кораку који је направио.

Првих дана маја месеца 2014. године, објављена је вест да новоизабрани премијер Србије, Александар Вучић, више не обавља функцију координатора за рад обавештајних служби, јер, по Закону о основама уређења служби безбедности, председник Владе Србије може да буде само члан тог тела. Од тада па све до данашњег дана, Вучић се формално још није повукао са те функције, нити показује намере да постави некога себи лојалног на ту функцију. Постало је јасно, да овај параноични човек, са подугачким списком психолошких девијација, не верује никоме, па ни себи самоме, те да ће његова болесна тежња за суперконтролом целокупног живота у држави, довести до пораста сваког насиља. Како државног, административног, тако и онога које долази из режиму оданих медија.

Пре него што је потпуно преузео апсолутну контролу над животом у Србији, Александар Вучић је, као и сви мали пролазни диктатори, морао отићи и до Лондона, на „кратак курс“ код шефова британских обавештајних служби МИ 5 и МИ6, Џона Сојерса и Ендрјуа Паркера, након чега је одушевљено дао изјаву: „…Посебно сам уживао у разговорима са директорима Ми 5 и Ми6, имамо заједничке интересе…“.

Узалуд је касније настојао да све подведе под дипломатско и протоколарно сусретање, узалуд је од Безбедносно-информативне агенције тражио да му изда „сертификат“ на коме пише да није сарадник британских обавештајних служби. Тај статус код њих се ионако стиче поверењем а не свечаним заклетвама и потписивањима „протокола о верности“.

„Специјални гост“ у специјалним терминима

Човек са толиком количином комплекса колико их Вучић има, који је своје политичко (не)васпитање стекао уз деструктивног Војислава Шешеља, морао је бити импресиониран што му се пружила прилика да буде инструмент једне глобалистичке силе и њених интереса. Раширених руку је прихватио све што су му та господа дали као задатак, а пре свега, предају 15 одсто државне територије Србије и признавање албанске државе на њој. Али, то је био тек почетак. Након предаје Косова, уследило је насиље над сваким обликом живота у српском друштву, које у јесен 2014. године достиже свој врхунац.

Само између маја и октобра месеца ове године, дао је толико паничних и „судбоносних“ изјава, отворених претњи и драматичних упозорења, да би у свакој нормалној држави већ одавно било проглашено ванредно стање. Као у време најцрњег медијског мрака из деведесетих, Вучићу је од пола сата ударне информативне емисије „Дневник“, на РТС-у, сваке вечери посвећено 25 минута. У овој или оној форми, кроз економију, банкарство, спољну и унутрашњу политику, па коначно спорт! Од десет најгледанијих телевизијских канала у Србији, свих десет се, у виду целовечерњег програма, такође баве Александром Вучићем, или се он бави њима, гостујући у разним „специјалним емисијама“.

Његов лични билтен „Информер“, огледало његовог помраченог ума, сваког дана на насловним странама „открива“ нове завере против њега, „означава“ групе и појединце који хоће да га „сруше“ и најављује хапшења и суђења којих неће бити, јер су сви водећи тајкуни финансијери његовог режима и њега лично.

Терор који јавност у Србији већ две године трпи од Александра Вучића, не долази само из медија, али је ту највидљивији. Његову силеџијску владавину Србијом, запазили су и у неким европским земљама, па је тако у Немачкој, лист „Тагесцајтунг“ из Берлина, написао да „власти у Србији, кандидату за Европску унију, посежу за цензуром као у своја најгора времена“ и да је Вучићева власт скоро цело медијско тржиште учинила својим подаником…“.

Међутим, каже берлински дневник „Тагесцајтунг“ у тексту „Апелом против цензуре“: „…Брисање критичких текстова са интернета критикују синдикат новинара и омбудсман Саша Јанковић… Одмеравање снага између владе и њених политичких противника личи на трку, десетине порука са критикама нестају са интернета чим се појаве…“

„Тагесцајтунг“ је такође подсетио да је у мају месецу, у време страшних поплава у Србији, „Вучић као премијер, својим шоу-наступима и ауторитарним понашањем, које су нон-стоп пратиле телевизијске камере сејао панику, збуњивао власти и појачавао хаос и конфузију“, наводећи да ни немачка телевизијска компанија ТВ Нова, не може да добије националну фреквенцију, супротно домаћим законима, јер та станица инсистира на својој независности.

Поједини медији у Аустрији, подсећају да је крајем маја ове године покренута акција под називом „Нацхбар ин Нот“ (Сусед у невољи) за помоћ поплављеним подручјима у Србији, где је само за недељу дана прикупљено милион евра, па се аустријски јавни телевизијски сервис ОРФ јавно упитао, где је Вучићева влада тај новац уложила. Одговор на ово питање Таблоид је у више наврата понудио јавности, тако и у овом броју на страни 14 (у тексту „Где је новац и за Обреновац“).

Само на том примеру, довољно се види како функционише Вучићев начин присвајања државне имовине, повољних кредита, донација и свега што још може да продужи владавину хаоса коју је успоставио.

Руски фактор Вучићевог убрзаног пада

Дана 16. октобра, приликом доласка председника Русије Владимира Путина у Србију, Александар Вучић је на најружнији начин покушао да пред лидером најмоћније државе света, себе представи као још моћнијег, рекавши између осталог и ово: „…Знате да сам ја тежак човек, сада ћемо прећи на мање важне ствари…“. Срећом, Путин зна са ким има посла, па га је само у пролазу подсетио да је између Русије и Србије на реду много важних тема, а пре свега планови Руске енергетске агенције да са Министарством енергетике Србије потпише меморандум из области енергетске ефикасности, штедње енергије и обновљивих извора енергије, да су спремна документа за потписивање, у којима су налази се допунски споразум о реконструкцији северних деоница пруга Србије, у оквиру развоја европског саобраћајног коридора, а да се међу њима налази и допунски споразум о испоруци дизел-моторних возова…

Није се Путин на томе задржао, него је „тешком човеку“ наклоњеном „европским интеграцијама“, ставио на сто Протокол о даљој сарадњи са руским енергетским гигантом „Газпромекспорт“. Потом је Путинова пратња ставила на сто Споразум о имунитету руско-српског хуманитарног центра у Нишу, о војно-техничкој сарадњи, о реадмисији, као и протокол о размени података о царинској вредности робе. На све ово је ставила потпис Вучићева влада.

Руски министар енергетике Александар Новак, председник управе „Газпрома“ Алексеј Милер, начелник Федералне царинске службе Андреј Бељанинов, министар за ванредне ситуације и цивилну одбрану Владимир Пучков и начелник Федералне миграционе службе Константин Ромодановски, директно су одговорни Владимиру Путину за споровођење свега што је 16. октобра у Београду потписано. А, коме ће Вучић одговарати за то, осим Путину, није тешко претпоставити. Чекају га у Бриселу, Лондону, Вашингтону, да објасни на шта је све ставио потпис и како мисли да даље остане на месту премијера након тога. Јер, још се ни мастило није осушило на тим међудржавним споразумима Русије и Србије, одмах се огласио Мајкл Девенпорт, шеф делегације Европске уније у Србији, рекавши како „Јужни ток“ неће моћи да прође кроз ЕУ, уколико се „не прилагоди“ енергетским законима ове заједнице.

Друге земље ЕУ, кроз које ће проћи „Јужни ток“ немају Мајкла Девенпорта да им поставља услове. Уместо да оштро одговори на овако лицемеран и дрзак став још једног европског „куфераша“, Вучић је спреман да пузи. Али, Запад га више неће ни у тој пози. Самозвани Вођа више никоме не треба.

Помоћник Владимира Путина за спољнополитичка питања, Јуриј Ушаков, кога су на све могуће начине избегавали у српским медијима, упозорио је Александра Вучића да ће Русија отворити питање пореза Нафтне индустрије Србије (НИС), која је у већинском власништву руске компаније Гаспромњефт, јер није решено питање дуга НИС-у, од стране низа државних предузећа Србије. Наравно, уколико би Србија нашла начина да приближи своју спољну политику Русији, нашло би се начина да и ово буде решено.

Због упорног притиска са Запада да се НИС у руском власништву некако „сруши изнутра“, Јуриј Ушаков је у име Владимира Путина подсетио Вучића да је Влада Србије рекла да ће у вези проблема са порезима „средити ситуацију“, али да се то није десило, него је, уместо тога, отворена истрага у НИС-у у вези са „околностима приватизације“. Краће речено, Ушаков је скренуо пажњу, да криминал међу српском политичком елитом Србија мора сама да решава, али да ће Русија свој капитал, тамо где је легално и легитимно ушао, знати да заштити.

Ушаков је такође напоменуо да је компанија НИС од губиташа постала један од главних пореских обвезника у Србији, да НИС обезбеђује 14 одсто пореских прихода у државни буџет земље, што је око милијарду евра годишње, али и то да је Гаспромњефт највећи акционар компаније Нафтне индустрије Србије, са уделом од 56 одсто, те да је у модернизацију НИС-а Гаспромњефт је уложио више од две милијарде евра, а да обим инвестиција Лукоила у Србији премашује 330 милиона долара…

Руси свакако нису заборавили онога Александра Вучића који је на почетку сукоба у Украјини давао интервјуе немачким и швајцарским дневницима Билд и Блик, је казао: „Од почетка смо подржавали територијални интегритет Украјине, а то укључује и Крим“.

Слично је Вучић рекао и у интервјуима за немачки Велт и француски Фигаро после посета Берлину и Паризу, које је Радиотелевизија Србије (РТС) пренела на свом сајту 6. јула ове године, као и у интервјуу немачком листу Ханделсблат, који је такође РТС пренео 16. јуна 2014.

И тако је реченица да „Србија признаје територијални интегритет Украјине, укључујући и Крим“ постала вест која је из минута у минут емитована, а пренеле су је и све руске агенције.

Због свега тога и много јавности још непознатих испада, „тешком човеку“, како је себе Вучић представио Владимиру Путину, предстоје тешки дани. Запад ће од њега тражити да се склони или да крене још жешће у промоцију албанске државе на Косову, економским и политичким подаништвом и хипнотичком причом о европској будућности које нема ни на видику. Русија ће тражити да спороведе само оно што је потписао. Или да се склони, да то неко други спроведе.

Кад је 4. маја ове године, Вучић запретио да ће влада пасти ако Уставни суд „обори споразум са Приштином“, још га је неко од режимских поданика за озбиљно и схватао. Али, Вучић више нема коме да прети осим самом себи. Многи који су обигравали око њега, склањају се. Он не уме да смени ни министра правде Николу Селаковића, него то уместо њега ради Агенција за борбу притив корупције. Не зна да смени ни министра полиције Небојшу Стефановића, јер нема поверења ни у кога више. Сви мали и велики диктатори су живели у паничном страху од издаје. Његова тиранија није у том смислу дала ништа ново…

Дошао је тренутак кад му треба помоћи да оде, за добро народа и за што скорији опоравак Србије, од његове трауматичне свакодневнице коју је, на силу, морао да преживљава са њим и сваки грађанин ове земље. Иза себе ће оставити пустош: најнижи ниво инвестиција у историји, највећи пад бруто-друштвеног производа, најниже плате у Европи, најнижи здравствени стандарди у Европи, међу пет најгорих земаља по укупном квалитету живота у свету!

Али, по количини ужасне пропаганде, стварања култа личности и параноичног насиља, одмах иза Северне Кореје. Ким Џонг Ун, па Александар Вучић и његов режим! Србија није душевна болница, али је Вучић скоро претворио у једну такву установу, да му служи и буде по мери његовом мегаломанском лудилу. То мора стати, или ће Србија убрзано нестати.

Никола Влаховић – Таблоид