Да ли је могуће изаћи из ЕУ ако вам се тамо не свиди?

Председник владе Србије Ивица Дачић изјавио је пре неколико дана да није опчињен Европском унијом и да не мисли да је то идеална творевина, али да не види за Србију бољу могућност. Он је још додао да је за Србију боље да уђе, па ако не ваља, лако може да изађе из Европске уније, ако оцени да јој тамо није добро. Међутим, на овом месту се поставља питање – ако би Србија заиста постала чланица Европске уније, да ли би у случају да јој се тамо не свиди, заиста могла да одмах изађе из њеног чланства, а поготово да ли би могла лако да изађе из ЕУ? Дакле, погледајмо на конкретном примеру како то изгледа са Британијом.

Према најновијем истраживању јавног мњења, у овом тренутку убедљива већина Британаца, то јест њих 56% жели да њихова држава напусти Европску унију, јер по писању угледног Фајненшел Тајмса, односи Велике Британије и ЕУ изгледају као неки брак у коме су кола кренула низбрдо и зато све чешће долази до свађа, па обе стране отворено причају о растанку.

Један од евроскептика, посланик у британском парламенту Данијел Хенан, изрекао је за новине „Гардијан“ разлог за излазак Британије из Европске уније. Он је казао да је „основа на којој је Британија приступила Европској унији заправо била фалсификат, зато што је она подстакла националне антагонизме, уместо да људима буде боље.“ Он је још изјавио да је запрепашћујућа чињеница да је сав новац који је исцеђен из британских програма штедње на крају отишао у Брисел. Иако је и премијер Камерон поручио да Британија сама бира своју судбину и да може да изађе из ЕУ, а градоначелник Лондона да “неће бити крај света ако Британија напусти Унију”, ипак се чини да чак ни тако снажна држава попут Велике Британије не би могла једноставно да иступи из Европске уније.

Наиме, у складу са Лисабонским споразумом, земља чланица теоретски може да изађе из Европске уније у складу са чланом 50. европског споразума, који предвиђа могућност да се једна земља повуче из ЕУ, али најпре мора да обавести Савет Европе, а затим почиње двогодишње преговарање о условима и преношењу компетенција. Тек ако се у те две године не постигну никакви други споразуми, онда Лисабонски уговор престаје да важи за ту земљу чланицу. А за евентуално одустајање од заједничке валуте евра, уопште није предвиђена никаква процедура, па би се у случају изласка неке државе из еврозоне све одвијало стихијски и непредвидиво.
Осим тога, већ на саму најаву могућег британског одласка из ЕУ, пре неколико дана је један од најближих сарадника немачког канцелара упозорио британског премијера да престане уцењивати остатак Европске уније и рекао да би референдум за излазак из ЕУ био опција високог ризика, а за Британију би то, по његовим речима,била економска катастрофа. Он је још дословно запретио да „Британија ризикује изолацију“, и упозорио британске евроскептике да размисле о последицама могућег напуштања Уније. Такође, он је закључио да ће Лондон патити за Европском унијом, те да би Велика Британија, у случају изласка, морала поново да договори целу серију билатералних споразума, како би њена роба имала приступ на европско тржиште.

Напослетку, и бројне европске земље су осудиле британско размишљање о изласку из Европске уније, називајући га «нецивилизованом дебатом». А британску политику удаљавања од ЕУ осудио је, између осталих, и немачки министар финансија Шојбле, који је рекао да би Британија пуцала себи у ногу ако би окончала своје чланство у Европској унији.

Дакле, ако се узме у обзир компликована процедура, као и снажни свестрани притисци на државу која макар и помисли да напусти чланство у Европској унији, онда није тешко замислити колико би тек било нереално да слабашна Србија, по речима премијера Дачића, с лакоћом напусти ту заједницу ако оцени да јој тамо није добро. По свему судећи, тада би већ било сувише касно за промену мишљења.

Ратко Паић / Глас Русије