Драги, друже, новинару,

У моме завичају кажу: Фала није требало.

Хвала, друже новинару, на писању. Није требало. Ал` `ајд. Здраво сам и добро, које и Вама желим.

Праштајте што Вам се нисам обраћао за дозволу при писању својих књига.

Па ево, да не поновим грешку. Намеравам, с Божјом помоћу, да објавим књигу „Не дај душу роде“.

Просим Ваше одобрење.

Ако ми се омакне да опет поменем своје страдање, праштајте. Ако ми, међутим, дате прилику и аргументе да поменем Ваше страдање, учинићу то с радошћу великом.

Кажете: ко зна шта би било да Милоје није пружио уточиште црноречким монасима.

Нешто ми је та прича јако позната. Чуо сам је из уста г. Иринеја Гавриловића, који је пред  50 – 100 сведока високомислено устврдио: „Да ти, Милоје, ниси њих примио не би могао Артемије (мислио је на њ.п. Владику РПиКМ у егзилу Артемија) тако да се понаша!“

Јадан он. Веселничак. Мисли да је свима прече овоземаљско. Жалим,  друже новинару, што се придружујете тим јадницима. Јер, то је за малена.

Зар мислите, за име Бога, да би црноречки монаси пристали да се поклоне папи (,,најјезивијем прогонитељу Христа…” како рече свети Авва Јустин) и његовим слугама који тог ђавољег сина зову „свети отац“ и који носе ђавоље прстење.

Радо бих Вам заблагодарио на комплименту који би ми – да је истинит –  заиста представљао част. Наиме, Ви тврдите (?!?) да сам ја наговорио вазнесењске монахиње да подигну побуну.

Честитам. Аргументи вам нису потребни. Довољан је суд који сте изрекли. Подсећате ме на папине прстоносце, који по истом принципу осуђују, чак и на смрт. Да се не гадите на моје “рекламне” књиге, видели би сте обиље необоривих доказа за моју тврдњу.

Заиста, Ви сте геније: мати Јелену, чедо светог Саве Вазнесењског, која је педесте година у трудовима и подвигу монашком, је могуће „наговорити“ на нешто што је мимо њене вере, воље и убеђења. Баш ме чуди да је Ви нисте наговорили на супротно.

А  друго, честитке Вам упућујем и зато што сматрате, да су вазнесењске монахиње без разлога дигле побуну. Ви сте изгледа надарени да препознајете знаке времена. Заиста: пред новотаријама, пред чињеницом да Хочевара уводе у свете олтаре Епархије жичке, пред гроболомљем у Жичи, пред срушеним иконостасом у Студеници, пред прогоном монаха, свештенства и мирјана, пред исповедањем патријарха: „Ја сам екумениста!“, пред паљењем свећа првосвештеника у јеврејској синагоги са потомцима оних што не препознаше, не признаше и разапеше Христа., пред служењем новотарских литургија с помоћу кордона полиције и наоружаних телохранитеља… пред издајом и превером – ваистину: „без разлога!“

Оне, заиста, нису имале разлога да дижу побуну и да иду страдалним Господњим путем. Требале су, попут појединих, да се греју уз радијаторе и гоје по могућству од донације из Ватикана, те да чувају храм и полако га приводе намени: да буде музеј или галерија, како их световаху многи. Да ли се и Ви придружујете тој плејади саветодаваца?

Ви, вероватно, друже новинару, не познајете владику Артемија.

Дозволите ми да вас упознам. Тог богољубивог и благочестивог старца  пред „свршен чин“ нису могли да ставе Бајден, Тадић, Теодосије све са Савом,  Атанасијем, Амфилохијем и  Иринејима, заједно са НАТО окупатором, шиптарским терористима и оним што клечи по католичким катедралама, јер он – владика Артемије као човек светог живота, у високом – Божјем заклону стоји. А ми, који под његовим омфором, нађосмо мир душама својим, спремни смо да истрпимо још један Ваш шамар о „свршеном чину“. Распалите.

И тако, кад се насладите пљујући по онима који би све да даду за веру, а њу  ни за шта, сетите се завета мајке Јевросиме. А онда, наставите да мирно спавате. Ушушкајте се и немојте мислити како фијуче ветар на Овчару око шатора вазнесењских монахиња.

У једно, међутим, можете бити сигурни: људи кова владике Артемија, мати Јелене, оца Небојше и на стотине таквих, и народ који их следује сачуваће веру отаца наших. Православље ће победити. Са мање или више новинара . Са Вама друже новинару, или без Вас. Ако бих ја бирао, радовао бих се да се то збуде с Вама.

Казано је, друже новинару, не пада снег да покрије брег… Сада када се разазнаје куда воде које-чији трагови, са радошћу и нелицемерно желим Вам:

Срећно ново 2013. лето Господње.

И нека би Бог дао да у овом лету, које нас сећа на цара Константина, препознамо вукове у јагњећим кожама, лажне пастире и нађемо разлога, за свесрпску, светосавску побуну против екуменистичког зла – те свејереси, коју нам потурају ко кукавица јајце. С разлогом Вас позивам: придружите нам се.

Београд,16.01.2013. године Господње

С доброжељењем ,
Грешни Милоје
или ако Вам је драже:
Ваш друг Милоје

П.С.

Најбољи начин да се супротставите „рекламирању мојега страдања“ је да ставите ембарго у вашим новинама, радију или телевизији (ако сте стварно новинар) на моје текстове и на све што је у вези са мном. Немојте куповати моје књиге. Њих иначе нико не сме да продаје, осим часних изузетака. Ипак, доживљавају вишебројна издања.

Тако ћете Ви бити сити а ја на броју.

Узгред: мене су ваше колеге, новинари, попут Радета Радовановића, Љубомира Кљакића, Петра Игње, Грујице Спасовића, Милице Остојић Пушар и многи други спасли од апса због злочина који сам те 1983. починио својом беседом у београдском Сава Центру рекавши, уз остало, да ће, ондашњи властодршци, земљу одвести у пропаст и социјалне ломове…

Сад кад тврдим да нас властимајући првосвештеници воде у духовну пропаст, у издају вере отаца наших… Ви немојте поновити грешку Ваших колега: немојте ме бранити.

Нападајте ме, еда би ме бесповратно утерали у заклон Господњи.

Људима попут Вас и онако нисам потребан.