Ко је родитељ геј-лобија у Србији?

Србија се ових дана (септембар 2014.) опет судара са геј-лобијем. Не судара се са гејевима, тј. хомосексуалцима, већ са геј-лобијем. Број хомосексуалаца је, хвала Богу, још увек занемарљив, али они који би да се промискуитет промовише у Србији, иако су малобројни, веома су моћни и финансијски обезбеђени.

Припадник геј-лобија, Томислав Николић прима Свето Причешће.

Геј-лоби у Србији, првенствено је у органима власти, тј. режима, у страним амбасадама НАТО држава, и у већини медијских кућа, као и у НВО и другим организацијама. Ко је њих породио у Србији, која можда и није много побожна била, али је, ипак, била традиционално против промовисања промискуитета између особа истог пола?

Несумњиво је да су НВО, поједине политичке партије и медије породили ментори са запада, али то никада не би било довољно да се геј-лоби толико осили, да пола државе ангажује у организовање некакве параде лица која имају неуобичајене потребе.

Главни елемент геј-лобија у Србији је режимска власт. Она покреће све системске полуге, као да је ратна мобилизација у питању, да би била организована парада људи које имамо право да назовемо болесним, и којима се деси да се повремено, код добрих терапеута и излече. Ако се неко излечио, значи да је болест у питању. Дакле, геј-парада је, пре свега, злоупотреба несрећних лица, који због неких својих траума имају потребу за присну заједницу са истим полом.

Онај други део хомосексуалаца, распаљеници и воајери, који су полудели од употребе свога тела, и који траже нове начине за задовољавање, неће бити далеко ни од педофилије, и то је други аспект геј-параде.

Главни елемент геј-лобија у Србији јесте режимска власт. Они све спроводе. Ко је њима ментор? Ко их духовно руководи? Ко им је омогућио да демократски, или „демократски“ изабрани, спроводе промискуитетизацију Србије? Можда ће неко рећи да им је ментор, опет Запад, и опет НАТО, но у крштеници другачије пише.

Сви они, или велика већина, су духовна чеда Српске православне цркве, њени крштеници и често, њени причасници. Да овде ствари стоје потпуно јасно, говоре и на стотине признања, медаља и ордена, које су једни другима доделили – лидери геј-покрета и лидери Београдске патријаршије.

Ако су они духовна чеда СПЦ, ко их је васпитао да буду геј-лоби? Можда су се искварили, под утицајем спољњег света, али зашто их родитељи нису корили кад је било време, већ им давали ордење и плакете, Свето Причешће и почасна места?

Прича о првосвештенику Илије све јасно говори да је благи укор према безаконим синовима једнак саучесништву у њиховом злу (погледати о првосвештенику Илије). Отац који штеди штап, кад му синови израстају у распусну гомилу, саучесник је у њиховој погибији. Пастири око патријаарха Иринеја и Иринеја Буловића не само да су штедели штап, него су и мазили по глави представнике геј-лобија у Србији, дуго, дуго.

Борба против конкордата. Сукоб жандарма и неустрашивих српских свештеника.

Српска Црква и њени пастири нису били у историји слични првосвештенику Илије. Српска Црква је имала пастире који су били благи очеви, али неустрашиви бранитељи Истине, Правде и своје пастве од утицаја развратног учења. Најпознатија херојска борба пастира СПЦ против раскалашности која је заметала клицу у српском друштву је била борба против конкордата са Ватиканом, која се десила у српским црквама, улицама и скупштинама неколико година пре Другог светског рата. Када више није било наде да ће усијане главе српских политичара да одустану од овога зла, пастири Српске Цркве су искористили пастирски штап и искључили из заједнице верних политичаре који су гласали за фамозни Конкордат. И, одлучна акција је дала резултата.

Тим поводом, после покајања један посланик скупштине пише своме епископу:

„Ваше преосвештенство, Одлуком Архијерејског Сабора Српске православне цркве А. С. број записника 9. од 1. августа 1937, изречене су канонске санкције према народним посланицима који су гласали за пројектовани конкордат 1937. г. у Народном представништву, искључивањем из Цркве и ускраћивањем свих права до даље одлуке. Како сам у реду тих, збиља недостојних синова српских, и како се и сам лично осећам проклетим због греха према нашој Светој Српској Православној Цркви, то овим путем молим Ваше Преосвештенство, да ме изволи повратити у вашу свету Цркву и веру… Погрешио сам, владико свети, и кајем се дубоко. Опростите, молим Вас и примите недостојнога поново у Цркву… Смилујте се на мене грешног и скините ми са душе и тела тешки терет.“ Фебрауара 1939. (Еп. Николај, Сабрана дела)

Да ли би данас смели из Сабора да донесу сличну одлуку?

Можда ће неко рећи да лидери Београдске патријаршије нису знали да у њедрима гује гаје? Но, геј-лоби се сваке године доказује на истом делу. Највећа еманација, тј. пројава њиховог зла је Бриселски споразум, када су на територији своје државе успоставили сепаратистичку надри-државу Косово и укинули институције Србије на својој територији. Исус се јадао над својом отаџбином, а они су је предали уништитељу. У томе, не само да нису добили укор од духовних отаца, већ су били својски потпомогнути у безаконим делима. Сам патријарх Иринеј је одлазио на Косово да лобира за учешће Срба у сепаратистичким изборима. Учесници ових избора су били свечано примљени и у царску лавру Хилендар.

Друге пројаве распусности геј-лобија, тј. режима у Србији су присутне свакога дана и нема потребе доказивати о томе да Вучић, Дачић и остали бенд не војују за Србију св. Кнеза Лазара и Немањића, већ за Србију – марионету Запада. Тиме су пастири навели стадо да безаконује. Сада, када се зло разрасло и ижџигљало на све стране тешко да би првосвештеник Илије и патријарх Иринеј заједничким снагама уставили распусне синове у њиховој злој намери.

Промоција Бриселског споразума испред цркве у Лепосавићу.

Но, тренутно се геополитички положај Срба и Србије побољшава. Русија је све ближе, а економски је исцрпљен део Међународног монетарног фонда опредељен за економско уништење Србије. Патријарх Иринеј је учинио најпопуларнији потез у целој својој историји, негативно се изразивши о геј-паради. У уторак има заједнички наступ са Томиславом Николићем, на прослави 160 година од рођења Михаила Пупина. Колико ће бити истрајан остаје да се види.

Погледајте такође: МУЖЕВИ У ЦРНОМ – ПАЦИФИСТИ ИЗ СПЦ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“