ЗЛОЧИНИ ВАТИКАНА НАД СРБИМА

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11070 Земун, Магистратски трг 3
Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com

САОПШТЕЊЕ
Бр. 1472/12 од 17. 8. 2012.

Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част поздравити дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и обавестити их да је Ватикан (Света Столица, или Римокатоличка црква), више од тисућу година, непосредно или помоћу католичких држава Европе, подстицао и организовао злочине геноцидa над Србима, њихово превођење у хрватску нацију, и најистрајније брисао и уништавао српску културну баштину у свим српским земљама.

Влада РС Крајине, у духу настојања ЕУ на уклањању међудржавних, међунационалних и међуверских несугласица, жели упознати дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији с чињеницом да је Ватикан више од тисућу година био најдоследнији и у спровођењу злочина геноцида над Србима и на уништавању српске културне баштине – те би, у приликама кад се то данас не може скривати, био обавезан да се макар извини Српском народу.

Влада РС Крајине ће стога навести неке од мера Ватикана против Срба и српске културне баштине, да би дипломатско-конзуларна представништва могла обавестити своје владе да те противсрпске мере и данас трају и да су имале учинка и када је ЕУ – на челу с Немачком, уз помоћ Ватикана и папе Јована Павла II – организовала грађанске ратове у Југославији између 1990. и 1995, и када је НАТО оружано напао Србију и Црну Гору 1999.

Наиме, столећима уништавајући српску културну баштину, Ватикан се тешко – тиме – огрешио и о европску.

Сваком приликом усто, посебно у ратним временима, Ватикан се трудио да што више Срба буде убијено.

Влада РС Крајине ће корене овог ватиканског зла против православних Срба лако доказати управо документима саме Римокатоличке цркве, који јасно указују на столетни континуитет ватиканске политике расног и верског геноцида над православним Србима, која их је стајала на милионе побијених и још више асимилованих у хрватску и друге нације, и потпуног затирања њихове културне баштине у многим српским крајевима.

Ваља обратити пажњу и на то да је Ватикан одвајкада скривао документацију о спомињању Срба у антици. Где је писало Срби, у Ватикану је то превођено као „Словени“, мада се за назив Словени није знало до 6. столећа. Тиме је скривана културна баштина Срба и њихово (’‘словенско’‘) староседелаштво на Балкану. Стога се ни повеља Александра Македонског, о даривању привилегија Србима, не помиње у образовној литератури европских држава.

Но, о српском староседелаштву на Балкану сведочи и католички свештеник, доминиканац фра Винко Прибојевић са Хвара, крајем 15. и почетком 16. столећа. У књизи О подријетлу и слави Славена, пише да су Словени у антици имали народна (то јест племенска) имена: Венети, Илири, Трачани, Дачани, Готи, Гети, Мизи, Рашани, Македонци, Далматинци… Наводи и да су Александар Македонски, Аристотел, и Свети Јероним Словени са Балкана. Кад описује границе државе Филипа и Александра Македонског пре Александровог похода на Египат, Иран и Индију, видимо да нису обухватале малу област, како иначе стоји у званичној историји света. Римокатолички свећеник, Србин, Винко Прибојевић (Прибојевић, фра Винко: О подријетлу и слави Словена, Загреб, Народне новине и Golden Marketing, 1997) вели да је граница те државе била на Северном (Балтичком) мору, а јужна на егејским острвима. Представљајући састав Александрове војске тврди да су је сачињавали Словени и Грци. Прибојевић каже и да је Александар Македонски у својој вишенационалној и вишерасној држави даровао Словене привилегијама. Поред Прибојевића то помињу и други писци. (Тамо, где је уместо „Срби“ Ватикан уписао „Словени“, Хрвати су у свом издању то накнадно преиначили у „хрватски народ“.)

Бележење словенског имена у времену кад се за њега није знало упућује, ко зна који пут, да је Ватикан из неког разлога избегавао да спомене Србе. Таква се одлука морала поштовати и у вези с наредбама великог Александра Македонског. Јер, ако би се признало да је српски народ имао тако значајну улогу у царству Александра Македонског тешко би се Србима тада могле качити покуде каквих је препуна званична средњевековна историјска литература Западне Европе, или говорити о њиховом досељавању на Балкан у 6. и 7. столећу наше ере. Морало би се, тада, поставити и питање српске (словенске) писмености, пошто је неодбрањиво  да су Срби (Словени) у антици били неписмени а скандинавски рибари и гусари, или турански номади писмени. Ватикану је зато било најједноставније да уместо „Срби“ у преведене документе с грчког на латински упише „Словени“, будући да се Словенима, као групацијом „Азијата“, западноевропска наука задуго није одвише бавила.

Чудно је да се у Европи нико није запитао откуд словенско име у документу Александра Македонског, ако је било непознато у његово време? Но, уклањање српског имена из литературе Романа и Германа – која је постала узор и Словенима последњих столећа – имало је циљане последице: Срби је престало бити назив за све Словене како је било у антици, и задржало се само као национално име већине становништва на Балкану и неасимилованих Лужичких Срба у Немачкој.

Очита је, благо речено, нетрпељивост Ватикана према православним Србима коју су прихватале и западноевропске државе. Она се да видети и у заповести папе Григорија XV, унетој у булу од 22. јуна 1622. којом је основана Конгрегација за ширење вере (Congregatio de propaganda fide).У њој се некатолици географски од Ватикана одвојени само Јадранским морем изједначавају са животињама! Задатак Конгрегације римокатолицима јесте закон, пошто преноси налоге „непогрешивог“ папе. Лако је уочити да се одлуке Немачке и Хрватске о биолошком истребљењу Срба, Рома и Јевреја у Другом светском рату ослањају на ове заповести папе из Рима:

„Да спасава народе који су заблудели због незнања или смртоносног греха, те су преобразили своју људску природу у животињску, која би их најзад одвела у огањ вечни, спреман за ђавола и његове слуге.“ (Прота Славко Максимовић и др Зоран Милошевић, Искушења православља у Босни и Херцеговини, Српска православна општина Брчко, Брчко 2002, стр. 13.)

Ватикански западноевропски колонијализам према православним Србима – њихово превођење у другу веру и укључивање у хрватску и друге нације – нису престајали од 1054. Обавеза за католичке државе и Ватикан о примени свих средстава ради покатоличавања православних Срба и других Словена унета је и у Декларацију о унији, усвојену на Римокатоличком сабору у Фиренци давне 1439 – мада је тај приступ и пре тога служио као упутство за рад католичког свештенства и католичких држава:

„Света Римска црква чврсто верује, да нико који не припада Католичкој цркви, не само незнабошци, него ни Јудеји, ни јеретици, ни шизматици, не могу ући у царство небеско, него ће сви поћи у вјечни огањ, који је спремљен за ђаволе, ако се, пред смрт, не обрате к правој цркви“(Др Славко Гавриловић, Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској, 15–19. век, Београд 1993, стр. 28-29)

Такав став према Србима Ватикан ће испољити и током своје сарадње с фашистичким државама Немачком, Италијом и Хрватском у 20. столећу, а његове државне и црквене установе у Независној Држави Хрватској чиниће све на биолошком истребљењу православних Срба. О томе је писала и Францускиња Ани Лакроа Риз у књизи Ватикан, Европа, Рајх…, нашта нас подсећа и српски књижевник Предраг Драгић Кијук:

„Ани Лакроа Риз је, 1996, објавила веома значајну књигу о историји Ватикана, консултујући два највећа француска архива, и непобитно је утврдила да постоји дуга веза између Ватикана и фашизма. Позивајући се на документа, она утврђује да нема апсолутно никакве разлике између папа Пија XI и Пија XII и самог Хитлера, односно да нема разлике у новом поретку света, или антисемитизму оних који су покушали да владају светом и папа у Риму, који су, на сличан начин, желели да остваре свој циљ – служећи се вером као политичким средством (…) Односи Ватикана и Немачке су били све учесталији већ негде око 1918. У том периоду, Римокатоличка црква је оснивала лаичке организације под називом Католичка акција, али су оне, све до једне, с појавом Мусолинија и Хитлера, престале да се баве слободом људских права, или синдикалним потраживањима, и укључиле се у фашистичке организације (…) Будући хрватски надбискуп, Алојзије Степинац, јавио се као добровољац у српску војску на Солунском фронту управо 1918. године. Али, како то тврди ова француска историчарка, несумњиво као ватикански шпијун. Овај хрватски надбискуп и потоњи промотер ватиканског холокауста над Србима у Другом светском рату (кога је језуитска Европа прогласила првом жртвом комунизма, а потом и блаженим), укључио је лаичке католичке организације у хрватску фашистоидну усташку организацију. Ништа мање није занимљива ни тврдња француске историчарке да је за Свету Столицу Србија имала значење фобичног рефлекса. Од свих словенских земаља, према наводима ове историчарке, нема нити једног народа према којем Ватикан гаји у тој мери склоност фобичности – какав је то случај са српским православним народом“ (Предраг Р. Драгић Кијук, Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд 2011, стр. 192-193).

Влада РС Крајине подсећа дипломатско-конзуларна представништва да ово запажање француске историчарке показује да је ватикански презир према Србима и српском имену имао за последицу чињеницу да више не постоји ниједан Србин католик, пошто је сваки који је прихватио католичку веру (или био силом нагнан да је прихвати) морао прихватити и припадност хрватској или некој другој католичкој нацији – италијанској, немачкој, мађарској, итд.

Пошто је војска Независне Државе Хрватске од 1941. до 1945. убила више од милион Срба и десетине хиљада Рома и Јевреја, ваља знати да Ватикан није ни покушао заштитити Србе, да су римокатолички свећеници оснивали хрватску фашистичку војску у Другом светском рату, а Србима претили и нагонили их да пређу из православне у католичку веру. Овај податак забележили су и Хрвати антифашисти Јожа Хорват и Зденко Штамбук, сведочећи да су римокатолички свећеници католичили Србе, а да то католичење под претњом смрћу Ватикан никад није поништио. А ти свећеници су били под руководством надбискупа Алојзија Степинца, којег Ватикан намерава прогласити за свеца. Тако је и жупник Божидар Шантић био послат од надбискупа Степинца да католичи Србе у селу Слобоштини код Славонске Пожеге, претећи им клањем и слањем у концентрациони логор смрти у Јасеновцу:

„У фебруару 1942, дошао је у наше село жупник Божидар Шантић, послан из Загреба, те се настанио код нашег учитеља, Веселина Рачића. Његовим доласком, одмах је почело присилно покатоличавање (…) Одржао нам је говор: ‘Послан сам у ваше село као и у околину, да извршим прекрштавање Срба. Сваки онај који ће се прекрстити бити ће му сигурније по живот, те, према томе, потребно је да и ви сви на то пристанете, јер вам је то једини спас. А у противном, вас би могла стићи само сигурна смрт, логор и сва остала зла…’ Споменути жупник је имао тесне везе с табором хрватске војске у Вилић Селу, а нарочито с биљежником Луком Лончаревићем, који је највише одговоран за све који су поубијани и поклани у нашем селу, као и за оне који су отјерани у логоре смрти и нису се више вратили (…) Поменути жупник је одговоран за почињена звјерства у нашем селу (…) садистички се наслађивао над нама“ (Јожа Хорват и Зденко Штамбук, Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера, Штампарија Рожанковски, Загреб 1946, стр. 79).

Ваља знати да је Ватикан 1942. наредио свом надбискупу Алојзију Степинцу у Загребу да, у фашистичкој војсци Независне Државе Хрватске која је већ до тада убила више стотина хиљада Срба, Рома и Јевреја, заузме високи положај војног викара. На том положају је остао до краја рата. О свом постављењу Степинац је написао окружницу, обавештавајући римокатоличко свештенство у Независној Држави Хрватској:

„ЈУРИСДИКЦИЈА ДОМОБРАНСКИХ ДУШОБРИЖНИКА – Представништво бискупских конференција, бр. 22/БК – 1942, Пречасном Надбискупском Ординаријату у Сарајеву.

Част ми је извијестити пречасни Наслов, да сам од Свете Столице именован Војним викаром ‘sine titulo‘ за хрватску војску. Својим замјеником сам именовао пречасног господина Стипу Вучетића, бившег стожерног душобрижника код Министарства хрватског домобранства, и велечасног господила Вилима Цецељу, замјеника вишег стожерног душобрижника код Министарства хрватског Домобранства, те сам им подијелио, у ту сврху, потребну јурисдикацију са свим овлаштењима, која су ми, од Свете Столице, дана. Надаље сам именовао домобранске душобрижнике и подијелио им жупничку јурисдикцију… Који војни душобрижници дјелају на Вашем територију, бит ће обавјештени накнадно из канцеларије Војног викаријата код Министарства хрватског домобранства.

У Загребу, 20. сјечња 1942, Доктор Алојзије Степинац, Предсједник Бискупске конференције“ (Милорад Лазић, Крсташки рат Независне Државе Хрватске, Сфаирос, Београд 1991)

Треба знати да је хрватску фашистичку војску управо и основала Римокатоличка црква 1941. О томе Хорват и Штамбук пишу:

„У самим зачецима стварања усташких група ми наилазимо међу оснивачима и најактивнијим сарадницима усташа и представнике католичког клера. Сами зачеци усташке организације у земљи створени су и загребачкој каноничкој курији, на Каптолу бр. 4. Из чланка у новинама Усташа, бр. 3. од 3. јула 1941, на стр. 4, који је овдје фотографиран, разабиремо да су се у Каноничкој курији на Каптолу бр. 4, састали први организирани усташи у земљи, и то: Марко Храниловић, Матија Солдин, Мијо Бабић и Звонко Поспишил. Чланак је донесен под насловом: ‘Први усташки рој‘… У чланку налазимо ово признање: ‘Тихо и непримјетно, с највећим опрезом, споменута су четворица радила и припремали се за ту тешку борбу. Повјесне ‘катакомбе’ у згради на Каптолу број 4, биле су свједоком касних ноћних састанака хрпице људи, првих дјелатних усташа, који су након дневног посла у радионицама, потајно дошли тамо, да се договоре и да припреме све за ту борбу, о којој у Хрватској готово нитко није знао ништа, а која је тако брзо имала започети’ “ (Хорват и Штамбук, наведена књига).

Влада РС Крајине подсећа дипломате, да је др Алојзије Степинац уступао своје бискупске просторије за организовање будуће хрватске геноцидне, војске, а да је Света Столица на путу да прогласи свецем Римокатоличке цркве! Уз то, Хорват и Штамбук бележе да су римокатолички свећеници радили на организовању будуће хрватске фашистичке војске (усташа) у Далмацији још пре рата, 1938. А ти свећеници су били под руководством Степинца:

„Злогасни усташа-фрањевац и свећеник, др Иво Губерина, исказао је у записнику о саслушању од 28. маја 1945, састављеном пред нашим истражним властима, дословце овако:

‘Од 1938. године, прешао сам сасвим франковачкој (националистичкој) струји, која је била у Далмацији. Сарађивао сам с др Тарлом у Шибенику, затим – проф. Никшићем, Данијелом Црљеном, др Николићем – касније жупаном, Беламарић Здравком, итд. Године 1940, положио сам усташку заклетву пред инж. Булићем, каснијим државним тајником. Исте године у студеном, отишао сам у емиграцију (у Задар, у Италију) и тамо се састао с Рељом, који ме је послао Павелићу. Павелић ме је примио у Пизи и послао ме у Сиену, у Италији, као свећеника. Године 1941, 12. травња, вратио сам се, са осталим емигрантима, у Загреб, у Хрватску’.“(Хорват и Штамбук, наведена књига, стр. 30. и 31)

Под руководством надбискупа Степинца, приликом римокатоличења Срба, био је и овај свештеник из Подравске Слатине:

„Јосип Селак, жупник из Нове Буковице, насилно је прекрштвао Србе. Он је, преко сеоског старјешине, позивао Србе на прекрштавање – пријетећи онима који се не прекрсте протјеривањем из Хрватске. Приликом прекрштавања, вријеђао је присутне Србе и називао их најпогрднијим именима (…) Селак је говорио Србима: ‘Али, по наређењу надбискупа Степинца, морам вас прекрстити, то јест, примити’. Прекрштавање су вршили фратри по наређењу попа Селака, а помагала им је и хрватска фашистичка власт из Нове Буковице, као и Винко Божурић, опћински начелник из Нове Буковице.“ (Хорват и Штамбук, наведена књига, стр. 67).

И Срећко Мајсторовић, гвардијан самостана на Каптолу, у Загребу, прекрштавао је Србе у Вировитици, претећи им слањем у концентрациони логор смрти у Јасеновцу уколико се не покатоличе:

„У 1941. години, од стране хрватске фашистичке власти, било нам је, преко војних таборника, Пчелића и Мишка Угларика, саопћено, да, ако хоћемо остати у својим домовима, те да не будемо изгоњени, морамо се покрстити, тј, пријећи на римокатоличку вјеру. Послије неколико пријетњи од стране истог Угларика, а да бисмо сачували своје породице од прогањања и мучења по логорима, видећи шта су у стању хрватски усташки плаћеници учинити од Срба у Хрватској, с болом људи који имају осјећаја према својој обитељи, били смо присиљени покрстити се – само да нам не би дјеца и жене били мучени и убијани у логорима.“ (Хорват и Штамбук, наведена књига, стр. 74).

И жупник Кучманић је послан од надбискупа др Алојзија Степинца да католичи Србе у селу Каменском, код Карловца, претећи им клањем и слањем у концентрациони логор смрти у Јасеновцу уколико то не прихвате. На овом католичењу су били представници више тела Римокатоличке цркве у Хрватској, па нема места неким тврдњама да су само појединци из редова Римокатоличке цркве обављали геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима. Чиниле су то, нажалост, бискупије и надбискупије Римокатоличке цркве. Ово је навод из документа католичке цркве и новина Хрватски народ:

„Карловац, 12. сјечањ 1942 – Јучер прије подне, обављено је у Каменском крај Карловца, крштење прелазника грко-источне вјере из Поповића Брда. Ово је крштење обавио жупник и декан на Каменском, Кучманић, који је већ прије тога извршио с повратницима све потребне црквене обреде, па је јучерашњи чин крштења обављен без икаквих потешкоћа.  Чину крштења преко 400 повратника, присуствовао је велики жупан Велике жупе Покупје, др Анте Никшић, равнатељ жупанијског редарства, Иван Бетлехем, поузданик стожера, Дружак, у име заповједништва Усташке младежи из Загреба, Рудолф Павлек, жупски промичбени извјеститељ, проф. Фрањо Микшић, те други. Прије самог чина покрштења повратника, одржао је присутнима веома топао и лијеп говор декан Кучманић, који је све позвао да своју задану ријеч на Божије Еванђеље држе и да буду одани Богу, Независној Држави Хрватској и њеном Поглавнику.“ (Наведена књига, стр. 94)

И уништавање српске културне баштине наређивао је др Степинац. Пљачкана је сва имовина, драгоцености, књиге и остало из српских православних храмова, а цркве и друге зграде су прелазиле у власништво Римокатоличке цркве. Ватикан још није вратио опљачкану и уништену српску културну баштину, нити је за невраћено исплатио ратну одштету:

„Према писму бискупског ординаријата Ђаково, бр. 2733/942, од 8. јуна 1942. године, упућено Државној комисији Хрватског државног музеја, које се писмо налази у архиву Музеја за умјетност и обрт у Загребу, под бр. IV 26510 – 1942, претворене су, само на подручју те бискупије, до тада, слиједеће православне цркве – у католичке: Брачевци – Котар Ђаково, Мајар – Котар Ђаково, Паучије – котар Ђаково, Велико Набрђе – Котар Ђаково, Допсин – Котар Осијек, Тење – Котар Осијек, Даљ – Котар Осијек, Маркушица – Котар Вуковар, Капелна – Котар Доњи Михољац, Кућанци – Котар Доњи Михољац, Будимци и Погановци – Котар Нашице, Бијело Брдо – Котар Осијек, Борово Село – Котар Вуковар, Трпиња – Котар Вуковар, Пачетин и Бршадин – Котар Вуковар, Чепин – Котар Осијек, Мартинци Чепински – Котар Валпово, Трњани – Котар Брод, Топоље – Котар Брод, Брод на Сави (укупно 21 храм Српске православне цркве). Загребачки надбискуп др Алојзије Степинац моли Павелића, да се препусти трапистима и православни манастир у Ораховици. О томе, говори писмо од 3. октобра 1941. године и одговарајуће рјешење…“(Наведена књига, стр 118–122)

Уз то што су католички свештеници организовали хрватску фашистичку војску, они су и командовали њеним јединицама и лично учествовали у убијању Срба, Рома и Јевреја. Убијањем невиних цивила ова три народа такви су напредовали у служби. Но, њиховог напредовања није могло бити без одлуке папе, или његових великодостојника у Риму. Наиме, када су своје одлуке потписивали они су пред собом имали податке да се дотични унапређују за своје злочине над Србима, Ромима и Јеврејима. Ево како је један католички свештеник убијао Србе, и за то био награђен од својих старешина у Риму:

„Римокатолички жупник Божидар Брале је, одмах након успостављања Независне Државе Хрватске (1941), постављен за замјеника усташког повјереника у Сарајеву. Након напада Њемачке на Совјетски Савез, дао је наређење за масовна хапшења свих родољуба. Помоћу окупатора, сакупљао је пропале типове у хрватске усташке формације. Те банде, по њему руковођене, врше масовне покоље у непосредној околици Сарајева: на Али-пашином мосту и Рељеву, и у тим покољима невиног српског сељачког народа, Брале и сам лично учествује – пушком у руци, те се с тих похода враћа с групама сељака, које су довођене у логор у Сарајеву и касније су нестале (…) Брале је то све радио на очиглед свог заштитника надбискупа др Шарића. Није прошло ни мјесец дана како је Брале почео да руководи споменутим бандама, а надбискуп Шарић именује га почасним предсједником надбискупског Врхбосанског духовног стола – с правом на ношење љубичастог појаса. Опћенито је познато, да је Брале био Шарићев миљеник и, ради тога, дошао је, унаточ своје младости, до одговорних дужности у цркви.“ (Наведена књига, стр 124-125)

Хорват и Штамбук су забележили и како су два католичка свештеника, Петар Сивјановић и Јакоб Марјановић, организовали истребљење Срба у Грубишином Пољу, у Западној Славонији:

„Сивјановић Петар је радио као покретач, организатор и помагач код масовних хапшења, убијања, присилног исељавања одвођење Срба у концентрационе логоре и присилног превођења на католичку веру (…) Концем априла 1941. године, написао је један лист, заједно са свећеником Марјановић Јакобом (…) Услјед тога листа, дошли су (26. 04. 1941) из Загреба Ивица Шарић и Дидо Кватерник и још неки усташки официри у посебном влаку – с одредом полиције од 120 људи (…) Посљедица њиховог рада је било хапшење 504 Србина. Сви су отпремљени у логор ‘Даница‘ у Копривници, касније у онај логор на Пагу, и, коначно, у Јадовно, гдје су сви, осим неколицине, убијени. Сивјановић је, надаље, позивао Србе, да се покрсте на католичку вјеру. Као мотив њихова прекрштавања, наводио је могућност спасавања главе. Наплаћујући високе таксе, успио је да преведе око 100 Срба у католичку вјеру, који су, свеједно, касније одведени у логоре.“ (Наведена књига, стр. 137)

Хорват и Штамбук наводе и како су католички свештеници у Ливну забранили превођење Срба у католичку веру и наредили да се сви побију. Међу свештеницима Римокатоличке цркве у Ливну је први био фра Срећко Перић, а покољ је обављало још 20 римокатоличких свећеника:

„Овим описаним покољем Срба у срезу Ливањском, руководио је фратар др Срећко Перић, фрањевац из самостана Горица, крај Ливна. Овај је фратар родом из среза ливањскога, а имаде једну сестру – удату за једног Србина. Он је прије покоља Срба, једне недеље, с олтара у цркви Горици, сакупљеним Хрватима, наредио да започну покољ Срба, рекавши: ‘Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе. Најприје, закољите моју сестру – која је удата за Србина, а онда све Србе одреда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповиједити, па ће вам онда сви гријеси бити опроштени’. Послије тога, започео је покољ. Упоредо с покољем Срба, пљачкали су хрватски војници српске домове и куће, а потом их палили (…) У ливањском срезу, нису Срби нагоњени да пријеђу на римоктоличку вјеру, јер су били осуђени на покољ – сви до једнога. До 20. августа 1941, убијено је и поклано у срезу ливањском, према доста точно прикупљеним подацима, укупно 5.600 Срба, мушкараца, жена и дјеце. Особито се у прогону и убијању Срба истакао, као усташа, др фратар Срећко Перић, који је за вријеме Југославије био дуже време римокатолички свећеник у Нишу, у Србији. Уз Перића су били активни у прогону Срба и остала браћа из римокатоличких самостана – њих 20 (двадесет). “ (Наведена књига, стр 163-164).

Забележили су и податке о најкрволочнијем кољачу, римокатоличком свештенику, фра Мирославу Филиповићу-Мајсторовићу, који је клао српску децу и био командант концентрационог логора смрти у Јасеновцу – основаног пре немачког у Аушвицу. Положио је заклетву фашистичког хрватског војника 1940, пре рата у Југославији.

„Један од многих његових злочина је покољ Срба поред Бањалуке у Босни: у Дракулићу, Шарговцу и Мотики. Он 7. фебруара 1942. с једном сатнијом Павелићеве тјелесне бојне одлази у споменуто село (Дракулић), да обави покољ над тамошњим српским живљем. Прва жртва је пала од руке свећеника Филиповића – и то дијете Ђуре Гламочанина, које је он заклао говорећи: ‘Усташе, хрватски војници, ово је у име Бога, покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на своју душу, а вас ћу исповиједити и ријешити свих гријеха’. Тим поступком, он даје подстрека усташким зликовцима, који послије тога убијају око 1.500 људи, жена и дјеце – сјекирама и мотикама. Како се том приликом показао звјер-човјек, такав је требао усташама. Они га премештају и именују командантом злогасног логора ‘Јасеновац‘. Као командант јасеновачког логора, он лично, свакога дана, врши убијања, углавном жена и дјеце – и то маљем (чекићем) у главу. За заслуге убијањем и клањем невиних људи, жена и дјеце, Павелић га награђујем чином бојника (…) У јасеновачком логору, убијали су Србе, Роме и Јевреје и други римокатолички свећеници: Звонко Брекало, Звонко Липовац, фра Чулина и други (…) Римокатоличник свећеник Филиповић је изјавио: ‘У Јасеновцу сам био усташки часник и управитељ Логора од конца липња 1942. до краја листопада 1942. Признајем да сам лично, код јавних стријељања, убио око 100 заточеника логора Јасеновац и Стара Градишка (…) За моје вријеме, по мом рачуну, ликвидирано је у логору Јасеновац од 20 до 30 хиљада заточеника. Кад су се вршиле ликвидације жена и дјевојака у Градини, знам да су се над млађима извршила и силовања (…) У Градини, убијало се маљем, и то тако да би жртва морала сићи у ископану јаму, нашто је слиједио ударац маљем по глави – одострага. Осим тога, убијало се и стријељањем и клањем.“ (Наведена књига, стр. 165-166).

Хорват и Штамбук су забележили и имена хрватских римокатоличких часних сестара, које су у болницама убијале рањене српске борце антифашисте (партизане). Међу Хрватицама била је и једна Пољакиња:

„Часне сестре учествују у покољу рањених партизана (Срба). Из пресуде Окружног суда – Госпић, бр. К. 30/1946 – 9, од 7. фебруара 1946, произлази да је утврђена ова кривица часних сестара Ивасић Жарке-Јулијане – рођене 1908. у Крашићу – Џимберг Данице-Хубертине – рођене 1920. у Отоку, котар Сињ – Радошевић  Луције-Целестине – рођене 1914. у Прњавору – и Фостаз Јадвиге-Венере – рођене 1898. у Ласковски, Пољска (…) Оне су, за вријеме од мјесеца травња 1943. до 13. рујна 1943, у Оточцу, као болничарке у болници у Оточцу, нечовјечно поступале с повјереним им партизанским рањеницима и болесницима, не посвећујући им и не пружајући им сву потребну бригу, његу и пажњу, на коју су, по звању, биле дужне. Ноћу од 13. на 14. рујан 1943, у Оточцу, знајући да ће фашистичке усташке банде провалити у Оточац, исте су одушевљено дочекале у болничком ходнику, с њима се грлиле и љубиле, те, након довршеног покоља, фашистичке бандите почастиле ракијом и јабукама, и с њима исте ноћи побјегле у правцу Госпића. Ивасић Јулијана-Жарка је, у ноћи од 13. на 14. рујан 1943, у Оточцу, на степеницама болнице, фашистима показала једног партизанског команданта, којега су усташки фашисти одмах заклали. Затим је водила фашистичке бандите усташе, од собе до собе у болници, тамо им показивала партизанске рањенике и болеснике, тако да су бандити, пушкама и ножевима, на најокрутнији начин, измрцварили и побили 12 тешко рањених другова антифашистичких бораца… “(Наведена књига, стр. 179).

Ове злодела изазвала је и одлука Ватикана 1941, која је предата у Риму хрватском надбискупу Степинцу. Њему је одобрено да позове целокупни католички клер у Хрватској да у тој „држави“ помогне програм биолошког истребљења Срба, Рома и Јевреја. Документацију Римокатоличке цркве о овоме је унео у своју књигу др Милан Булајић:

„Хрватски бискупи су посетили Ватикан (1941), у току редовних ad limineзаседања. Католички свештеници, Папа и чланови Римског суда, имали су много могућности да се упознају с приликама у Хрватској. Ови свештеници, посебно фрањевци, предводили су масакре над православним Србима. Они су одобрили принудно преобраћање православних Срба, о којем је Ватикан редовно обавештаван – преко парохијана источне цркве. Истог дана, 28. априла 1941, када је убијено 250 Срба у Гудовцу код Бјеловара, прочитано је, са олтара католичких цркава, Степинчево пасторално писмо, које је свештенике и вернике позивало на сарадњу с поглавником (фашистичке) Хрватске. У овом пасторалном писму, надбискуп Степинац је тражио од клера да без оклевања одговори на његов позив да учествује у узвишеном задатку одбране нацистичке усташке Независне Државе Хрватске – ‘Треба зато, да одмах одговорите на мој позив, да се прихватите узвишеног задатка очувања и напретка Независне Државе Хрватске (…) Покажите се, поштовна браћо, и испуните сада своју дужност према младој Независној Држави Хрватској’. Он је изразио своје дубоко уверење, да ће напори поглавника Хрватске наићи на свеопште разумевање и подршку, заснивајући ту веру на свом познанству с човеком који непосредно управља судбином хрватског народа. Католичка црква не негира да је надбискуп Степинац ‘послао окружницу 28. травња 1941. свом свећенству, у којој изражава своју радост и усхит над слободом’.“ (Др Милан Булајић: Јасеновац – улога Ватикана у нацистичкој Хрватској, Фонд за истраживање геноцида и Пешић и синови, Београд 2007, стр. 59–60)

Ватикан је 1941. пружио подршку руководству фашистичке Хрватске, које је папа примио мада је знао да се у Хрватској врши геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима. Податке о саучествовању Ватикана у томе прикупила је и велики познавалац међународног права, проф. др Смиља Аврамов:

„Злочин геноцида у НД Хрватској је изведен плански, уз активну помоћ Надбискупије загребачке (…) Одмах након рата, изречене су тешке оптужбе на име папе Пија XII. Уследила је, потом, жестока одбрана на страницама католичке штампе широм света. Нова дебата о одговорности папе, започела је 1963 – у нешто мирнијем тону; поставило се питање – зашто је ћутао папа Пије XII (…) кад се зна да је, до танчина, био обавештаван о концентрационим логорима смрти у Хрватској и о страдању Срба, Рома и Јевреја (…) Принудно покрштавање православаца у католичанство у Хрватској је изведено у пуној сагласности и сарадњи са Светом Столицом, о чему постоји обилата документација. Ватикан је био обавештен о рушењу православних цркава, о прогону и о масакрирању православног свештенства (…) Ватикан је обавештаван о злоделима храватских усташа и злоделима католичких свештеника над српским народом – обавештаван и од стране највиших представника Италије. Стављени су папи на располагање филмови о хрватским злочинима, које је снимала италијанска армија (…) Уместо да мобилише духовне снаге у борби против зла, он је свој ‘очински благослов’ подарио хрватском вођи Павелићу; није презао ни да ‘благослови’ најокорелије хрватске усташке зликовце, представнике хрватске полиције на челу са Еугеном-Дидом Кватерником, 22. јула 1941 (у Ватикану) (…) Папа Пије XII и Римска курија сносе политичку, моралну и метафизичку одговорност за геноцид на Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској.“(Проф. др Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији у светлу међународног права, Политика, Београд 1992, стр. 471–473)

Ниједна држава на свету, осим Хрватске, није имала концентрационе логоре смрти за децу. Ти логори имали су особље из римокатоличких храмова. Углавном су то биле часне сестре (старешина им је био надбискуп др Алојзије Степинац), о чему су остали многи подаци везани нарочито за дечији логор смрти у Јастребарском, поред Загреба, где су, као и у неколико других, убијана српска, ромска и јеврејска деца старости до 14 година. Податке о томе је забележио др Милан Булајић. Навео је само број убијене деце чији је идентитет утврђен:

„Злочини геноцида над децом су извршени у Јасеновцу само зато што су та деца рођена у породицама обесправљеног народа, религије, или групе. Хрватска војска (усташе) је организовала посебне логоре за децу (Јастребарско, Горња Ријека, Сисак). Ови злочини се сматрају најокрутнијим злочинима против човечности и међународног права; злочинима за које не може бити помиловања (…) Један од хрватских министара, Ловро Сушић, јавно је изјавио да су православна српска деца ‘непријатељи хрватског народа’. Исто су то изјављивали заповедници концентрационог логора смрти Јасеновца, Лубурић и Милош (…) До 2007. године, пописано је 19.432 деце, жртава хрватског усташког злочина геноцида – старости од једног дана до 14 година. Идентификовани су по имену и презимену, родитељима, датуму рођења и датуму смрти – 11.888 су били Срби (5.877 с подручја планине Козаре у Босни), 5.469 Роми, а 1.911 су Јевреји.“ (Булајић, наведено дело стр. 10)

И као што ниједна држава на свету, осим Хрватске, није имала концентрационе логоре смрти за децу, ни у једној држави ниједан народ није нагоњен да промени веру и нацију уз обећање да ће бити заштићен, а онда убијан. Хрвати су Србе католичили, проглашавали их Хрватима, а онда их и убијали – уз поругу да су срећни јер умиру као католици. Ни ова врста злочина геноцида није подстакла Ватикан да заштити своје нове вернике – Србе. Податке о овом невероватном злочину изнела је проф. др Смиља Аврамов:

„Заповједништво II домобранског збора (хрватска војска), у свом извештају од 22. 12. 1941, наводи да ‘започета акција о прелазу на католичку вјеру напредује добрим резултатима’, али исто тако да ‘Срби на јужном подручју остају некомпромисни и непопустљиви’ (…) Исто заповједништво, у акту од 5. фебруара 1942, упућено Главном стожеру домобранства, извештава да прелази Срба ‘на римокатоличку вјеру (…) могу се, једино, сматрати као покушај да буду заштићени од наших власти и да спасу своју имовину (…) Многи извештаји са терена, писани у горњем стилу, послужили су као основ за масовно физичко уништење Срба – преведених у католичанство! (…) ‘Дне 29. и 30. свибња 1942, заповједник хрватске усташке обрамбене службе у Босанској Дубици је покупио све хрватске православце у Босанској Дубици, Хрватској Дубици и околним селима, и оне који су прешли на римокатоличку вјеру, као и државне чиновнике православце и прелазнике и депортовао их – непознато куда’. Куће су им одмах запосела ‘момчад из наведених усташких постројби’. Велики жупан Барање, др Стјепан Хефер, известио је Министарство хрватског домобранства о пљачки и убиствима у селу Газије – од стране хрватских усташа из Ђуршеновца и Доње Мотичине, иако су сви Срби села Газије ‘прешли на римокатоличку вјеру, а из њиховог села имаде, такођер, и неколико домобрана – који активно служе’. Фратар Сидоније Шолц је наредио да се убије православни парох у Нашицама, Богић Ђорђе, да би Србе присилио на прелаз у католичанство. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га (одрезали му нос, језик, уши, огулили браду).“ (Аврамов, наведено дело, стр. 385-386)

Влада РС Крајине поново подсећа да су још у 17. и 18. столећу, на основу замисли Ватикана спровођених преко римокатоличких бискупија и надбискупија у српским земљама, Срби присиљавани да се католиче и одричу свог народног, српског имена, како би, касније, били проглашеним за припаднике хрватског народа:

„Та делатност је бујала у 18. столећу. Препознаје се и у деловању католичког надбискупа у Задру, Вићентија (Винка) Змајевића, кад је Далмација била у саставу Млетачке Републике. Папа Климент XI је Змајевића именовао 1701. године за Барског надбискупа и апостолског визитатора Римокатоличке цркве у Србији, Албанији, Македонији и Бугарској (…) Деловао је у Задру на покатоличавању православних Срба у Далмацији. Узгред је писао о њима све најружније – и то је завештао у својим књигама: Огледало истине и Дијалог између Србина и Католика. Наслов друге књиге овог високог достојанственика Свете Столице је злослутан – назначено је, да Србин може постати католик, али се више не сме звати Србином! Мора да буде: Католик, Латин, Италијан, Мађар, Немац, Шиптар, Хрват (…) Србин никако! На овој ватиканској одредници су истрајавале колонијалне западноевропске државе – до нашег времена (…) Змајевић није признавао православној вери хришћанске одлике, па ју је ословљавао шизмом, а православне вернике шизматицима, патеренима, богумилима, неверницима и Божијим отпадницима.“ (Слободан Јарчевић, И од Истре до Дрине Србија, Мирослав, Београд 2010, стр. 51–52)

Влада РС Крајине моли дипломате да својим владама саветују да се обрате Светој Столици и Папи Бенедикту 16, и затраже да се присилно католичење православних Срба извршено под смртном претњом, а што спада у злочин геноцида, прогласи ништавним, а да католичке свештенике, организаторе и извршиоце биолошког истребљења Срба, Рома и Јевреја, потсхумно искључе из Римокатоличке цркве, а не да их, као др Алојзија Степинца, припремају за свеце. Осим тога, неопходно је, ради успостављања равноправних односа између цркава, да Ватикан врати сву имовину и предмете културне баштине опљачкане у храмовима Српске православне цркве од 1941. до 1945.

Влада РС Крајине у прогонству доставља Вам историјске податке о ватиканском злочину геноцида над Србима и уништавању њихове културне баштине с надом да ће Његова Светост Папа Бенедикт 16. смогнути снаге да се извини Српском народу.

2.

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

САОПШТЕЊЕ
Бр. 1498/12 од 9. 9. 2012.

ТУЖБА ПРОТИВ ВАТИКАНА

Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част поздравити дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и обавестити их, како је обећано у ноти бр. 1472/12 од 16. 8. 2012, да је Ватикан (Света Столица, или Римокатоличка црква), више од тисућу година, непосредно или помоћу католичких држава Европе, подстицао и организовао злочине геноциде над Србима, те њихово превођење у хрватску нацију, и најистрајније брисао и уништавао српску културну баштину – а тиме и европску – у свим српским земљама.

Обавештење се допуњује и садржајем у Владиној ноти бр. 1497/12 од. 8. 9. 2012, да је Ватикан, почетком 18. столећа, забранио Србима да користе своје народно српско име пошто су под присилом примили римокатоличку веру уместо своје православне вере. То је усамљени поступак Ватикана, јер Ватикан ни од једног другог народа на свету, кад га је покатоличавао, није тражио да се одрекне свог националног имена. На то су присиљавани само Срби, што је подстакло и западне државе да према преосталим православним Србима – угледајући се Ватикан – предузимају све могуће непријатељске мере и поступке, укључујући и покушаје биолошког истребљења, нарочито у Првом и Другом светском рату, у време разбијања Југославије од 1990. до 1995, и током оружаног напада чланица НАТО и ЕУ на Србију и Црну Гору 1999.

Влада РС Крајине опет подсећа на податке из 17. и 18. столећа, кад је  Барска надбискупија за Србију, Албанију, Македонију и Бугарску, уз помоћ Млетачке Републике, присиљавала православне Србе да прихвате римокатоличку веру. То је обављао лично надбискуп Барске надбискупије. Коначно, Католички конгрес у Загребу је 1900. донео одлуку да се сви покатоличени Срби на Балкану имају сматрати припадницима хрватске нације.

Влада РС Крајине истиче да је овакав однос Ватикана према Србима изузетак. И да крије многе тајне, пошто ниједан други народ није нагоњен да се одрекне свог народног имена, и да му се језик прогласи језиком другог народа. Дакле, Ватикан је приморао покатоличене Србе да свој језик не зову српским, него хрватским, мада њиме није говорио ниједан изворни припадник хрватског народа из Хрватске – то јест, из Загреба и околине.

Јасно је да одлука Ватикана о брисању српског националног имена и српског језика код Срба католика мора да се објасни, јер су разлози за овакав ватикански поступак научно и верски необјашњени, усто изазивајући сталне злочине геноцида над преосталим православним Србима, уз уништавање њихове културне баштине. Проблем је од планетарног значаја јер доводи у питање целокупну, нарочито западну, културну, расну и верску политику, почевши од Средњег века. Кривац је Ватикан, јер тисућу година подстиче, па и спроводи, у мањим и већим размерама, злочин геноцида над Србима.

Зато је Влада РС Крајине одлучила, да се поднесе тужба против Ватикана и да судска пресуда омогући уклањање последица оваквог односа према Србима – и православним и католицима који су претворени у Хрвате, и муслиманима који су преиначени у Бошњаке. Стручни тим Владиних правника прикупља најважније податке о ватиканском доприносу узастопним злочинима геноцида над Србима и Тужба ће у најскорије време бити поднета. Донеће се одлука да ли ће Тужба бити поднета првостепеном суду у једној од српских земаља, Међународном суду правде у Хагу, Међународном суду у Стразбуру, или у неком од судова у Сједињеним Америчким Државама, где су већ у току неки судски процеси. Један је процес у Сан Франциску против Ватикана, пошто је Ватиканска банка депоновала новац и драгоцености убијених Срба, Рома и Јевреја у Другом светском рату. Том судском материјалу су придодати и подаци да се Папа Јован Павле II јавно залагао за, и од 1990. до 1999. помагао разбијање Југославије, што је омогућило хрватски прогон Срба из Републике Српске Крајине – зоне под заштитом УН – и НАТО прогон Срба с Косова и Метохије. При том, охрабрује и то да је Рубен Кастиљо, судија Федералног суда у Чикагу, отворио процес против Military Professional Resources Inc., америчке фирме која је ангажовала ‘‘пензионисане’‘ америчке генерале да хрватској војсци припреме војну агресију и окупацију Републике Српске Крајине, уз прогон целокупног српског становништва и запоседање приватне својине прогнаника.

Ватикан се залагао и за то.

Влада РС Крајине у прогонству користи и ову прилику да дипломатско-конзуларним представништвима у Републици Србији понови изразе свог високог поштовања.

* * *

P.S: Влада РСК моли све праведне људе да помогну да се ова Tужба што стручније уобличи и да се изабере најпогоднији суд за њу. Ко има непобитне податке о раду и деловању Ватикана против Српског народа и Српске православне цркве нека их достави Влади, или Владин стручни тим упути где да их пронађе.

Могу то бити упутства разних тела Римокатоличке цркве, вредне књиге, разна документа, студије, и томе слично.

С поштовањем,
Влада РС Крајине
Р. Личина министар

 Напомена: Саопштења Владе Републике Српске Крајине у прогонству о злочинима Ватикана против Српског народа слата су у периоду од 17. августа до 9. септембра 2012. Приредило Уредништво Српског листа.