КОМЕ ЋЕ СЕ ПРИВОЛЕТИ ЦАРСТВУ

Радост на Гори Преображења Господњег. ( 2008. г)

На гори изнад Јерусалима, 2008: владика Јустин са Милојом и Надом Стевановић

Грешни Милоје

КОМЕ ЋЕ СЕ ПРИВОЛЕТИ ЦАРСТВУ

– Из дневника грешног Милоја, 3. август 2014 –

Латини су старе варалице,
Бојати се какве пријеваре.

(Женидба Поповића Стојана)

Данас је богодана невеста – Епархија жичка – добила свог женика. Имао сам прилику да пре шест година упознам владику Јустина на ходочашћу светињама Свете Земље. Владика Јустин је био духовни вођа групи ходочаснка на путовању, у организацији поклоничке агенције СПЦ – Доброчинство. То познанство са владиком Јустином, на петнаестодневном обиласку стопа Господњих, је један од разлога да се радујем данашњем збитију, и да жалим што су му латини подметнули лукавство, како би га натерали у њихово коло. Коло бзакоња.

Јер, Латини су старе варалице / ујака ће нашег погубити. (1) Зашто цитирам два пут сличне стихове из нашијех народних песама? Зато што су нас латини увек преварили: и кад смо се рађали (2), и кад смо школарци били (3) и кад смо се женили(4), и кад смо војевали за крст часни и Отачество (5) и кад смо се Богу молили (6) и кад смо умирали. И кад смо бадњаке уносили и кад смо славске колаче ломили.

Какве везе, сад, има владика Јустин са Латинима? – питаће неко.

Има. Страхујем од оне приче: Пустио би ја њега, ал неће о мене.

            Јер, иако се надам да он није човек попут Јована Младеновића који би се отимо о трон – њега су на трон жичке епархије наместили латиномислећи људи, људи који су се преко кардиналског прстења и напрсних крстова верили са папом, који су потписали папин примат у Равени, који и даље саучествују у јеретичком и идолопоклоничком Светском савету цркава, који се моле са јеретицима, којима је папа “свети отац”. То су људи које не занима да ли се њихова одлука „изволе Светом Духу“. Јер, немогуће је да би Свети Дух пристао да се прекрше канони и светоотачко Предање, у случају владике Јустина, што је на жалост учињено. И то драстично. (7)

Они, који су владики Јустину натоварили крст (и грех), кажу (Боже прости) да Свети Дух и језуиту призва на трон папе римског, што је за неверу. О томе сведочи Честитка патријарха српског г. Иринеја новоизабраном папи, која је објављена на званичном сајту СПЦ 14. марта 2013. г. као сведочанство бруке, подаништва, али и хуле на Духа Светога.

Данас, пак, Танјуг јавља да су се на устоличењу владике Јустина у Жичи чуле и ове дивне речи:

„Одавде се гледа на све крајеве Србије, а и они српски крајеви, на другим континентнима, сви гледају на Жичку епархију, и епархију Светог Саве, и епархију Светог владике Николаја“, поручио је патријарх Иринеј.

           Величанствено (мада нејасно који су то „српски крајеви“ на другим континентима). Али да се вратимо, опет, горе наведеним стиховима из народних песама.

Зашто?

Зато што је нејасно где је Патријарх био кад су се кидале Јефимине завесе у Жичи и Студеници? Да није у Бечу, одакле нас обавести да нас остави и пребеже у јеретике-екуменисте?

Ко је издао оца Јустина? (8)

Где је Патријарх био кад су се рушили и порушили древни иконостаси у Жичи и Сруденици?

            Где је Патријарх био кад су се по бројним светињама у жичкој епархији , и не само у њој, разваљвале царске двери?

Где је Патријарх био кад су се у Жичи и Студеници ругали Светом. Сави и Светом Николају, Служебнику, вековном богослужбенон поретку па, чак, и одлукама Сабора?

Где је Патријарх био кад се у Жичи изврши монструозно гроболомље? (9)

Где је Патријарх био кад је верни народ писао молбе, петиције, писма… да се заустави безакоње?

Где је Патријарх био кад су се пре 18 година чуле ове ђаволико-крволочне речи: “Сломићу ја кичму Артемију”. (10)

Где је Патријарх био кад је “његов” деманти, из Москве (њега самог), стигао средствима информисања из бачке епархије? (11)

Где је Патријарх био кад се из Патријаршије ружи светосавски народ и назива парасинагогом зато што брани веру Светих Отаца? (12)

Најзад, где је Патријарх био кад су пред Сабор и Синод, па и њему лично долазили бројни акти владике Артемија? У то време он није био мали. Био је члан Светог архијерејског сабора и епископ нишки.

Узимам у руке документ који је владика Артемије упутио Сабору 2000. године. Изгледа да је Синод због тога почео да спрема одлуку о братоубиству, о којој 10 година касније сведочи папољуб Амфилохије. (13)

Никад, нико, ником није послао одговор на ово писмо!!! Зашто???

Зашто је Патријарх дозволио 2010. године, после његове изјаве на Сретење у цркви Ружици на Калемегдану: “Артемије је добар, Артемије је честит човек”, да га надгорња и надвиче папин прстенлија Амфилохије говорећи: “Па, Синод на ту одлуку (реч је о неканонском чину отимања невесте – Епаехије рашко-призренске од њеног канонског женика владике

Преузето: Тајна безакоња, треће издање, Ниш, 2012, стр. 188.

Артемија – прим. Г.М.) чека пуних 10 година! То је само оно последње што је у том процесу урађено”?(14)                     

Дакле, господин Амфилохије, у ретким тренуцима искрености, (2010. г.) признаје: „Синод на ту одлуку чека пуних 10 година“, наравно уз изобилно клеветање и лажи.

Зашто? Зато што се горе наведеним актом из 2000-те године , владика Артемије испречио издајницима на путу вероломља и качења канона „мачку о реп“. А они, учени а незнавени, лицемерни и надувени, умислише да се може сакрити град што на гори стоји.

Будући да је Атанасије Јевтић, иначе, клицоноша беспоретка у жичкој епаехији, на саблазном предавању у Чачку, о Савиндану 2014, више пута засведочио (лажно, разуме се, како и приличи човеку таквог духа) да “није истина да су господа Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић примили од папе прстен”, овде желим да оставим доказ који би га морао натерати да поцрвени и да се покрије трњем и копривом. (15)

На жалост, ово прво му није могуће, јер је за то потребно имати образ. А ни ово друго му није могуће, јер је потребно претходно побећи из заробљеништва гордости што њему, с обзиром на душевни хендикеп и гадаринску бол, није дато.
Наиме, лист “Данас” од 7.10.2003. објављује транскрипт снимљене беседе владике бачког Иринеја у катедрали Дјевице Марије на Неимару.
То је учинио и лист београдске надбискупије

„Благовјест“.

Узгред да подсетимо на једну од вести РТС-а пред одлучан јуриш Синода у братоубиство(16) тј. у спровођење ђавоиманог поклича: “Сломићу ја Артемију кичму“.

Покушавам у мислима да сагледамо још неколико разлога за акт безумља, братоубиства, оцеубиства и неканонског рашчињавања, односно прогона владике Артемија. Пред очима ми промичу вапаји владике Артемија које је упутио својој сабраћи архијерејима, који кукавно и јадно одћуташе. У прилогу овог записа остављам неке од тих докумената на које, такође, нико, никад није одговорио.(17) Напомена: Уз акт бр. 263 (који следи) владика Артемије шаље 3 свеске, са око 350 страна и 3 компакт диска, 2007. дванаесторици епископа (међу њима и нишком – Иринеју), а 2008. и Сабору .

Архијереји су, о жалости, одћутали. Тај документ је прерастао у књигу: Православно исповедање вере против кривоверја проф. др Игњатија Мидића епископа браничевског.

Народ чита и конта.  Синод је у великој опасности ако не издејствује код власти да се ова књига заплени и уништи. Јер, књиге су чудо. Оне су, као и песме – бесмртне. И покрећу људе. Најпре на расуђивање, а онда и на дела. И остављају трагове. (И оне који смрде нечовештвом).

Имам једног, веома драгог, побожног и благочестивог пријатеља (И. Р.) који се у затвору (у који је као дечак заглавио због нелегалног поседовања оружја) – преумио и обожио. А то му се десило тако што му је неко у затвору дотурио књигу Истинословља. И он читајући ту књигу – Јеванђеље, каже, у поверењу, свом другу, такође затворенику:

• Еј, знаш шта има ново?
• Шта?
• Човече, замисли: постоји Бог!
• Ма, ајде, олади.
• Најозбиљније ти кажем!
• Не лупетај, бре.
• Човече, стварно ти кажем. Слушај ово…

И почне да му чита. После неколико дана, уозбиљи се његов собни друг и они, кад год искористе прилику, кријући се од стражара, читају Јеванђеље. Једног дана ће он свом другу:

• Еј, како да дођемо до неке радио станице.
• Што?
• Да јавимо, бре, народу да   постоји Бог.

Данас је тај мој пријатељ, речју и делом, исповедник вере православне. Израстао је у озбиљног духовника, са мноштвом духовних чада која напаја, са светосавског источника, водом живом.

Дакле, Света Књига му је отворила очи. Зато велим да је Синод у опасности ако не заплени књигу владике Артемија, која многима отвара духовне очи.

***

Радост на Гори Преображења Господњег. ( 2008. г)

Елем, да се вратимо на почетак ове забелешке и мојем духовном путовођи из Свете Земље.

Читајући врло добру беседу владике Јустина на дан његовог устоличења, копка ме питање на које у овом тренутку немам одговор. Зашто ли епископ Јустин, који је одњихан у црноречкој духовној колевци и који се код свог духовног оца, игумана Црне Реке а потом епископа Артемија, захранио тврдом светоотачком храном и задоио светосавским млеком, није поменуо име свога старца, у тој беседи?(18)

Да ли сметну?

Да л` преметну?

Да л` не шћеде?

Да л` не смеде?

Да л` имаде речи прече?

Да л` се старца свог одрече?

За сад се не зна. Сазнаће се кад запева певац. Јесу у Жичи порушили гробље. Јесу развалили свете двери и скинули распеће. Јесу развалили иконостас пред којим је Свети Владика Николај узносио молитве и одашиљао свете благослове. Јесу склонили вековне камене подне плоче по којима су газили свети људи вековима, на којима се клечало вековима, на које су вековима капале сузе благодарнице, сузе радоснице, сузе покајнице и сузе тужбалице… Ал једног се не сетише: нису поклали петлове по Жичи, Краљеву и околини.

Запеваће једног праскозорја петао.

Чуће га духовно чедо владике Артемија – потоњи Владика жички, и тада ће се морати сетити како му се старац зваше.

А ко зна, можда и заплакати, ко што учиње Петар кад је трећи пут чуо пој петла.

А можда и неће док не умочи, неком згодом, хлеб у солир. Ал бојати са да не буде доцкан. И у зао час.

Да ли су они што му натоварише крст (и грех!) то урадили заиста зато што су све очи упрте и “гледају на Жичку епархију, и епархију Светог Саве, и епархију Светог владике Николаја“ – што нека би дао Бог Свемилостиви.

Или је (будући да на кожи осећам љубав и намере оних који су га тамо изабрали) владика

Јустин гурнут на раскрсницу, са које воде две стазе: Једна с цвећем друга с трњем. Али се од њега очекује да одабере цветну стазу. Између редова Патријархове беседе у Жичи се то назире.(19) То сведочи и овај инсерт из „Политике“, од 4.8.2014. г.

Дакле: или или!

Или ће се владика Јустин прославити пред Богом и људима и кренути тесном, трновитом стазом, стазом Светог Саве на којој ће стићи Светог владику Николаја, Светог Јустина и свог духовног оца владику Артемија, а ону цветну препустити онима који су му натоварили крст и грех… Тад ће му измислити неку проневеру, неку жену, или мушкарца, можда чак и неку животињу… и кренуће гебелсовско-булићавска харанга, па ће у „интересу“ цркве и народа он бити склоњен.

Црноречки подвижници (стоје с лева на десно): ј.м. Јустин Стефановић, игуман Артемије Радосављевић и ј.м. Николај Николић

Или ће, пак, бити приморан да, попут оцеубице Теодосија, изврш задатак старих варалица.

Владика Јустин је преко Књажевца(20) стигао на Књажеву раскрсницу.

Нека би му Бог помого да се не определи за оно што је “за малена“. (21)

Ако би папа испоганио Србску цркву (што би били ради Иринеји и тзв. митрополит), а што им не дао Бог, то би било у срцу Србије, у жичкој епархији: у Жичи и Студеници..

Није тамо случајно извршено „велико спремање“ (рушење иконостаса, православног гробља и другог што рекосмо).

Владика Јустин би морао да папи откаже гостопримство, као његов духовни отац Бајдену што учини, и том приликом ће пострадати, ако већ до тад није.

Или ће одабрати пут зацртан у Искариоту, којим се упутио блудни син и оцеубица Теодосије.

***

Док исписивах ове речи, ноћ је поодмакла. Прилегох. Пред очима ми искрсе слика петла како три пут залепрша крилима и закукурика: ку-ку-ри-ку!

И као да видим владику Јустина како склања фирангу са отвореног прозора свог дворца, пробуђен појем петла.

Ал никако да му угледам лице.

У тај мах као да чујем неко појање. Ко да се, на мах, нађох на подјеличком брегу изнад Чачка. А негде отуд, од Краљева, из правца где сунце изгријава, ко да загрме песма:

Имењаче светога Јустина

Ти осветла образ Чачанима

Екуменску јерес заустави

И зато те народ србски слави.

Крај Мораве родила те нана

Црноречка задојила храна

Артемије не пожали труда

Светосављем он те тад омудра.

А онда ми се учини, да отуд од запада, коме месец нагињаше, чух громогласје неко које надгорња песму. Кад песма утихну, они гласови се примицаху све ближе и ближе. И као кроз маглу назирем два црнорисца. И знам их, и не знам их. Ко јесу они. Ко нису. Час ми се учини да сам их сретао негде по Ибарском Колашину. Час ко да сам их виђао горе, на оној ћупријици, код Светог Петра Коришког. И одједном, ко њих двојица, сложно, ко кад читају Оче наш, Боже прости, колко их грло носи, почеше да деклемују:

Духовног оца сада одбацимо поуке

Држмо се Иринејаве и Амфилохијеве руке.

Артемије нам беше духовни отац

Ал нашим усрећитељима је Алојзије светац.

Нека наша духовна браћа и отац

По катакомбама терају мак на конац

А ми одосмо у владичански дворац

Да уживамо ко свети нам отац.

Они ће по катакомбама гладовати

Синод и полиција ће их прогањати

Они ће о канонима мудровати

А ми ћемо на евРОПСКОМ путу уживати.

Артемије ће се го и бос потуцати

Превазиђено Предање проповедати

А ми ћемо оцу светоме са Синодом

Студеницу и Жичу украсити ватиканском модом.

А онда ко да угледах блажено-почившег оца Јована, (22) кога су од архимандритског чина одлучили, из светог манастира искључили, у јеличку пећину протерали, да би сујети својој храну дали. Тог болесног старца који пострада, у позној старости упознасмо ја и Нада, понуде и лекове му приносисмо, а кад се представи до гроба га испратисмо. Кад год на Сјеничића гробље одемо, на његовом гробу воштаницу пободемо, сетимо се његове вреле сузе и зликовштва што му овоземну радост узе. И сад одједном као да видим оца Јована, у мантији ведра и насмејана, како на оној Црној стени стоји, над пећином која и без њега дане броји, и одозго ми довикује насмејан, радостан ко прољетни дан:

Давно је неко рекао, ал кончину није сачекао: Док се мудри намудроваше будале се науживаше. Дошо сам уместо Убогог Лазара да им јавим да је свет таштина и превара. Кажи им да ће земаљска слава проћи и да Лазаревим и мојим путем морају проћи.

Оче Јоване! Повиках у безгласју. И пробудих се. Бејах знојав.

Напомене:

(1) Женидба Душанова.

(2) Убијали су нас у утробама мајки и на мајчиној сиси.

(3) Зар смо заборавили писмо генерала Лузана Мусолинију о страдању учитељице Стане Арнаутовић и њених покланих ђака? Да се подсетимо: „Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађаj којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао. Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци)… Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ни једно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже за држимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве – и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! (подвукао Г.М.) Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана… кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили… А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и неспречимо да се нама припише да подржавамо безумље!“ Видети: Не дај душу, роде, Ниш, 2013, стр. 94-95; затим: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html%3A410385-Ispovest-Depesa-generala-Luzana (Подвукао Г.М.)

(4) Зар се не сећамо оне свадбе кад су млада, младожења и сатови везани жицом пловили низ Саву? Видети: http://www.youtube.com/watch?v=HMstVrLukKE

(5) Зар смо заборавили логоре смрти по Јасеновцу и које куда?

(6) Заборависмо ли оне запаљене цркве, пуне србског народа, по лијепој њиној?

(7) О томе др Миодраг М. Петровић у шестој књизи Одабраних радова, Београд, 2014, на стр. 31-40, под насловом “Номоканонски прописи о попуњавању упражњених епархија (епископија) и премештају архијереја”, између осталог, наводи и следеће:

            >>„Чему почетак није добар, за одбацивање је и све остало, како каже Василије Велики“…

Епископска власт је ауторитативна и правична, или боље речено спасносна, само ако је у оквирима еванђелских и канонских начела. Сила, заснована противно овим начелима, сама себе осуђује и постаје немоћна пред снагом православног учења…

Јединство Цркве не зависи само од једнодушног исповедања догматског учења вере, него и од примене канона. Колики се значај придаје канонима који се односе на црквени поредак, види се по врстама казни предвиђеним за њихово нарушавање, јер многи су у Цркви правилно исповедали веру, али су својим поступцима нарушавали њен поредак и, игноришући каноне, изазивали раздор и шизму, због чега су кажњавани као и јеретици…

Међу канонима видно место заузимају канони који говоре о попуњавању упражњених епархија и забрани премештаја архијереја. Од њихове примене много зависи развој и поредак у Цркви. Читалац ће сам расудити да ли се и у којој мери неко нашао у позицији супротној канонима ове врсте…

Наведени 25. канон Четвртог васељенског сабора говори о избору и постављању ,,правог“ архијереја, а не о премештају из једне епархије у другу, јер то канони изричито забрањују; и не само да забрањују, него уједно најстроже казне прописују, посебно за оне епископе који настоје да малу епархију замене већом. Тако, на пример, оци Сардикијског сабора наређују, између осталог, ,,да се нико од епископа не премешта из малог града у други град(већи), зато што је јасна позадина… Никада се нико од епископа није нашао који би се потрудио да га из већег града преместе у мањи, што показује да су такви ватрено обузети безграничном грамзивошћу и особито служе у гордости, да би већу славу стекли… такви ни са лаицима не треба да опште“. Ако ли се који епископ послужи лукавством и удеси да му се група људи писмено обрати и затражи да за свог епископа, таквом се и на смртном часу ускраћује причест. Оваква казна није предвиђена ни за идолопоклонике, чак ни за убице. Оправдано се Аристин – византијски коментатор канона у ХII в. – чуди и изводи закључак да се таква казна не налази нигде у канонима ни за какав други грех…

Један од карактеристичних примера је случај св. Григорија Богослова, кога је св. Василије Велики именовао 372. године за епископа безводног села Сасима. Као епископ те мале епархије премештен је 379. године на трон цариградских епископа. У року од две године успео је да Цариград поврати у православље, јер су у престоници око четрдесет година преовлађивали аријевци. Међутим, и поред постигнутог тако великог успеха, на Другом васељенском сабору (381.г.) покренуто је питање каноничности његовог премештаја. Иако је тим поводом св. Григорије много критикован, ипак се није посебно правдао. Напротив, сасвим искрено је признао такав премештај као новину и противзаконитост, подвлачећи да је увек себе на трону цариградских епископа сматрао привременим и очекивао достојног мужа који би га наследио. Пре времена је поднео оставку и повукао се из Цариграда. У опроштајном говору пред сабором за себе је рекао да, уколико се сматра узрочником раздора, буде бачен у море као Јона, да би престала бура…

Тумачећи ово правило, Аристин бележи: ,,Сасвим је забрањен епископима премештај, било да их народ или епископ присиљава да пређу у другу епархију“.

У вези са премештајем епископа, Арета Кесаријски (901-932) прокоментарисао је побуде и тим поводом констатовао: ,,Премештаји се врше због грамзивости и жеље за празном славом, што је и једно и друго одвратно: прво, као идолопоклонство, а друго, као сатанска бољка“…

Строга забрана премештаја епископа са епархије на епархију има делимично за основ – поред славољубља, љубоморе и раздора који су изразити у таквим случајевима – и поређење епархије са невестом, а епископа са жеником. Блажени Јероним пише:,,На Никејском сабору су оци још и ово одлучили, да се епископ не премешта из једне у другу Цркву (епархију) како не би, презревши заједницу са сиромашном невестом(епископијом), тражио да обгрли богатију прељубницу. Трезвен, Богобојажљив и скроман човек не оставља своју сиромашну невесту због богате. ,,Али и ти, брате, што читаш ову Лествицу, можеш бити у добитку ма ко да си, а ако си, дакле, архијереј, не остављај своју малу епархију и не тражи да будеш унапређен на већу, него обитавај са првим својим епархијанима, јер, шта је боље, или шта је пријатније од таквог заједничког обитавања? Противно је канонима, дакле, да остављаш мању и узимаш већу (епархију), јер у том случају са тобом други не треба ни као са лаиком да опште, како рече Сабор у Сардици“…

Када је за најстрожу осуду настојање и жеља архијереја да са мање епархије буде премештен на већу, за какву ли је тек осуду улагање напора да поред своје епархије администрира још неком?! Ако су славољубивог архијереја – због жеље да сиромашнију невесту, односно епархију, замени богатијом – неки црквени оци и теолози назвали ,,духовним блудником“, какав ли тек епитет припада ономе који није задовољан једном епархијом него тражи две?! Одговор на ово питање налази се у коментару Агапија и Никодима на четрнаести апостолски канон: ,,Неко од правника је рекао да зовемо двобрачником онога који је узео две епископије“. >> (Подвлачење наше)

(8) Детаљно: http://borbazaveru.info/content/view/6902/1/

(9) Група аутора, Тајна безакоња, треће издање, Ниш, 2012, стр. 136 и 185;

(10) „Дуга” бр. 1638, од 30.3/12.4.1996.

   (11)   http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Da-li-je-Irinej-demantovao-Irineja.sr.htm

(12) В. Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања, одржаног у Београду и Нишу од 21. маја до 3. јуна 2013. (Сајт СПЦ).   

(13) Иначе папин вереник, Амфилохије, је по сопственој хвали – дивећи се себи, на ТВ, велики пријатељ са четворицом папа. У ствари, он сем унутар СПЦ, и нема непријатеља. Детаљније види: http://www.srbel.net/tag/vatikan/page/3/ – под насловом: Амфилохијеви хвалоспеви о римским папама (видео). Да се збуде по оној: Чега се паметан стиди, тиме се… поноси.

(14)   В. Група аутора, Тајна безакоња, треће издање, Ниш, 2012, стр. 26 и 187.  

(15) В. http://www.youtube.com/watch?v=DDzPL58TCrs

(16) Медијски сервис евРОПСКЕ Србије је благоизволео грађанство обавестити следеће: >>sreda, 20. maj 2009, 12:13 -> 16:07   Bajden ipak u Dečanima Sveti arhijerejski Sabor SPC poništio odluku episkopa Artemija „da ne da svoj blagoslov“ za posetu potpredsednika SAD Džozefa Bajdena manastiru Dečani…<<

(17) Овде наводимо неке од тих докумената на које  нико, никад није одговорио!!!

(18) Владика Јустин је у Беседи приликом устоличења, између осталог, рекао: …“одлучио сам да свој хришћански живот осмислим у светој обитељи пустињског манастира Црна Река, у предворју свето – лазаревског Косова и Метохије, крај кивота светитеља и исцелитеља, преподобног Петра коришког, где сам духовно стасавао читаву деценију покоравајући се старцу и свој у Христу браћи“… В. опширније: http://www.spc.rs/sr/ustolichen_episkop_zhichki_g_justin

Да ли се и стасао? – питају се неки. Свему има време – одговарају други. Пред зору се мрзне – веле.

(19) Наиме, иако су на званичном сајту СПЦ (и још неким) склонили Патријархове речи, да се “власи не сете” и не препознају латинску лукавштину и превару, ипак нису могли да униште све изворе. Тако је Политика, од 4. августа 2014. сачувала Патријархову грешку ил намеру тешку. Дакле, није “рана” ношење папиног прстена, паљење свећа по правим синагогама јеврејским, самопроглашење јеретиком-екуменистом, бискупом, рушење светих иконостаса, гроболомље… “Рана” је истинско исповедање православне и светоотачке вере. Није рана његов „свети му отац“ него његов „пријатељ“ Артемије. О том „пријатељству“ опширније овде: http://srbinaokup.info/?p=42230

Што би народ рекао: Ко га не зна скупо би га платио!

(20) Градић у тимочкој епархији.

(21) „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до вјека“ – (Царев завет).

(22) Блажено почивши Отац Јован (Сјеничић) у мирјанству Велисав, рођен у Горачићима у Драгачеву, велики исповедник, страдалник и мученик. Од власт имајућих у Цркви прогнан и добар део свог мучеништва у изгнанству провео у пећини, на Јелици планини, потез Црна стена. Бог је мени и чељади мојој учинио милост да се у његовим потоњим овоземним данима нађемо уз њега, да му олакшамо те дане и да га достојно испратимо у вечност. О њему, и убогим Лазарима, неком другом приликом, ако Бог да. Ако се узмогадне од влст имајућих богаташа (у Цркви).

Зли језици кажу да је Тито неком приликом рекао: „Пре рата смо имали 50% неписмених. Сада је сасма обрнута ситуација, што је успех наше власти“. И веле: добио громогласан аплауз.

Неки други зли језици веле: „Уз Христа је на Крсту висио разбојник. Сада је сасвим обрнута ситуација!“ Није добио аплауз: у Синоду аплаудирање није уобичајена пракса. Осим тога, на главним „зверкама“ више не виси онај крст са голготе. Заменили су га папиним напрсним крижом!!!