Чувари историје Срба у Албанији

Инерција наше асимилације још има своју брзину али увек има начина да сачуваш оно своје и под најтежим условима, истиче Павло Јакоја Брајовић

Живели су у држави која се званично прогласила атеистичком, из матичних књига избрисана им је националност, у школама више нису могли да уче свој језик, а чак и породична презимена и лична имена морали су да промене. Шездесетих година прошлог века, односно од режима краља Зогуа Првог и, касније, Енвера Хоџе, за албанску државу Срби нису постојали: администрација их је завела као Албанце, а презимена попут Матановић или Дулевић, преиначена су у Димнаку или Дули. Данас, међутим, у цркви Свете Тројице у Враки, седам километара од Скадра, српска национална мањина прославља празник Христовог рођења свечаном литургијом уз бројне обичаје и паљење бадњака. Упркос тежњама режима из последњих деценија прошлог века, који је желео да их асимилује, данас са једним од представника Срба у Албанији, Павлом Јакојом Брајовићем, разговарамо на српском језику. Он је председник Удружења српско-црногорске мањине „Морача-Розафа” које окупља око 4.000 чланова, а чији је циљ да побољша положај сународника који живе у Албанији.

Пре неколико месеци домаћи медији пренели су вест да је, уз подршку Министарства за дијаспору и амбасаде Србије у Тирани, у околини града Фијере, почео курс српског језика за наше сународнике који живе у Албанији. Српски се, већ неколико година, учи и у Скадру, у просторијама удружења „Морача-Розафа”. Од Јакоја Брајовића сазнајемо и да Срби у Албанији, захваљујући подршци и помоћи Митрополије црногорско-приморске, за велике хришћанске празнике редовно организују богослужења на српском језику у цркви у Враки.

– Од 1990. године, уз помоћ Митрополије, почели смо да обављамо православне обичаје и идемо на литургије. Славимо Божић уз паљење бадњака, у цркву у Враки долази свештеник из Митрополије који служи литургију на српском језику. Прве године демократије прослављали смо на рушевинама старе цркве из 19. века у Враки, а данас имамо нову цркву Свете Тројице. Иначе, пошто Албанија има своју аутокефалну цркву, литургија се у свим православним храмовима, осим у Враки, служи на албанском. У Скадру, на пример, имамо храм Албанске православне цркве у којој служе двојица свештеника Албанаца, који су, такође, више пута учествовали на нашим црквеним прославама у Враки – каже Јакоја Брајовић.

Окупи се о великим црквеним празницима и до 1.000 људи, после готово тридесет година Срби и Црногорци, као и припадници осталих вероисповести, могу слободно да исповедају своју веру, славе породичну славу, посте, крсте се.

У Албанији су 1967. године забрањене све верске церемоније и свако исповедање вере. Судбина цркава била је да су претворене у спортске хале, библиотеке, културне институције за омладину. Већина њих је срушена, а мали број остављен је за музеје. Божић или Ускрс славили су се тајно, у кући између четири зида, и то је било све. Ми смо, међутим, успели да докажемо да се нисмо сви асимиловали, да смо очували нашу културу и да данас у Албанији чувамо историју старе Србије која је доста богата. Успели смо да очувамо наш национални идентитет преко очувања народних обичаја, културе и српског језика – напомиње Јакоја Брајовић.

У шали додаје да је њега мајка кришом учила српски језик још док је био у њеној утроби, током девет месеци трудноће, па је чим се родио знао матерњи језик. Његова два презимена, албанско и српско, „државно” и породично, јасан су траг прошлих времена, али и показатељ промена набоље, које се, ипак, по његовим речима, преспоро одвијају. Србима је омогућено да врате своја породична презимена, али процедура је и даље компликована, па удружење „Морача-Розафа” већ дуже време тражи да се она поједностави, као и да се олакша упис националне припадности у матичне књиге.

– Немамо српско држављанство и до сада ниједна апликација није успела, али се надамо да ће и то у будућности ићи лакше и брже. Инерција наше асимилације још има своју брзину зато што су краљ Зогу Први, а после њега и комунистички режим, нарочито према нашој националној мањини, водили оштру политику. Ипак, увек има начина да сачуваш оно своје и под најтежим условима, и ми смо живи доказ тога – истиче Јакоја Брајовић.

Ј. Чалија / Политика