Свечана академија: „У славу српских јунака“ – Игор Војиновић проф. историје

На свечаној академији „У славу српских јунака“, посвећеној стогодишњици великог рата, а у организацији СНО „СРБИ НА ОКУП“, поред пригодног уметничког програма, говорили су историчари и потрудили се да кроз чињенице и историјске изворе дочарају јунаштво српске војске. У наставку доносимо транскрипт обраћања Игора Војиновића, професора историје из Косовске Митровице.

„…Када тама сав Балкан притиште и србско се угаси огњиште, сви Словени изгубише наду, што робују Бечу и Западу, али Србин ни тада не хтједе да клоне пред силама што га тако гоне, но пркосно стао и пријети сили која про Европи лети.“ (стихови из гусларске песме посвећена борцима код Мојковца 1916.)

Драга браћо и сестре, ево нас након једног вијека након почетка Великог рата и ослободилачких ратова Србије. У данашње модерно вријеме свим силама се труде да кривотворе или обесмисле србску историју са једним јединим разлогом да би садашњност и будућност србског народа била што тежа и што гора.

Сви смо заједно свједоци да у свим медијима, научним расправама и гдје год је то могуће, покушава се поставити питање – да ли је један млади Србин из Босне и Босанске Крајине Гаврило Принцип јунак или терориста и свако паметан ко има једног историјског основног образовања свјестан је да је то замка питање чим ви у старту кажете да ли је Ратко Младић херој или злочинац да ли је Гаврило Принцип терориста или јунак то значи да вам намјере нису часне. А ствари стоје посве другачије и врло су једноставне – нема ту неке велике философије – крајем 19. и почетком 20. вијека свијетом су дрмале велике силе у питању су биле велике колонијалне силе и традиционалне силе. Међу њима, хвала Богу, налазила се и Царска Русија, јер да није било Русије те силе би и тада уништиле свијет и многе друге народе, а међу њима и наш србски народ. Њемачка као јака и модерна држава тога времена појавила се као уједињено царство након вијекова раздробљености. И када су Нијемци заокружили своју државу већ све колоније по свијету су биле подијељене. Треба разумјети у томе узрок Првог свијетског рата. Чак у бившој Југославији и у вријеме комунизма у основној и средњој школи учило се да постоје узроци и посљедице за Први свијетски рат. Данас се то свијесно мијеша да би се обесмислило.

А о чему се ради? Узрок је један једини – њемачка тежња за новом подјелом Свијета и онда се тражио повод и мора се разликовати узрок од повода. Нијемци су тражили повод да изазову нови свијетски сукоб да би могли да расподијеле колоније у свијету. Јер већина земаља Азије, Африке и осталих континената била је под контролом великих западних сила. Највише је држала Велика Британија са својом Империјом колонијалном. Ту су били Французи, Белгијанци, Холанђани. И онда су се неке крајем 19. вијека појавиле – уједињена Италија и уједињена Њемачка тражећи колоније за себе, а није их било. И дошло је до сукоба интереса – како подијелити свијет. 1875. године велике западне силе су измислиле „источно питање“. По њима је „источно питање“- коме ће остати територије османске Турске на Балкану, тачније у Европи. Мислим ту не би требало да се поставља питање, нормално остаће онима чије то земље и јесу прије но што су Турци дошли. Али пошто је Турска одумирала и Османско царство се распадало, балкански народи су јачали уз помоћ Русије, Западњаци су морали поставити вјештачко питање и из тога створити „источну кризу“. Та „источна криза“ претвориће се у велику „источну кризу“ од 1875. до 1878. гдје ће бити два србско-турска рата, покушај бугарско-турског рата са једним устанком у Бугарској и завршиће са руско-турским ратом. Срби су се дигли на оружје и првенствено у Херцеговини када је избила невесињска пушка. Онда се то проширило на босанску крајини и проширило се широм Херцеговине и Босне. Дошли су добровољци из Србије из Црне Горе из Француске, Италије и нормално из Русије. У тај рат су ушле обе србске државе тога времена и Србија и Црна Гора. С друге стране се налазило Османско царство са пуном политичком и моралном подршком Западу. Рат се завршио Санстефанским миром када је умало руска војска ушла у Истанбул, тј. у Цариград, али Западу није одговарало да се тако заврши и ту је она вјештачки постављена теорија како су нас Руси преварили – као Руси су створили велику Бугарску и Србији није додијељено што треба итд. И то су лажи … и то је увод за будуће сукобе у Црној Гори. Није тачно, није Милан Обреновић Србија и Србство. Ако су Руси увриједили тадашњег владара Србије, не значи да су увриједили све Србе. Планирана је додијела већег територије за Црну Гору, аутономија за Србе у Босни и Херцеговини и независна Бугарска са неким србским територијама. То су Западњаци поништили и десио се Берлински конгрес , јер Ото Фон Бизмарк је одређивао како ће изгледати Европа и свијет. И те карте са Берлинског конгреса и те границе које су одређене првенствено за србски народ важе и данас више мање.

И данас су наметнуте, чак кроз комунизам …уграђене у мали мозак код доброг дијела Срба. Чућете кад неки Србин крене из Приштине за Рашку идем за Србију, када крене из Руме за Шабац идем за Србију итд. Јер само оно што су Срби добили од Нијемаца на Берлинском конгресу, Запад нам омогућава да максимално буде Србија.

Босна и Херцеговина је остављена Отоманском царству, али дозвољено да Аустро-Угарска уведе ред, уствари – уведе неред. И тако је кренуло – ту су кренули са расподјелом колонија, ту су се договорили да направе продор на Исток. Ко!? Првенствео Нијемци, а то су подржали Енглези. Направљен је план који се звао „продор на Исток“. Он је ишао из Босне и Херцеговине као одскочне даске преко Србије и Црне Горе са планом да се изађе у Солун на топла мора и да се на тај начин повеже са Турском и избије на Блиски Исток. То је био план, а сметња том плану су биле независне краљевине Србија и Црна Гора. Успјеси те двије краљевине у Балканском рату су помутиле планове Запада и дошло је до опште конфузије – узрок је и даље постојао тражио се повод. И нису само поводи били на Балкану. Биле су двије Мароканске кризе. Прва 1905. 1906. и друга 1911. године. То је био сукоб око колонија у Африци које су биле некад и Османског царства и шпаских колонија, на које су претендовали Французи, уз заштиту Енглеза, али су се умијешали Нијемци. И уз тешке преговоре ту је избјегнут свјетски рат. Након тога дошло је до Царинског рата, првих санкција које је доживјела Србија од 1906 до 1909 године. Гдје је Србија захваљујући изласку на Солун преко Дунава на Русију побиједила моћну Аустро-Угарску која је окружила са сјеверо-запада. Након тога Западњаци нису поштовали сопствене договоре, па су прекршили Берлински конгрес и 1908. године Аустроугарска је анектирала Босну и Херцеговину. Избила је анексиона криза која ће трајати годину дана. На једвите јаде Руски цар је убиједио нашега краља да Србија одустане од рата са Аустроугарском, а послије тога је одустала и Црна Гора. Замало је значи и тада дошло до рата. Када је избио рат у Либији данашњој, око територија које су биле дио Османског царства, а тражиле су је Италијани за своју колонију, опет је умало избио рат између великих сила. Они су се у међувремену подијелили у два табора – мислим на Велике силе – с једне стране су били Њемачка као Њемачко царство, Аустроугарска као Хабзбуршка монархија и краљевина Италија које су 1882. године биле земље тројног пакта, тројног савеза или како се то у историји зове силе осовине или централне силе. Њихов интерес је био заједнички – нова подијела свијета. Са друге стране као обновљени савез Антанте, срдачни савез, који је оформљен тек 1907. због опструкције Енглеске – налазиле су се Француска, Русија, тј. Руско царство и Уједињено краљевство ВБ.

Почетком Балканских ратова, криза се све више заоштравала, као што рекох, србске побједе које није нико очекивао уз помоћ и подршку Русије као и других балканских савезника изазвале су панику на Западу. Морало се нешто предузети. У тадашњој Босни и Херцеговини која је анектирана од Хабзбуршке монархије вођен је један процес геноцида – „културоцид“ над србским народом. Бењаним Калањ, привремени управник Босне и Херцеговине забрањује књигу „Историја Срба“, забрањује србски језик, србски народ. Србски језик преименовао у „нашки“, измислио “бошњачку нацију“, бошњачки језик стварајући босанску нацију и босански језик. Вјерујем да чини вам се све то познато у данашње вријеме! И тада су се Срби у тадашњој Босни и Херцеговини организовали. Више се није могло водити борба демократским начином. Формирана је и Млада Босна по узору на Младу Италију. Та анексиона криза је још више била подгријана проглашењем независне Бугарске, јер су младо Турци заузели власт у Цариграду и онда су се Срби, тада све три вјероисповјести Православне, римокатоличке и муслиманске, нарочито омладина удружили у Младу Босну и одлучили да пруже отпор геноциду.

Прво је Богдан Жерајић пуцао, али није погодио. Онда је пуцао Гаврило Принцип и он је погодио тачно гдје треба. И то је био тај повод након њемачког узрока да подјелом Царства гдје су они поднијели ултиматум Србији који ни једна држава чак ни ова данашња власт не би прихватила.

Руски Цар је био на страни србскога краља и спремала се мобилизација србске војске. У то вријеме Србија је имала измучену, али научену војску рату. То је била најбоља војска тога времена – војска за понос, најбоље униформе које су на крају Првог СР проглашена за најљепше. Имали смо све најбоље. Уствари имали смо оно све што данас немамо.

Врховни командант на почетку је био Краљ Петар Први, али он је због старости и болести препустио регенту Александру своме сину и унуку краља Црне Горе да води Србску армију са начелником генералштаба Радомиром Путником војводом, првим србским војводом из Балканских ратова прва побједа над Кумановом, са ђенералима касније војводама Степом Степановићем, војводом Мишићем и Петром Бојовићем, као и чувеним ђенералом Павлом Јуришићем Штурмом, ужичким Србином који је из њемачке војске прешао у Србску војску. У Црној Гори било је ту јунака…Краљ Никола Петровић, главнокомандујући, сердар Јанко Вукотић – сви ће они допринијети одбрани СРБСТВА.

Упркос свим фалсификатима у већини уџбеника се учи да су једино Србија и Црна Гора у Првом Свјет или Великом рату како се тада звао, водили одбрамбени рат. Сви су други водили освајачке ратове. Чак се рачунало и на Русију као да брани своје Царство.

Када је дошло до напада, указало се да никада не треба ни прецијенити ни потцијенити непријатеља, јер су Аустроугари потцјењујући Србску војску ударили тачно тамо гдје не треба – преко Дрине и ту су поражени на Церу. То је била не само прва србска побједа него и прва савезничка побједа у Великом Рату, која је изазвала још једну конфузију у њемачким редовима.

Свом безобразлуку није могао да се отме Оскар Поћорек, па је још два пута ударио преко Дрине на Србију. И оба пута био поражен – и у битци на Дрини и у Колубарској бици. У битци на Церу добисмо другога србског Војводу Степу Степановића; у битци на Колубари трећег србског Војводу, Живојина Мишића.

То су биле три битке које се данас изучавају чак и у непријатељским земљама на војним академијама.

Ко се мало потруди, може да нађе на војним расправама да је у Новорусији задња контраофанзива била по узору на Мишићеве стратегије контраофанзиве у битци на Колубари – повлачења, скраћивања фронта, одмарања војске и нагли напад и повлачење – то се учи на West Point.

Београд је падао два пута, али се јуначки бранио и на крају када се и Њемачка и Бугарска прикључују у рат, Србска војска је попустила. Додуше није само рат у Србији, постојала су два велика фронта – један је био Западни фронт на коме су се углавном тукли Французи; био је Источни фронт гдје се тукло Руско Царство против Аустроугарске и Њемачке; био је балкански потез, балканско ратиште гдје су се Србија и Црна Гора супроставиле Њемачкој и Аустроугарској и 1915. отворено је италијанско ратиште – најбезначајније ратиште тога рата. Водиле су се спорадичне борбе и у колонијама – врло интересантно за Италију. Они су, као што већ рекох, били дио Тројнога савеза, а на почетку рата су прогласили неутралност. Онда су им силе Антанте нудиле наше територије да уђу у рат на страну Антанте. И то се није само у случају Италије, то је и у случају Румуније и Бугарске, 1915. године Италија улази у рат на страни Антанте. Те исте године на јесен, Бугари нису добили довољно србских територија од Антанте и они улазе на страну Тројних сила у рат против Србије. Али 1916. када је Србија била већ поражена, али није капитулирала, Румунија улази у рат на страни Антанте, јер су јој обећане србске територије попут Баната. У то вријеме Србија притиснута од Њемачке, Аустроугарске и Бугарске, разорена болешћу, глађу у тешким борбама дугогодишњим Србска војска, србски народ, са својим регентом, са својим краљем, комплет један народ, једна држава, добровољци из Босне, Лике, Срема повлаче се једино могућим путем оним истим којим су ишли на обале Јадранског мора у договору са савезницима. И то је та Голгота из које ће настати Васкрс србске државе. Када су Срби дошли на јадранску обалу измучени, настрадали убијани од Арнаута, од зиме од глади, западни савезници су се потрудили да их још једно 20-так хиљада умре на обалама Јадранског мора, јер Италијани и Енглези нису хтјели да их приме на бродове. И тада поново наступа РУСКИ ЦАР који је оштро запријетио западним савезницима да ће Русија изаћи из рата и потписати сепаратни мир са Њемачком уколико се не помогне србској војсци и србском народу. И тек су онда кренули са извлачењем Срба. Али тада пазите, прво коњи, па оружје, па тек онда људи. И ту је умрло од глади и изнемоглости још око пет хиљада (5000) људи. Када смо напокон пребачени на Крф, онда су се Французи тек укључили савезнички.

Ово све такође није могуће да није било једне спартанске епопеје која се десила код Мојковца тога јануара Бадњи Дан и Божић 1916. године. Црна Гора се распадала .. краљ Никола остарио је побјегао. Аустроугари су заузели Ловћен – кров Србства и Црна Гора као држава је капитулирала. Али један одред држи фронт – санџачка војска сердар Јанка Вукотића чврсто држи фронт и држи залеђину српској војсци и народу који отступа. План Фон Макензија је био следећи – стићи Србе и подавити их као пацове у Јадранском мору. Е ту се испријечио сада сердар Јанко Вукотић и „за три дана три Србска Божића“ извео је такве операције које су незамисливе. У моменту када су Нијемци мислили да ће стићи, да ће проћи, он је наредио контранапад, јер снијег био преко метар и по и у веома тешким условима Срби су поразили њемачку војску и још десет дана издржали, таман колико је требало да се сви евакуишу на сигурне територију. Остатак црногорске војске са добровољцима из Херцеговине њих 5-6 хиљада стићи ће Србску војску у Скадру, и прикључиће се на Крфу и у Солуну. У међувремену на западу су вођене рововске борбе – биле су чувене битке на Марни, на Елдену, на Сони, Галипољска операција. Све се то претворило у једну велику кланицу бесмисла није било помијерања нигдје. Проблем је био руски фронт. И послије Брусинове офанзиве 1916 године које су Руси извели да би олакшали положај Срба и западних савезника, Нијемци су схватили да нешто мора да се уради. Срби су уништени, Срба више нема по њима. Западни фронт је стабилан, италијански је безначајан ….и на сцену свијета ступа Лењин, комунисти, увијек, па и тад и данас   су против свога народа у држави и чувени оклопни воз преко Финске са сарадницима и свим оним што му је потребно, нарочито са златом – Лењин улази у Русију, у којој је већ 1917 године изведена Фебруарска револуција и збачен Николај Други Романов. Искористио је ситуацију да направи још већи хаос и извео Октобарску револуцију и извео Русију из Првог светског рата, али је увео крвави грађански рат 1918 до 1920 у коме су 1918., 18. јуна стрељали царску породицу Романов. Пазите како се тај исти датум понавља код нас 1946. године када је стрељан ђенерал Драгољуб Михаиловић.

Васкрс србске војске појавио се у Солуну на фронту. Нијемци су спремали нове офанзиве на западу и спремали да освоје и поделе свијет онако како њима одговара како су замислили. Али је србска војска 30. септембра 1916. освојила Кајмакчалан и ступила на тло Отаџбине борбама које су предводили добровољци и четници задивљен је читав свијет, а нарочито др Арчибалд Рајс, који се ту налазио по службеној дужности. Након тога на данашњи дан 14. септембра двије године касније нажалост, јер нису пуштали Енглези и Французи 1918 ријешит ће се судбина србског народа, Европе и свијета. Живојин Мишић србски војвода, а тада начелник нашег генераштаба разрађује план пробијања Солунског фронта и у рану зору 15. септембра креће јуриш двије србске армије изгубљене и мртве војске за остатак свијета. Ту они чувени узвици Бугара „бјежте живи ево иду мртви“. За врло кратко вријеме Срби су разбили Њемачке и Бугарске положаје, Аустроугарска се нашла у расулу, Бугари су одмах послали преговарачку мисију да преговара са Французима и Енглезима ради примирја – бојали су се, јер су знали шта су радили на окупираној територији. Злочини Бугара на окупираном дијелу Србије, Топлички устанак 1917 године крајем фебруара и почетком марта – то је једини устанак у окупираној Европи и свијету 1917 током цијелог Првог СР. Њега је предводио поручник Коста Војиновић, четнички војвода из тога времена, који је успио два мјесеца нанијети огромне проблеме Бугарима, који су извршили бугаризацију србског становништва у тим крајевима и почели мобилизацију србског становништва. То је поука нашим садашњим генерацијама – ко не жели у србску војску, биће мобилисан у туђу. Али тада је постојао Коста Војиновић и док није погинуо није се смирио. Бугари су са дивљењем прилазили мртвом тијелу војводе Косте Војиновића у селу Гргуре (Куршумлија, Блаце) и са поштовањем су га сахранили на мјесту на којем је погинуо. Али су се са гађењем односили према србским издајницима којих је тада било веома мало у Србији. Тако за највеће злочине које су направили Бугари су се испрепадали … Послије тога је дошло до капитулације Турске … нови начин ратовања и на мору и у ваздуху и на земљи, коришћење авијације, великих топова, бојних отрова, коришћење подморница… широм Европе и нестала су четири царства – нестало је Руско Царство, нестало је Османско царство, нестало је Њемачко царство и нестало је Аустроугарско царство. Силна моћна Аустроугарска тога времена која је пријетила да ће уништити … србски реметилачки елеменат на Балкану, она је нестала у томе рату. Настале су нове државе, попут Краљевине СХС, Мађарске, Аустрије, попут Чехословачке, Пољске, попут Естоније, Летоније, Литваније и Финске и једна сасвим нова идеолошка држава – некада је била Русија – Савез совјетских социјалистичких република.

Највећа посљедица по Србски народ Великог рата је била велика идеја и још већа заблуда. Срби су вјеровали у СРБСТВО и сматрали су да је врхунац србства југословенство – ослобађање Срба, Хрвата и Словенаца, њихово уједињење у једну јединствену слободну државу на чијем ће челу, нормално, бити србска династија Карађорђевић и тако је настала Југославија. Ми смо могли на основу Версајског уговора који смо … потписали Италија и Енглеска је потврдила… да створимо Велику Србију. Чак на преговорима у Версају писало је Краљевина Србија иако је Никола Пашић буквално тражио да пише Краљевина СХС. Французи су рекли ви сте за нас Србија ви се представљајте како год хоћете. И ушли смо у ту велику заблуду. Данас Тито и југословени који и даље вјерују у његову Југославију и у било коју другу оптужују нашег великог краља ујединитеља на погрешној тој идеји. Он тада није могао знати шта ће се из Југославије изродити, али данас многи знају, па је опет хоће. Он је ушао чистог срца са вјером да су нама Словенци и Хрвати браћа да смо један народ три имена и да ћемо тако лакше опстати… та заблуда свих нас коштала нас је милионе жртава. Не може се тачно израчунати колико је жртава имала Србија и србски народ у Првом светском рату, а и у Другом, јер подаци …важе за Краљевину Србију, за Црну Гору, Босну, Лику, Срем не може да се дође до података. Отприлике негдје око два милиона. Исто толико ако не и више и у Другом светском рату. И све од те велике идеје и још веће заблуде Југославије. Но, сви они не би толико фалсификовали и лагали да се нечега не боје – БОЈЕ СЕ НОВОГА ВИДОВА ДАНА, БОЈЕ СЕ НОВОГА ГАВРИЛА ПРИНЦИПА да ће се појавити, јер када је дошао Франц Фердинанд у Сарајево он је дошао у окупирани србски град. Он је намјерно дошао на Видовдан да изведе маневре према Србији, а није знао да ће десетак младића окупљених око Гаврила Принципа да га чека у Сарајеву. Да га није погодио метак Гаврилов погодио би га неки други метак, он тог дана не би жив изишао из Сарајева и не би ни требао да изиђе жив, јер Гаврило није пуцао у Фернинанда у Бечу него у Сарајеву. И под мукама и под батинама и мучењем када је од мучења у Терезину умирао од рака костију, његове задње ријечи су биле „наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору плашећи господу„.

01./14.СЕПТЕМБРА 2014.