„Надам се да српске колеге у Африци не једу мајмуне?“

Последњих неколико недеља, медији готово свакодневно извештавају о новим случајевима ширења вируса Ебола. Иако је Демократска република Конго постојбина вируса, где се он појавио још1976.године, садашња епидемија је почела у државама западне Африке. Конго нема заједничке границе са овим државама, па ипак, вирус је сада стигао до Гвинеје, Либерије, Нигерије и Сијера Леоне. Способност вируса да несметано прелази границе плаши власти многих држава.

Интересантно је и то што је Африка најсиромашнији континент, па ипак, будући богат сировинама, представља дестинацију где многи одлазе „трбухом за крухом“. Није тајна да су, само током последње године, кинеске инвестиције у Африку порасле на чак 16 милијарди долара. Кина инвестира најпре у енергетске изворе и у руднике метала, али и у инфраструктуру и школе и болнице у афричким земљама. Осим кинеских, у Африци су веома активне и многе руске енергетске компаније. Такође, велики број српских грађевниских радника је ангажован на изградњи тих енергетских и инфраструктурних објеката.

Све ово говори у прилог томе да присуство многих страних радника у Африци представља опасност да се епидемије разних локалних болести шире брже по читавом свету. О изазовима и мерама опреза говоре директор Клинике за инфективне и тропске болести у Београду Мијомир Пелемиш, као и заменик директора Истраживачког института епидемиологије из Москве Виктор Малејев.

Да ли вам се чини да је можда медијска „бука“ око Еболе неправедно гласна? Коме ова „бука“ може да иде на руку? Да ли Ви мислите да медији претерују, када извештавају о Еболи? Или је вирус заиста толико опасан?

Виктор Малејев: Да, сада је Ебола у центру пажње. Слична се медијска кампања водила и са различитим гриповима. Медијима је свакаква „егзотика“ привлачна, новине морају о нечему да пишу. Сада ми се обраћају са различитих медија, па чак и са оних који су посвећени деци, са питањима о Еболи. Не разумем зашто се сад толико цела тема преувеличава? Можда то иде у корист фармацеутским компанијама? Макар у неком смислу. Од странаца у Африци практично нико није оболео, а Африканце можете лечити само бесплатно, јер они новац немају. Ипак, зато се на њима могу спровести клиничка испитивања одређених лекова. Не треба сад стварати било какву апокалиптичну слику. Ако у држави постоје нормални лекари, а не шатори са нехигијенским условима, него обичне болнице где је могуће изоловати болесника, уз примену специјалне одеће за медицинско особље и дезинфекционих средстава, онда заиста не треба очекивати ништа страшно.

Мијомир Пелемиш: Мислим да је ово слика стварне ситуације у свету, јер није први пут да чујемо за ову вирусну болест. За мене ово није никаква новост, осим што се повећао број оболелих, повећао ризик, повећао број умрлих. Ово све стручњаци СЗО, који се баве овим проблемом, тумаче мутацијом вируса. Вирус је дакле постао опаснији, „убојитији“ и отпорнији на различите агенсе у природи који служе за уништавање вируса. Самим тим, он изазива теже облике инфекција. И раније је било еболе, али је смртност није била тако висока као сада.

Овај вирус је у тесној вези са ниским житовним стандардом. Шта више, одређене културне традиције, одређени начин припрме хране омогућава да се много људи брзо инфицира. Да ли су српски  и руски лекари имали прилике да се на „лицу места“ упознају са одређеним тропским и инфективним болестима? 

Виктор Малејев: Проблем у Западној Африци је озбиљан. Али, Ебола није главни проблем, рецимо, Гвинеје. Држава је сиромашна. Становништво умире од сиде, маларије и лепре. Просечни животни век је свега 44 године, деца до 5.године живота се уопште ни не региструју. Људи су необразовани, мало знају о медицини и хигијени. Шта више, они једу мајмуне. Надам се да српске колеге у Африци не једу мајмуне?

Мијомир Пелемиш:  Неки наши лекари су били у Кини рецимо, или у Етиопији, па и у Немачкој где су се сусретали са овим болестима. Сваке године, у нашој клиници у Београду, имамо болеснике са маларијом, имали смо болеснике са другим хеморагијским болестима- Денга, Жута грозница, Конго…Једино, до сада нисмо имали оболеле од еболе.

Обзиром на динамику међународног саобраћаја, покретљивост становништва и роба, опасност за човечанство у вези са епидемијама постаје веома велика. Имали смо раније атипичне упале плућа, птичји и свињски грип, ево сада Ебола. Може ли се ускоро очекивати крај ове епидемије?  Обзиром да је више хиљада српских радника ангажовано у Африци, да ли се може рећи да надлежне службе у Србији „ствар држе под контролом“?

Виктор Малејев: Све епидемије, па чак и пандемије се пре или касније заврше. Мислим да ће се и ова негде почетком следеће године завршити. Међу оболелим странцима су они који су, да тако кажем спавали у баракама са локланим становништвом.

Ипак, требало би се уздржати од блиских контакта, водити рачуна о местима где се човек налази. Не заборављати на дезинфекцију. Много зависи и од природе посла којим се човек бави. На пример, у оквиру руског алуминијумског гиганта „Русал“ који има своје бројне погоне у Африци, нико није оболео. А епидемија у Гвинеји траје већ 9 месеци. Компаније спроводе мере и мислим да је то неопходно на пример променити радно време или организовати неке обуке и предавања.

Мијомир Пелемиш: Због ове, тренутно алармантне ситуације, епидемиолози прате и извештавају ме сваког дана. У просеку има негде негде 5-10 путника дневно, који се враћају из разних афричких или азијских земаља. Али, из земаља где је регистрована ебола, буде мало путника током једне седмице, рецимо 3-5.

До сада смо имали укупно 3 болесника, који су се вратили из неких афричких земља, код којих је била сумња да имају неку од ових „увезених болести“- али се испоставило да се ради о маларији и хеморагијској грозници Денга.

Тимур Блохин Јована Вукотић – Глас Русије