Осврт на беседу владике Филарета и најављену параду содомита

filaret

Недавно смо могли да прочитамо беседу Његовог Преосвештенства епископа милешевског Г. Г. Филарета, која је заиста одраз онога што сваки нормалан Србин мисли. Очито, човеку се згадило да гледа како Срби газе себе и одричу се свега што им је оставио Свети Сава, да би ушли у „Белу Демонију“, како је Свети Владика Николај звао Европу без Бога.

Да је владика Филарет потпуно у праву, и да и државне и црквене власти код нас немају снаге да се успротиве гажењу свега што је Христово и светосавско, види се по томе што се америчко – бриселска окупација наставља геј парадом која је, у данашњој „Политици“, најављена за 28. септембар 2014. у Београду (чује се да су позвали и аустријског евросонг – содомца званог Кончита Вурст, да им „улепша празник“). Пут у Евросодом, поред много чега другог, нас је, с пролећа ове године, коштао огромне поплаве која је ојадила Србију, и због чега је била отказана парада содимита. Бог је допустио поплаву, показујући шта значи пљување по крви оних који су, пре сто година, гинули за православну Србију на Дрини и Колубари. Опет се спрема та иста парада, а врх державе (што је разумљиво, јер за њих „ЕУ нема алтернативу“) и врх Цркве (што је неопростиво) ћуте, чекајући опет казну Божију. Зато је владика Филарет био потпуно у праву, и његоваљутња била је сасвим оправдана.

Осврнућемо се кратко и на један (за новотарце кључни) део беседе владике милешевског. Свакако, нити су владики Филарету потребни адвокати, нити смо то ми. Али, због новотарских злонамерних тумачења, мора се истаћи да нема ничег „еклисиолошки неписменог“ нити „антицрквеног“ у његовим речима да не признаје садашњу СПЦ.

Ево, најпре, „спорног“ цитата: „Ово није Црква патријарха Германа, ово је нека нова црква коју лично ја не признајем и нећу је признавати. Ја ћу учити како су ме моји професори учили. Како ме је учио мој духовни отац патријарх Герман, тако ћу остати са својим народом са својом Црквом…“

Пре свега, мора се имати на уму да је ово била жива реч – беседа, а не написан текст, па су непрецизности у изражавању могуће. Но, без обзира на то, из владикиних речи недвосмислено се да закључити да он под речима „нова Црква“ подразумева новотарије, екуменизам, издају вере  (каже да њему „није потребан Ватикан“) и све оно што није светопредањско и православно у садашњој Српској Цркви. Заправо, то што није православно, то и није Српска Православна Црква. Српска Православна Црква су они верници, свештеници и епископи који верују православно. Да је то тако, недавно нам је потврдио и један српски духовник, кога смо упитали: „Оче, да ли смо ми и „православни“ екуменисти у истој Цркви?“ Духовник је одговорио: „Не, нисмо. Сви они који не верују православно, не припадају Православној Цркви“.

Управо ту „цркву“, „цркву“ „православних“ екумениста и реформатора, која није Црква његових и наших духовних Отаца, не признаје владика милешевски Филарет. Он недвосмислено каже да остаје „са својим народом и са својом Црквом“.

А екуменистичко-новотарски екстремисти, послушници Ватикана и Фанара, који владики Филарету прете да ће га убрзо „заболети ноге“ (да ће бити пензионисан или рашчињен) треба да знају следеће:

„Они који су се удаљили од благочешћа и оставили отачке и правоверне догмате наше вере и заједничког Предања Цркве, павши и скренувши у новотарије и туђе идеје као и (друге) не православне обичаје, и који кривотворише и оскврнише истину благочешћа, такви више нису нити се могу називати истинским хришћанима, већ се као неправославни и новотари одсецају и одељују од хришћанске и црквене заједнице и избацују из свештеног тора, као заражене овце и сатрулели удови, те подлежу крајњим и највећим црквеним казнама, и будући потпуно отуђени од божанске благодати са ђаволом на вечни пакао бивају осуђени.“

(Сабор у Константинопољу из 1724.г. којим је председавао цариградски патријарх Јеремија Трећи, Манси г. 37, Кол. 209).

Борба за веру