Балалајка на Сави

ПРИЛОГ БРАТСТВУ СА РУСИМА И ПРАВОСЛАВНОЈ ДУХОВНОСТИ

Предговор

Овај рад говори о руским емигрантима и њиховом великом угледу у српском народу; о њиховом опстајању кроз векове до данас, и посебној улози ових духовних бића у очувању вере и истоветности српског народа на овим просторима.

Он треба да буде подсећање нама потомцима на те људе који су врло често били народне вође, народни учитељи и истински припадници народа из кога су потекли. Огромна група искрених духовника, неуморних проповедника православља и убеђених припадника православног света руског порекласа историјским задатком да очува своју веру је прошла кроз нашу средину.

Нажалост, о томе је мало писано, а поводом протеклих деценија пропуштена је прилика да се објаве свеобухватнији садржаји. Указала се потреба да се осветли пут свих оних који су, бежећи од бољшевичке револуције, духовно оплемењивали ове просторе.

Надам се да ће читалац овог рада наћи одговоре на нека питања у вези са етничком, културном и духовном блискошћу Срба и Руса и готово истом историјском судбином, као и путоказе који ће га навести да дубоко размисли о проблемима који су и данас присутни и који су од суштинске важности за битисање српског народа, и да ће овај пример допринети нашем националном отрежњењу.

Нека овај скромни прилог у срцима нових поколења пробуди захвалност и неугасиво сећање на наше братство са Русима и православну духовност.

Реч аутора

На почетку да поменемo да је недавно на локацији о којој се приповеда изграђен савремени асвалтни пут који целом својом трасом пролази поред одбрамбеног насипа од реке Саве. Само једним својим делом пут се пење на насип, заобилазећи при том Руско гробље, да не би реметио мир вечног покоја руске браће и српског живља.

У тексту постоје извесна наслагања око имена браће.Једно од њих је да приповедач помиње Николаја, Сашу и Владимира, док су на споменицима уклесана имена Николе (Николаја), Александра (Саше) и Ивана. Поуздано се са њихових вечних белега може утврдити да је први машиниста црпне станице био Иван, а његов помагач брат Александар. Владимир се уопште не помиње. Велика је вероватноћа да је писац овог текста заменио имена Ивана са Владимиром.

Такође се може прочитати да нико од браће није могао заћи у осму деценију живота, већ су преминули у шестој деценији, изузев Александра који је према подацима са споменапогинуо1945. године у Другом светском рату.

Међутим, и поред тога, ова прича представља знак пишчевог схватања вредности оваквих записа и његовог труда око изналажења потребних података везаних за заједничке моменте два братска народа. Зато се, из дубоког поштовања према творцу ове приче, приређивач ових редова одлучио да наведену беседу пренесе изворно и у целости.

Балалајка на Сави

Прича Милића Тодоровића (1928-2010)

Дође један мој друг из детињства на одмор из Француске. Срдачно се поздрависмо, и после дужег разговора ја га упитах зар му није тешко у туђини. На то ми он одговори: „За мене је дом и завичај тамо где је мени добро“. Ја му рекох да свој родни крај не бих напустио ни за каква блага овога света.

Цитирах му стихове Алексе Шантића „Остајте овде“, он се нађе увређен и растасмо се, не баш срдачно.

Суштина моје приче се односи на човека који је силом прилика морао да напусти своју домовину. У близини црпне станице, у месту Чеврнтија, са десне стране одбрамбеног насипа према Сави, налази се омање гробље. Житељи, којих је ту било двадесетак кућа, зову га Руско гробље.

Руско гробље

Једном приликом, када сам пролазио тимнасипом, застадох и сиђох са бицикла, да погледам. Било је ту неколико споменика, који су већ били зарасли у шибље и коров, са уклесаним руским именима.

После Првог светског рата, сагради држава ту црпну станицу да би спасавала тај део мачванске земље од пролећних поплава. Требало је наћи способног човека који ће то одржавати.

Србија, тек изашла из дугогодишњиг ратова, није имала школованог кадра, па доведоше једног руског емигранта, који је избегао испред бољшевичке револуције. Он доведе са собом и два млађа брата, па пошто је био завршио машинску школу, успешно је обављао поверени му посао. Њему је било име Николај, млађем брату Владимир, а трећем Саша. Родитељи и још две сестре су им просто нестали у метежу револуције, тако да никада нису сазнали шта им се догодило.

Никола, глава остатка породице, водио је рачуна о њима. Када би у мајским вечерима утихли мотори, он би излазио на обалу реке, узимао у руке музички инструмент, звани балалајка, уз чије звуке би потекла сетна песма. Људи би долазили да слушају. Мада су тешко разумели смисао песме, схватили су да пева о своме родном крају, о реци Волги, о изгубљеној љубави. Глас му је дрхтао, а на лицу се оцртавала туга. Када би се завршила седељка, погледао би према истоку, три пута би се прекрстио и лаганим кораком упутио према станици.

Пролазиле су године, они су већ течно говорили српски. Млађи брат се оженио, а Николи, када би га упитали зашто се не жени, очи би заискриле и тужно би одмахнуо главом: „Не могу погазити дату реч мојој Настасји, јер знам да ме она чека на обали Волге“.

А на питање зашто се крсти, гледајући према истоку, одговорио би: „Молим се Богу да ми услиши молбу, ако већ не могу своје тело тамо оставити, да макар дозволи да ми душа нађе тамо мира“.

Прошао је и Други светски рат, покушавао је да добије пасош да се врати у родни крај, али увек је одбијан.

Био је већ зашао у осму деценију живота. Брат му је водио рачуна о црпној станици. Једнога дана, устаде сав озарен, нису били навикли да га таквог виде, па су се чудили. А он, пошто попи кафу, рече: „Волођа, ја ускоро путујем за Русију, немојте се љутити“. Брат га је сажаљиво гледао, мислио је да је шенуо – како може путовати без пасоша.

„Не брини, има ко се стара о томе“ – прекрсти се и погледа према небу, чије се плаветнило назирало кроз крошње старе јабуке, где су седели. И додаде: „Пошто сам ја постао забораван, немој да заборавим да понесем балалајку, јер ми је ноћас Настасја строго напоменула да без ње не долазим. Жели да јој свирам као некада“.

Тога дана био је пун некаквог ишчекивања. Сутрадан, изјутра, испустио је душу, чврсто у руци држећи балалајку.

Сахранили су га по свим православним обичајима. Ти људи, који су живели тамо, клели су се да су још извесно време чули на обали реке у вечерњим сатима тиху, сетну песму уз звуке тог инструмента, као да је говорила о растанку. И све је, ето пало у заборав, па и то мало гробље о којем нико не води рачуна.

Запитах се, гледајући у његов споменик да ли му је душа напустила овај крај, и пожелих од свег срца да му се то испуни.

Зоран Радовановић, учитељ (професор разредне наставе), Дреновац код Шапца

О аутору: Зоран Радовановић је рођен 20.VI 1959. године у Дреновцу, од оца Славка, земљорадника, и мајке Милице – Цице, (рођене Вешић из Мачванског Метковића) домаћице. Осмогодишњу школу завршио је у Дреновцу, Педагошку академију  у Шапцу, а Учитељски факултет у Ужицу.

Своје радове објављивао је у листовима и часописима „Просветни преглед“, „Museum“,  „Призор“, „Сазвежђа“, „Наш траг“, „Добровољачки гласник“, „Подринске новине“,  „Глас Подриња“…

Радови су му превођени на руски и француски језик и објављeни у руском часопису „Руска народна линија“ („Русская народная линия“), као и књига „Срби на Корзици“ објављена на француском говорном подручју под називом „Lettres des Balkans“ („Писма са Балкана“). Објавио је: Плетеница несаница (зборник поезије-коаутор), 1972.; Огњиште школе у Дреновцу (монографију дреновачке школе), 2004. ; Вертепи (запис верског обичаја), 2007. и 2010.; Они су се борили за отаџбину(Дреновац 1912-1918), 2008.; Прилог историји цркве у Дреновцу (монографију дреновачке цркве), 2009.; Поклонимо се до земље (војне биографије оца и сина из ослободилачких ратова Србије почетком ХХ века), 2011.; Мученици за слободу отаџбине–светле и свете жртве (Дреновац и Шеварице у Мачви 1912–1918, коаутор), 2012.; Срби на Корзици (Едиција „Србија 1914–1918), 2014.

Већина наведених књига са тематиком српске историје, верских обичаја и просвете се, на иницијативу из Вашингтона,  налази у каталогу Америчке конгресне библиотеке (у САД-у), Историјског одељења–одсек за Јужне Словене, чиме је дат нови допринос српске историје за америчку, ширу светску и, посебно, нашу јавност у дијаспори.

ПРИЛОЗИ

Мој рад „Балалајка на Сави“ преведен на руски језик и објављен у руском часопису „Русская народная линия“

http://ruskline.ru/analitika/2010/7/07/balalajka_na_save/

Промоција књиге Зоран Радовановић и др ВидојеГолубовић „Мученици за слободу отаџбине-светле и свете жртве, Дреновац и Шеварице у Мачви 1912-1918.“, у парохијскојсали Храма Светог Саве на Врачару у Београду

https://www.youtube.com/watch?v=fKH0qb614Jk

„Српска Телевизија Чикаго (САД)“ текст у вези представљања књиге

http://2011.srpskatelevizija.com/index.php?option=content&task=view&id=859&Itemid

Научна конференцијa „Први балкански рат-100 година касније, Народна библиотека Србије–Београд

https://www.youtube.com/watch?v=1_5uzOHnZVw

Недавно објављени текст под насловом „Ајачио: „Per а Pаce“ по повратку са Балкана“ („Ajacciо: Per a Pace de retour des Balkans“) аутора је Марилине Санти (Marilyne Santi) из француских електронских информативних  новина „Корзика Нет Инфо“ („Corse Net Infos“) у коме се наводећи више пута моје име и презиме, наговештава скорашњи мој одлазак на Међународну конференцију поводом обележавања стогодишњице Првог светског рата и циљ мог боравка са мојом књигом „Срби на Корзици“ на француском острву Корзика

http://www.corsenetinfos.fr/Ajaccio-Per-a-Pace-de-retour-des-Balkans_a6328.html

У текстуалном прилогу са Корзике је прокоментарисано (преведено са француског на српски језик):

– Необичан  сусрет у Дреновцу, у Србији, са Зораном  Радовановићем,заљубљеником у историју и учитељем, који већ годинама неуморно прикупља документа која сведоче о односима између Францускеи Србије, а посебно односа са Корзиком и 3.000 српских избеглицакоји су избегли на острво током ових догађаја.

–У 2014. удружење ће учествовати у различитим догађајима којима ће се прославити стогодишњица од почетка Првог светског рата.Све ће бити праћено изложбом,доласком ЗоранаРадовановића који ће приредити разговор на ову тему, као и позоришном представом „Писма са Балкана“ („Lettres des Balkans“) у извођењу „Театар Поинт“ (Théâtre Point).“