Мирјана Бобић-Мојсиловић: Прање мозгова

Једно наизглед забавно планетарно лудило захватило је и наше просторе. Поливање кофом пуном леда, и изазивање других да то ураде, у име добротворне акције којом се сакупља новац за истраживање лека за Амyотропхиц латерал сцлеросис (АЛС), неуролошко обољење у Америци познато и као Лу Геригова болест, постало је у исто време и планетарна медијска забава. У Америци је за неколико недеља скупљено више од 13 милиона долара, а „изазов“ су масовно прихватиле холивудске звезде, спортисти, па чак и бивши амерички председници. У „забаву“ поливања кофом пуном ледене воде у хуманитарне сврхе међу првима се укључио Бил Гејтс, а његовим стопама кренуле су славне личности да се поливају, и да то сликају, постављајући на стотине нових јутјуб-клипова дневно, а насловне странице новина напросто су преплављене мокрим сликама звезда и звездица.

Није јасно какве везе има поливање кофом ледене воде са ретким неуролошким обољењем, али је чак и лаику јасно да је у овој изненадној новој забави, иза хуманитарне оплате, видљива моћ „односа са јавношћу“ односно пропаганде. Људи, наравно, могу да исмевају идеју манипулације ума и понашања, али ће ипак пристати да реагују по диктату, поливају се кофама, сликају и праве селфије.

Едвард Бернајз, папа пропаганде и односа са јавношћу, давно је написао да „свесна и интелигентна манипулација организованих навика и уверења маса јесте важан елемент демократског друштва, те да они који манипулишу овим невидљивим механизмом чине невидљиву владу која је истинска владајућа снага друштва“.

Паметнима није тешко да закључе да се са кофом леда, у ствари, ради о својеврсном скретању пажње јавности – и очигледно да та стратегија пали. Пошто сви, ових дана, уз помоћ огромне подршке звезда јавне сцене, говоре само о поливању кофама ледене воде, логично је да нико не говори о полицији у Фергусону, злочинима у Палестини, хемијским траговима у ваздуху, хлору у води итд.

Уз помоћ интернета и медија, цео свет се полива водом, и не зна зашто то чини. Чак и боливудски глумци се поливају кофама леда, јер је то тако модерно, а манија је пре неколико дана захватила и Србију. Чеда Јовановић је први политичар који је прихватио овај изазов, који су, наравно, забележиле камере. Испоставља се тако да је поливање кофом ледене воде најбржи савремени маркетинг, коме прибегавају сви који ових дана рачунају на јавност.

Али, осим скретања пажње јавности са важних тема, и осим „модерности“ ове планетарне хистерије у сврху личне промоције, мало коме је јасно да у овој безазленој игри чучи својеврсно прање мозгова. Није онда ни случајно што се ради о поливању воде на главу.

Ради се о ланчаној реакцији – шта год да се, као модел понашања, промовише уз помоћ холивудских звезда, овце диљем планете пратиће то без икаквог поговора. Диктат бесмисленог поливања кофом ледене воде све више изгледа као показна вежба моћи управљања људским понашањем, и многи који су на то пристали, пристали су, симболички, на добровољно ропство и диктат. Узвик „изазивам те“ добија призвук магијског окидача, а масовно поливање водом (бесмислено да бесмисленије не може бити) није ништа друго него друштвени експеримент. Хуманитарна акција је само покриће.

У Србији се не поливају да би донирали новац за истраживање лека за неуролошку болест, него зато што је то модерно, а успут ће се наћи неки други хуманитарни разлог. Бити модеран, и бити млад, очигледно значи бити у усамљеној гомили. У том смислу, можда би требало да имамо мало више инвентивности – да се неко сетио да, на пример, објави своју слику на друштвеним мрежама и изјави „Ај“, у доботворне сврхе, за спас Панчићеве оморике, или да себи зарије корнет сладоледа у чело – било би далеко смешније, забавније, и можда би та огољена лудост још више освојила свет него ово лудило са кофама и главама.

Мајмунисање тако постаје нека принуда које људи, најчешће, уопше нису свесни. Тачније, све се своди на четири речи – „ако хоћеш да будеш…“ у медијима, модеран, у тренду, у политици – онда уради оно што сви други раде. Велики Брат те посматра.

На крају, поливање кофом ледене воде, за неког је само забава (иако то никад није само забава), а за неке је, најблаже речено, отрежњење. У политици, на пример, синдром кофе ледене воде нешто је што је стандардна процедура „ако хоћеш да…“

Није ли управо Србија ових дана добила сличан „челенџ“ из ЕУ? Или ће да се полије кофом по глави и одустане од извоза пољопривредних производа у Русију, или ће уследити неки нови изазов? Француска може да извози ратне бродове у Русију, али Србија има да се полије кофом неидентификованог садржаја и да притом у томе ужива.

Многима је све ово веома забавно, многима је смешно, али многима се од овог леда и кофе диже коса на глави.

(Вечерње новости)