КАДА ПРАВО ЗАНЕМИ ПРЕД ЗЛОЧИНОМ – Случај Ђорђа Мартиновића

      „Измишљена верзија, која жели да сакрије злочин над Мартиновићем, више боли него сам злочин…“

У свакој држави која почива на принципу поделе власти коју је још  давно установио Шарл Монтескје,свака власт било извршна,законодавна или судска има своју строго одређену надлежност и ниједна од тих власти не сме да се меша у другу већ да се међусобно контролишу и уравнотежавају. Суд је овлашћен да утврди истину.Право говори кроз правоснажну пресуду а  не кроз лекарске комисије или саопштења полиције. Саопштења не могу и не смеју да замене начело да нико није крив све док правоснажном пресудом није осуђен.Оно што се догодило Ђорђу Мартиновићу Првог маја на Светски Дан пролетеријата је управо доказало супротно, а поставља се питање  колико је појединаца страдало и колико је породица унесрећено због ћутања права ради некаквог тобоже одржања  „братства и јединства“, комунистичких начела и прикривања увелико разбуктелих етничких тензија на Космету. Мартиновићу је суђено пре пресуде,пре него што је било шта доказано њему су пресудили без права да се брани за шта је оптужен. Осуђен као настран човек, човек који је себи нанео повреде због „самовољних радњи.“ Човек кога су сви знали као поштеног,доброг и пре свега породичног човека,човека који је хранио и васпитавао своје четворо деце и био веран својој супрузи и човек за кога су његове комшије имале само речи хвале. Он је постао симбол и метафора страдања и мучења српског народа на Космету.Цела домаћа и светска јавност је била упозната са овим случајем.У угледном британском недељнику „Ekonomist” је освануо натпис : „Мени се чини да је већина Срба уверена да је Мартиновић жртва и бруталног напада и настојања косовских власти да заташкају ствар,а у верзију полиције верују не само Албанци са Косова већ и многи други Југословени који нису Срби…“

Ђорђе Мартиновић је само једна у низу жртава Устава из 1974., Броза и његових следбеника и само једна у низу жртва албанске иредента.Првог маја 1985. око 15,30 часова над Ђорђем Мартиновићем је почињен стравичан злочин. Напала су га двојица маскирана мушкарца која су говорила албански,везала га,онесвестила марамицом са опојним средством и набила коцем сломљену флашу у тело (кроз анални отвор) јер, по његовим речима није хтео да прода своју њиву коју су Шиптари хтели да купе. Оно што је битно је да је та њива од хектар и деведесет и пет ари у том делу поља је била једина српска.Свака друга је припадала албанским породицама.Када се Ђорђе пробудио, сам са флашом у утроби  једва је доспео до болнице у Гњилану али је потом пребачен у Хируршку клинику у Приштини где је и оперисан по налогу шиптарског доктора Алије Ремзи упркос противљењу дежурног доктора Љубише Петронијевића да буде пребачен у болницу у  Скопљу.У два пута,Мартиновићу је дато осам литара крви и поред операције њему је живот и даље био у опасности. .Проф.др Живан Марковић из Приштине је измислио читав лекарски налаз и направио лажну историју болести где је Мартиновића оптужио као настраног човека Ујутру, седмог маја, у тешком стању, Ђорђе је војним колима хитне помоћи пребачен на Војномедицинску академију у Београду.Након тога, Мартиновић је постао окривљени а не жртва како је и био. Ђорђе је једном приликом изјавио : „Тражили су да признам да сам Ивановићу (пуковнику ЈНА) признао да сам самог себе као настран човек унаказио.Када год би ми поменули Ивановића,бол би ми се повећао,јер је то онај човек који ме је после операције у присуству моје жене и сина извукао из шок-собе са креветом у ходник.Пошто тај кревет није могао да се угура у лекарску собу,ставили су ме на носила и однели у неки ћумез.Не знам шта ми је Ивановић тамо говорио.После тога је звао моју супругу и рекао јој : „ Признај да ти је муж настран.Спасићеш слободу и мир.Бићеш херој и он ће бити херој.Кажи да је сам себе повредио.Ако то не урадиш ја знам да будем гадан.“ Од Мартиновића лажно признање су тражили и истражни судија у Гњилану Вукашин Трумпић и окружни тужилац у Гњилану Градимир Поповић , том прилиом Мартиновић је изјавио : „ Ова двојица су ми рекли : „Кажи да си настран,кажи да си сам сео на флашу и набио се,ако то кажеш сина ћемо ти запослимо у СУП-у.Син ће ти бити овако као ми,ако не признаш ће те принудимо.Пустићемо те на струју.Твоје је само да кажеш ДА или НЕ.“Након тога су двојица СУП-оваца по налогу Трумпића и Поповића натерала Мартиновића да потпише оно што није он рекао и није урадио.Натерали су га да потврди да је настрани болестан човек.Мартиновић је једном приликом Велимиру Цветићу(свом адвокату) рекао : „Од мене су стално тражили да кажем како сам самог себе унаказио ,а никако нису тражили да кажем да су ме албански фашисти унаказили,ја сам лажно саслушан као сведок, и против мене траже супервештање.“

Мартиновић није могао да се брани нити је његов адвокат присуствовао овим мучним испитивањима. Иако је дао пуномоћје свој адвокату,Велимиру Цветићу,адвокат до њега није могао да дође јер му је било забрањено.За време испитивања Мартиновића од стране Поповића и Трумпића, Велимира Цветића као браниоца нису звали а пошто је он странка у поступку тиме је повређено право на одбрану.Затим, Трумпић и Поповић су саслушавали Мартиновића на ВМА а да претходно нису сагласност тражили од шефа истражних судија у Београду што значи да су прекршили закон.Суд у Гњилану јесте био надлежан да покрене поступак јер је на њиховој територији ово дело извршено али да би га подвргли испитивању на ВМА који се налази у Београду морали су имати сагласност и одобрење Окружног суда у Београду што нису ни имали.До 24.ог маја,његов адвокат, Цветић није могао да дође до Мартиновића иако је имао пуномоћје да га заступа и брани а као разлог немогућности приласка Мартиновићу начелник ВМА је био „из медицинских разлога“.

Људи који су били одговорни за овај масакр урађен над Мартиновићем су се служили свакаквим средствима и урушавали туђ понос и морал да се не би урушио некакав тобоже општи мир и интерес југословенског друштва зато су Ђорђа оптужили да је ставио флашу од пола литре на штап,штап побо у земљу а потом сео на ту флашу и самоповредио се. Цело Руководство комунистичке Југославије је било умешано у овај случај у циљу заташкивања тензија између Срба и Шиптара на Космету. Макијавелистички,не бирајући средства да би постигли свој циљ, повредили су и покушали су да упрљају оно што је Мартиновић имао а они нису а то је чист образ.

Обзиром да је у ондашње време наша интелигенција имала жељу и вољу да утиче на догађаје политичких димензија а у овом случају на неправду учињену Ђорђу Мартиновићу; делегатска скупштина Удружења књижевника Србије је захтевала од Скупштине СР Србије да одмах образује скупштинску комисију која ће утврдити материјалну истину о случају Ђорђа Мартиновића пошто би рад било какве друге комисије био неуставан.Захтевали су да се што пре налаз комисије саопшти јавности и да би у противном правосуђе у СФРЈ доживело велику и трајну срамоту.Књижевници Србије су оценили стање на Космету организовано иредентистичко насиље од стране становништва албанске националности а над Србима, Црногорцима и осталима.На њиховој седници шеснаестог јула 1985. дали су целокупну анализу тадашњег стања на Космету. У свом писму су навели да је политички криминал и насиље на Космету који је неотуђиви део српског народа и Србије задобио несагледиве размере и да престављају аларм за југословенско друштво.Указивали су на осећај правне несигурности,незаштићеност српског становништва и на неизбежност уколико се не предузму неопходне мере, исељавање Срба и Црногораца са вековних огњишта.Захтевали су хитно и неодложно сређивање стања на Космету и укључивање свих друштвених и политичких органа у Србији и сви они који потпомажу у подгревању албанског национализма да се смене, да им се суди и да им се онемогући такво деловање.Захваљујући оваквом писму и инсистирању Удружења књижевника Србије и новинара случај су преузели делегати Скупштине Србије.Питање је колико би данас наша интелигенција била уједињена у намери да утиче на данашња и прошла политичка збивања на Космету. Шта је са случајем у Гораждевцу?Тог кобног дана 2003.године из оближњег жбуња испаљени су хици на педесетак српске деце која су се купала у реци Бистрици. Када су два детета убијена а четири рањено само зато што су Срби!Тринаестог августа 2014,ће се навршити једанаест година од овог злочина а Еулекс је дигао руке од тог случаја,затворио га је 2011. као и многа случаја која су се десила на Космету од 1999. а наша интелигенција и власт ћути о томе.Ти рафали и дан данас одјекују на Космету а наша власт ћути, право ћути.Шта је са случајем Бранка Симеуновића? Пошао је на њиву када су га сусрела два младића албанске националности. Покушали су и њега да нападну али је Симеуновић имао пиштољ па су нападачи одступили а 1941.албански терористи су му убили рођеног брата Србољуба на истој тој њиви. Случај је пријавио полицији која га је све време исмејавила,пријавио је и органима власти али га нису схватали озбиљно. Затим,случај породице Шарић? Миодрага Шарића су исто албански терористи сурово усмртили а после његовог сина претукли и тај случај успешно затшкали а медији им у томе помогли.Да ли смо заборавили и случај српских жетелаца на Космету?Четрнаесторица Срба из Гацка у општини Липљан су двадесет и трећег јула 1999.убијена  на њиви приликом жетве.Једног од виновника тог свирепог злочина, Мазљума Битићија је УНМИК полиција ухапсила али  је услед недостатка доказа убрзо пуштен из притвора. Чак су и албански злочинци неколико пута скрнавили споменике ових мученика жетелаца. И тај случај је остао нерешен.Извесни новинар је генијално објаснио ситуацију на Космету за време комунистичке владавине : „  Тачан број убијених на Косову знају само православни свештеници,сведоци свих сахрана, јер многе породице нису пријављивале злочине из страха од освете и да их власти не би набедиле да су они убили свог укућанина.“

Епилог Ђорђа Мартиновића

Други општински суд у Београду донео је 1990. Године пресуду у којој је држава крива за за нанете увреде Ђорђу Мартиновићу,да је над њим извршен злочин и скривање истине о овом случају.Суд је узео у обзир изјеву доктора Питера Холија који је оперисао Ђорђа у Лондону и који је изјавио да је искључено свако самоповређивање и да су злочин извршили најмање троје људи.Држави је наложено да Мартиновићу исплати одштету од 100 000 немачких марака што никада и није учињено. Налаз је сакривен од јавности а извршење пресуде су спречили савезни секретар унутрашњих послова Грачанин и адмирал Мамула који су наредили да предмет буде похрањен у Архиву ССНО. Мартиновић је убрзо продао њиву у Гњилану и населио се у Читлуку код Крушевца где је и умро 2000.године. За време НАТО агресије на СРЈ његови синови су мобилисани као и унуци.

Као закључак овог текста послужићу се изјавом Бране Црнчевића „ Верујем да је Ђорђе Мартиновић „настран „ човек као што верујем да су Јана Палаха спалили чешки коцкари и да је старац Вујадин,упркос песми,издао своју хајдучију;као што верујем да је Орлеанка била нимфоманка;као што верујем да је Синђелић случајно запалио барутану.Доказаћу и вероваћу да је Ђорђе Мартиновић мученик,до краја живота вероваћу да је Ђорђе Мартиновић Јасеновац за једног човека.И да су гусле данас,само дрво јаворово.Ништа од песме гусларске кад окати обмањују слепе.“

Наташа Реџић – студент политикологије