Милутин Миланковић

Милутин Миланковић (1879 – 1958), српски геофизичар,грађевински инжењер, климатолог, астроном, оснивач катедре за небеску механику на Београдском универзитету и светски уважаван научник, познат по теорији ледених доба, која повезује варијације земљине орбите и дугорочне климатске промене. Ова теорија је позната под именом Миланковићеви циклуси.

Миланковић је рођен 28. маја 1879. године у Даљу, близу Осијека на подручју краљевине Хрватске и Славоније која је била део Аустро-Угарске). Похађао је Бечки технолошки институт, где је дипломирао грађевину 1902. и стекао докторат из техничких наука 1904. Касније је радио у тада чувеној фирми Адолфа Барона Питела -{Бетонбау-Унтернехмунг}- у Бечу. Градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге грађевине од ојачаног бетона, у тадашњој Аустро-Угарској. Миланковић је наставио да се бави грађевином у Бечу, до јесени 1909, када му је понуђена катедра примењене математике на Београдском универзитету, (рационална механика, механика небеских тела, теоријска физика). Година 1909. означава прекретницу у његовом животу. Мада је наставио да се бави истраживањем разних проблема у вези са применом ојачаног бетона, одлучио је да се сконцентрише на фундаментална истраживања.

Тек што се Миланковић доселио у Београд, уследили су бурни догађаји: Балкански ратови, а затим и Први светски рат. Када је 1914. избио рат (тек што се оженио), Аустро-Угарска војска је интернирала Миланковића у Несидер, а касније у Будимпешту, где му је било дозвољено да ради у библиотеци Мађарске академије наука. Већ 1912, његова интересовања су се усмерила ка проучавању соларне климе и планетарним температурама. Док је био интерниран у Будимпешти, Милутин Миланковић је посветио своје време раду на овом пољу, и до краја рата је завршио монографију о овом проблему, која је објављена 1920, у издању Српске академије наука и уметности у Паризу, под насловом -{Тхéорие матхéматиqуе дес пхéномèнес тхермиqуес продуитс пар ла радиатион солаире}- (Математичка теорија термичких феномена узрокованих сунчевим зрачењима).

Резултати овог рада су му донели значајну репутацију у научном свету, махом због његове криве инсолације на земљиној површини. Ова соларна крива није потпуно прихваћена све до 1924. када је велики метеоролог и климатолог Владимир Кепен (Wладимир Кöппен) са својим зетом, Алфредом Вегенером (Алфред Wегенер), представио криву у свом раду, под насловом Цлиматес оф тхе геологицал паст. После ових првих признања, Миланковоћ је 1927. позван да сарађује у две важне публикације: прва је била приручник из климатологије (Хандбуцх дер Климатологие), а друга је била приручник из геофизике (Гуттенберг’с Хандбуцх дер Геопхyсик). За њу је написао увод Матхематисцхе Клималехре унд астрономисцхе Тхеорие дер Климасцхwанкунген (Математичка наука климата и астрономска теорија варијација климата), објављен 1930. на немачком, а 1939. преведен на руски. .

За другу књигу, Миланковић је написао четири одељка развијајући и формулишући своје теорије: теорију секуларних покрета земљиних полова и теорију глацијалних периода (Миланковићеви циклуси), која је израђена на ранијем раду Џејмса Крола (Јамес Цролл). Миланковић је успео да унапреди Кролов рад делом захваљујући побољшаним рачунањима земљине орбите, које је 1904. објавио Лудвиг Пилгрим (Лудwиг Пилгрим). Свестан да је његова теорија соларног зрачења успешно комплетирана, и да су папири који се баве овом теоријом разбацани у више радова, Миланковић је одлучио да их сакупи и објави под једним насловом.

Пред сам почетак рата у Југославији, 1941. је завршено штампање обимног и најзначајнијег дела Канон дер Ердбестрахлунг унд сеине Анwендунг ауф дас Еисзеитенпроблем (Канон осунчавања земље и његова примена на проблем ледених доба), на 626 страна, објављеног у издањима Српске краљевске академије. Ово дело је преведено на енглески 1969, од стране Израелског Програма за Научне Преводе, под насловом Цанон оф Инсолатион оф тхе Ице-Аге Проблем.

Критике Миланковићеве теорије ледених доба почеле су ‘ 50 година. Критике су потекле углавном од метеоролога који су тврдили да су инсолационе промене због промена у земљиној орбити исувише мале да значајније измене климатски систем. Ипак, касних ‘ 60. и ‘ 70, истраживања седимената дубоко у морима су довела до широке потврде Миланковићевих ставова, јер је откривен периодитет (100.000 година), који се блиско поклапао са орбиталним периодом (видети Ледено доба за више података). Научни геније Милутина Миланковића добио је несумњиво међународно призање 10. децембра 1976. године када су у часопису „Наука“ (Сциенце) објављени коначни резултати опсежног петогодишњег пројекта чији је предмет био да да одговор на питање јесу ли Миланковићеви прорачуни били тачни или не. Тада је утврђено да су варијације Земљине орбите индикације ледених доба. Миланковићеви радови тада су постали предмет интензивног изучавања тимова стручњака, будући да је његов рад дубоко задирао у проблеме не једне већ више научних дисциплина.

Године 1988. у Перуђи (Италија) организован је научни скуп под називом „Цикло-стратиграфија“. На њему је званично промовисана нова истраживачка метода која у основи има Миланковићеве циклусе осунчавања, а која у ритмичким сменама слојева стена детектује хладније и топлије циклусе кроз које је прошла наша планета.

Као додатак научном раду, Миланковић је увек показивао велико интересовање за историјски развој науке. Написао је књигу о историји астрономије, као и две књиге за ширу читалачку публику: прва – Кроз васиону и векове говорила је о развоју астрономије, а друга, названа Кроз царство наука, се бавила развојем наука.

Милутин Миланковић је у свом богатом стваралачком животу урадио и предложио, између осталог, реформу грегоријанског и јулијанског календара, која је водила изградњи јединственог, до сада најпрецизнијег календара (Миланковићев календар) и која је прихваћена на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године. Миланковић је детаљно писао о овом свом покушају у извештају Српској краљевској академији по повратку са Конгреса, у својим мемоарима и у „Канону осунчавања“, напомињући да му није јасно зашто реформа, која је једногласно усвојена 30. маја 1923. године у Цариграду, и поред свих својих предности, касније није примењена.

Миланковић је објавио и аутобиографију из три дела: Успомене, доживљаји и сазнања. Ова аутобиографија није преведена на енглески језик. Његов син, Васко Миланковић је написао биографско дело: Мој отац, Милутин Миланковић.

Године 1920. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а за редовног члана 1924. За дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности изабран је 1925, био члан Немачке академије Натуралиста „-{Леополдине}-“ у Халеу, као и члан многих научних друштава како у земљи, тако и у иностранству.

Када су немачке окупационе власти у Другом светском рату 1941. године тражиле од професора Београдског универзитета да потпишу Апел српском народу (и подрже окупацију земље), Милутин Миланковић је један од неколицине професора који је одбио да то учини.

По завршетку Другог светског рата и комунистичке револуције Суд части Београдског универзитета је процењујући подобност Милутина Миланковића, за нови поредак, донео следећу карактеристику у којој се признаје да се Миланковић истакао као одличан стручњак и научник који се бави астрономијом и небеском механиком, али је „врло стар и о неком његовом личном развоју нема ни говора“. Додуше, и он је добар педагог, али „предавања једва отаљава“. „По политичкој оријентацији припада познатој математичкој клики… Марксизам-лењинизам уопште не познаје нити показује икакав интерес. Сматрамо да је наш политички непријатељ и да ће као такав умрети. Може се искористити као наставник и научник“ (1. јул 1950).

Милутин Миланковић је један од најцитиранијих научника (свих времена) у свету.