Косара Гавриловић: О РАСКОЛИМА, РАСКОЛНИЦИМА И СЛИЧНИМ ПОЈАВАМА

Невероватно је колико су верници, па и цела Српска православна црква неупућени у не тако давну, нити  врло славну, историју својих односа са Дијаспором у прошлом веку. Међутим, баш у тим односима настао је један од најважнијих и најкобнијих догађаја по нашу Цркву, а то је искључење из Цркве владике Дионисија као расколника. Да је дошло до раскола између Српске православне цркве (Мајке Цркве) и Српске православне цркве у Америци није спорно. Нити је спорно да је то био један од најкобнијих догађаја по нашу Цркву, јер то можемо да видимо из оног што се догађа данас и у Америци и у Аустралији. Ко не познаје своју прошлост, ко не признаје своје грешке доживеће и правиће их по други и трећи пут и тако даље до своје коначне пропасти. Једино шта би могло да буде спорно за оне који  нису упућени у ствари то је која је страна била расколничка страна шездесетих година прошлог века.

Шта се у Србији стварно зна о случају владике Дионисија, осим да га је патријарх Герман прогласио за расколника? Шта се зна о разлогу за то проглашење? Шта се зна о начину како је донета одлука да се Дионисије прогласи расколником? И, кад је већ постављено питање „шта се зна“, могли би да се запитамо и шта се зна о доласку вл. Германа на патријаршијски престо? И какву је улогу имао маршал Тито и у Германовом  доласку на тај престо и у његовој одлуци да се вл. Дионисије прогласи расколником?

О томе сам први пут говорила у Србији 1978. године и онда сам схватила да сам вероватно прва особа која је о томе говорила у Србији за мало више од 15 година постојања раскола. Хоћу да кажем да сам вероватно била прва особа која је имала нешто друго да каже о том случају осим „Дионисије је расколник јер га је Црква прогласила за расколника“.

Ништа у животу није случајно. Све шта се дешава, дешава се по неком плану. Све што јесте потекло је из оног што је већ било. Све што је  било одражаваће се за увек у ономе што ће доћи. Први пут сам се срела са владиком Артемијем у Грачаници, 1978. године, када је он био архимандрит и игуман манастира Црна Река, а ја радила за Светску банку и проводила све своје слободно време обилазећи наше манастире, на првом месту манастир Грачаницу. И тако сам једне недеље у лето или рану јесен 1978. године дошла на позив покојне мати игуманије Татјане због неких проблема које је село Рибарићи имало са Светском банком. Кад смо завршили тај део посла, архимандрит Артемије и ја смо остали неко време у врло пријатном разговору. Није било дуго пре  него што је архимандрит схватио да не само да сам ја „расколница“ већ да је  мој отац, др Милан Гавриловић, одиграо свесно и намерно врло важну улогу у целој тој ствари. Архимандрит Артемије је био видљиво потресен и скоро уплашен. Можда је ово било  први пут да се нашао у непосредној близини једне „расколнице“. Његов глас, његово лице, његове руке, све је то речито говорило о његовој тузи, о његовом жалу за мене. Одржао је цело предавање о значењу речи „раскол“, о целој страхоти тог греха, који (и после 34 године још увек се дословно сећам његових речи!) „ни крв мученика не може да спере“. За мене има наде. Ја могу да се покајем. Господ прашта све ономе који се искрено каје. Али за мог оца више нема наде. Он је умро као расколник и то је то. Да се архимандрит зауставио на мени и на мом греху, ми би смо се растали, а да ја не кажем ниједну реч о свему шта знам о том расколу. Остала бих само дубоко дирнута његовом бригом о мојој души и учинила бих све да уклоним ма и најмањи делић патње која га мучи због мене и мог греха. Али кад је почео да говори о мом добром, мудром, чистом, честитом, христољубивом оцу, верном слуги Српске православне цркве и српског народа, морала сам да га прекинем и да се ја побринем о његовој души. Нисам смела да му дозволим да из незнања клевета оне који не могу да се бране.

—Оче, знам тачно шта је раскол. Знам да је раскол, како ви рекосте, грех који ни крв мученика не  може да спере. Знам да су расколници највећи грешници на свету. Али ви сте превидели једну чињеницу. Нисмо ми расколници. Расколници сте ви.

Онда сам му рекла ово:

1. Мој отац је био врло побожан човек, веома привржен Цркви и, као правник дубоко је поштовао право и законе, па и црквене законе, каноне. Као таквог, вл. Дионисије га је сматрао својим незваничним али врло утицајним правним саветником. Врло често је вл. Дионисије тражио од мог оца да формулише писма правне природе која је он слао под својим потписом.

2. Од свог доласка у Америку 1959. године па до његове смрти (1976.) радила сам, поред свог „платежног“ посла и као секретарица мог оца. Обављала сам разне секретарске послове: куцала сам и преводила шта је требало откуцати и превести итд. (Рачунара још није било.)

3. Вл. Дионисије и мој отац су сарађивали и у политичком раду, односно у  борби против комунизма. Углавном, радило се о организовању демонстрација и манифестација од којих су најпознатије биле оне за време посете Тита Америци. Одевен као што је био, са камилавком на глави, с панагијом и напрсним крстом на грудима и жезлом у руци, мада мршав и не много висок вл. Дионисије је био веома видљив на тим демонстрацијама. Нема сумње да га је Тито видео. (У дијаспори се после чуло, и понављало, да се том приликом у једном тренутку Тито окренуо једном човеку из његове пратње и питао: “Ко је тај поп“? Кад су му рекли ко је вл. Дионисије, рекао је „Да се уклони“.  Рекох „чуло се“. Ја нисам чула. Међутим, много година касније, после мог повратка у Србију (2008.), читала сам у неким београдским новинама опис баш тог догађаја у коме се наводе и питање „Ко је тај поп“? и Титов налог „Да се уклони“ баш тим речима.)

4. Ускоро после Титових посета, вл. Дионисије  почиње да добија неприхватљиве захтеве и неизводљиве наредбе од патријарха под претњом да ће Српска православна црква у Америци бити искључена из Цркве уколико се ти захтеви не испуне. Одговор на последње такво писмо је написао мој отац[1], а ја га откуцала и превела на енглески јер, у то доба, већина америчких Срба, или Американаца српског порекла, није говорила српски.

Не само да се сећам врло добро, већ нема ни најмање могућности да икад заборавим, шта је било од нас тражено и како смо ми на то одговорили.

После једног краћег увода у коме смо врло смерно, врло покорно, као верна чада наше Мајке Цркве, која данас живи у веома тешким околностима, рекли смо да потпуно разумемо њен положај; да смо свесни да она мора да чини уступке световној власти да би спасла себе и своје вернике. Међутим, живећи у слободном свету ми нисмо тако угрожени и нисмо приморани да то радимо. Према томе не желимо то да радимо и мислимо да би било погрешно тако поступати јер би овако како радимо могли више да помогнемо Мајци Цркви и свим њеним верницима.

Суштина конкретних захтева  била је следећа:

1. да на Великом Входу не помињемо ни Краља Петра II ни Дражу Михаиловића са свима који су с њим погинули, и

2. да, уместо краља, помињемо Тита. (Сећам се да сам ја у једном тренутку смејући се рекла оцу „И формулација би била Благовјернаго Государја Нашего Маршала Тита? Или Јосифа Броза?“)

С великим поштовањем објаснили смо да кад бисмо по својој савести и могли — а не можемо— да испунимо иједан од та два захтева тог тренутка би све наше парохијске цркве опустеле, а верници би се листом окренули против Цркве.

С наше стране ми смо поновили нашу молбу да нам Синод не шаље више свештенике који су чланови Свештеничког удружења јер се они понашају више као представници Комунистичке Партије Југославије него као свештеници Српске православне цркве и наши верници не могу да их прихвате. (Сећам се да је презиме једног од тих свештеника било Ластавица. Њега се сећам јер се његово презиме Ластавица  помињало у целом  низу писама која је вл. Дионисије слао у Београд жалећи се на његов рад.)

О овом случају требало  би да постоје акта у архиву Патријаршије. Требало  би да постоје, али, на жалост, могу и да не постоје. Свашта се може очекивати од Германове па и од данашње Патријаршије. Та су акта постојала и у архиви вл. Дионисија у манастиру Св. Саве у Либертивилу, недалеко од Чикага. Није ми познато какву је судбину та архива доживела касније. Међутим, та акта постоје и у архиви мога оца. Та архива се још увек налази у Хуверовој Институцији при Станфордском универзитету у Пало Алто, Калифорнија и ускоро ће  бити пренета у Архив Југославије, где ће бити доступна сваком озбиљном истраживачу југословенске и српске историје.

***

 Што се тиче захтева да се уместо краља на Великом Входу помиње Тито, цела је дијаспора била убеђена да се тај захтев, као и захтев да се не помињу Дража Михаиловић и његове присталице, односи и на цркве у Југославији. Није нам пало на памет да се од нас тражи нешто што се не тражи од свих. Тек кад сам почела да долазим у Југославију послом Светске банке, после смрти мог оца (1976.), чула сам од блиских пријатеља да се у Србији Тито никада није помињао на Великом Входу. Нисам им веровала, не зато што сам мислила да говоре неистину. Мислила сам, на жалост, да нико од нас верника не може да каже са апсолутном сигурношћу шта све чује и не чује за време литургије, ако нема посебних разлога да се удуби у сваку реч изговорену са амвона, из олтара, од стране свештеника па и ђакона — а то је тек у наше несрећно доба постала прека потреба.[2] Данас сам спремна да им поверујем јер сам схватила да ћемо баш у неприхватљивости тог захтева наћи разлог зашто је такав захтев упућен дијаспори, а не и верницима у отаџбини. Шта се хтело постићи тим захтевом? Свакако да Тита није ни најмање интересовало да ли се православни верници, било у дијаспори или у отаџбини, моле за њега. Њихове молитве му нису биле потребне. Али му је било и те како потребно да се црква у дијаспори уништи.

Српска православна црква је једино средиште које окупља све Србе; православље је једина средотежна сила која Србе држи на окупу. Срби у дијаспори тако уједињени били су једини потенцијално успешни борци против  комунизма у Србији.  Захваљујући ауторитету који сваки српски епископ има — док сâм себе не прогласи недостојним — захваљујући својој владичанској одежди, Вл. Дионисије је постао њихов вођа и као такав морао је бити уклоњен. И за то је проглашен расколником и ми сви у Америци постадосмо расколници.

Али, само по себи, бити проглашен за расколника не значи и бити расколник. Као што ни доношење смртне пресуде и извршење смртне казне над невиним човеком не чине од тог човека злочинца на кога је по закону примењива смртна казна. Тако је било са вл. Дионисијем шездесетих година у Америци; тако је  било са вл. Артемијем 2010. године у Србији.

Ако су патријарх и њему послушна браћа епископи прогласили за расколника  свог невиног брата, вл. Артемија, познатог по својој неустрашивој борби за очување вере и црквених канона и по својој љубави за поверену му паству, то је зато што им је било потребно да угуше једини глас који се дигао у одбрану српске Свете Земље — српског Косова и Метохије. Ако су патријарх и њему послушна браћа епископи прогласили за расколника свог невиног брата, вл. Артемија,  то је зато што су они, не вл. Артемије, скренули с правог пута. Они су одступили од светоотачког учења и пали у свејерес и било им је потребно да уклоне јединог борца за целовитост српске вере, вере православне.

Маршал Тито и Патријарх Герман нису успели да стварно уклоне вл. Дионисија. Вршен је огроман притисак на његову паству.  Сама реч „расколник“ може да помути ум невиног човека. Утрошено је море новца народа српског да се та паства придобије и њена имовина купи. И у једном тренутку је изгледало да је  борба коју је предводио вл. Дионисије до своје смрти угушена. Међутим није. Била је само пригушена. Борба се наставља у Америци.

Борба се наставља и у Србији. Владика Артемије није уклоњен, нити ће га ова црквена власт икада моћи да уклони, јер за вл. Артемијем стоји српски народ који у све већим бројевима пуни његове све бројније катакомбне богомоље. Јер народ није стока; народ је мало, али словесно, стадо. Владика Артемије не може бити уклоњен јер су на његовој страни истина и правда.