СЕКСУАЛНИ АСПЕКТИ ЕВРОАТЛАНТСКИХ ОДНОСА

Сигмунд Фројд је тврдио да је склоност према уличарском изражавању мисли својствена људима код којих постоји комплекс ниже вредности или који су врло неморални. Тешко је рећи  шта је од те две особине натерало помоћницу државног секретара Викторију Нуланд да свој однос према европским савезницима САД изрази псовком, али сама тежња госпође Нуланд да се руга руководству Европске уније користећи сексуалне псовке тешко да је било кога зачудила. САД се на тај начин понашају према свима; једноставно – када се ради о савезницима такав однос се дипломатском етикецијом и заклињањем у вечито пријатељство вешто крије.

Истина, има посматрача који су у понашању Викторије Нуланд видели настављање и развој традиција америчке политике још од времена председниковања Била Клинтона. Како се сећамо, Бил је био склон мешању секса и политике, због чега је и сагорео. Међутим, не морају само Американци да  одређују сексуалне аспекте међународне политике. Како се испоставило, њихови савезници из Варшаве то чине подједнако добро… А то је открио, са великим поносом, не неки пољски незапослени радник, већ лично министар иностраних послова Пољске, Радослав Сикорски. Вашингтон је остао запањен због прислушкивања министра, које је „уливено“ у медије. Јер једна је ствар када сматраш да си апостол демократије са маслиновом гранчицом у руци, а сасвим друга када твој верни, како се оно каже – робић, изјави да твоју мисију сматра за присилни орални секс који не доноси ништа, осим непријатности. Јер то уопште није она сексуална интерпретација трансатлантских односа о којима  машта Вашингтон. Посебно је увредљиво тако нешто чути  од борбене пољске шљахте која са поносом држи „стражу на Висли“. Јер изгледало је да су се Вашингтон и Варшава одавно  слили у узајамној и сексуално правилној љубави. Кад одједном – ето ти!

Кажу  да су изјаве Сикорског на  ручку у ресторану  само   кап у мору изјава које нису за причу, а које се на главу  штрафтасто-звезданог газде  изливају из уста пољских савезника. Једном речју – тајни вербално-сексуални живот евроатлантских партнера траје, па како онда да се не присетимо Монике Левински. Јер, по Радославу Сикорском, Пољска је у положају Монике.

Уосталом, пошто је већ себи дозволио, Сикорски се дотакао и британског премијера Девида Кемерона, кога је окарактерисао (природно –  речима које нису за штампу) и кроз његову личност премијера, и кроз његове поступке.

Док су у Вашингтону ошамућено ћутали размишљајући како да прокоментаришу скандал без мата, западни медији су пожурили да у њему виде „руку Москве“. Па како би и могло без ње? „Иза прислушкивања Сикорског је Москва?“ – поставља себи питање посматрач  The Financial Times   Гидеон Рахман. И одговара сам себи: „Ко може да има снаге и искуства да током године зналачки прислушкује више варшавских ресторана,   а да  истовремено има и мотиве за објављивање прислушкиваног?“ Одговор који се сам по себи намеће, а који се заснива искључиво на индиректним доказима кривице: „Наравно – руска обавештајна служба“. Посматрач се присетио и „цурења“ разговора Нуландове. „А сада Сикорског доводе на сличан начин у врло неугодну позицију. Баш као и Нуландову, и њега су сачекали када је у приватном разговору псовао савезника. За Русе су и Нуландова и Сикорски врло примамљиви циљеви јер су се истакли у позивима да Запад треба  оштро да реагује на поступке Русије у Украјини. “

Шта да се ради – људима као Рахман докази нису потребни. Како се оно каже: сам се узбудио – сам се задовољио! „Варшавгејт потреса Пољску“ – саопштава Daily Beast, констатујући да се после наведеног више разоткривања пољска влада нашла у обручу, да су пољско-амерички односи претрпели велику штету, а да цела Пољска бруји од конспиролошких измишљотина.

„Изванредан пример како Русија сеје раздор  у западним владама и међу њима, појавио се још у фебруару“ – пишу новине, подсећајући на  „цурење“ аудиоснимка Викторије Нуланд.

Међутим, овог пута играње са „руком Москве“  ипак није прошло.  Информација је натерала Пољаке да признају да „цурење“ информација представља резултат унутарполитичке борбе руководећих кругова Пољске и појављивање оних снага које не поздрављају проамерички курс владе. Амерички газда је од Варшаве направио тољагу којом у дијалогу са Европском унијом и са Москвом са апетитом замахује. Али наћи се у улози тољаге понекад може да заболи и то је онда садомазохизам. Зато – да ли уопште треба да се чудимо лексици Сикорског, када он док дискутује о америчком савезнику, у приватном разговору, не штеди   пикантне речи?

Због тога такође не можемо а да не обратимо пажњу на још једну специфичност престоничког живота Пољске. Скандал је показао да је већина централних варшавских ресторана озвучена, и да нема политичара који би мирно могао да, док седи у њима, изговори своје мишљење о животу. Као доказ служи чињеница да су практично истовремено медији избацили цео низ снимака разговора не само Сикорског, већ и других руководилаца. Објављени су материјали, који компромитују руководиоца Националне банке Пољске Марека Бељкуа, министра унутрашњих послова Бартоломеја Сенкевича, бившег секретара за штампу владе Пољске Павла Граса, министра државне имовине Влодзимежа Карпињског, бившег министра финансија Јацека Ростовског. А добар део њих је снимљен у ресторанима. Због нелегалног прислушкивања пољско тужилаштво је почело истрагу  у којој се нашло 10 најважнијих министара.

Произилази (ако је веровати Фројду) да пољска политичка класа не само да пати од комплекса ниже вредности и не само да је одликује низак морални ниво, већ и да живи по законима џунгле. Али –  ни то није оно најважније! Због скандала који се разбуктао пољски парламент је одржао гласање о поверењу влади, и добио резултат: влади треба да се верује!

Ето тако је на нивоу највишег законодавног органа Пољске Републике потврђено да изјаве  Радослава Сикорског које су откриле специфични сексуални аспект односа Пољске и САД  одговарају стварности.

Дмитриј СЕДОВ – ФСК