О фамозном патријарховом писму папи Фрањи

Као што смо раније већ известили, екуменистички врх СПЦ примио је, 30. јуна 2014.г.,у Патријаршији у Београду, министра спољних послова државе Ватикан, надбискупа Доминика Мамбертија. Међутим, ни после три дана од овог сусрета, нема никавог званичног саопштења Информативне службе СПЦ о садржини вођених разговора.

Ово претерано не изненађује, јер екуменисти покушавају да сакрију своје мрачне работе од православне српске јавности. О њиховим закулисним радњама сведочи и чињеница да је данас више дневних листова, углавном позивајући се на агенцију Танјуг, пренело вест да је патријарх Иринеј наводно упутио писмо римском папи Фрањи, у коме СПЦ тобоже изражава протест Ватикану поводом најављене канонизације усташког викара Алојзија Степинца. Новине к’о новине, жељне сензације и што већег тиража, објављују бомбастичне наслове, испод којих стоје и потпуне небулозе. Ево карактеристичне реченице из вести коју је склепао један лист: „Садржај писма, како се наводи, није се могао сазнати, али је несумњиво да СПЦ не гледа са одобравањем на најаве да би Степинац могао постати светац“. Садржај писма је непознат (ако је уопште и упућено), али овај лист зна да СПЦ несумњиво не одобрава канонизацију Степинца. Спрега синодских екумениста и антиправославних медија је више него очигледна.  

Други, пак, лист допуњава вест патријарховом изјавом из његовог интервјуа „Политици“, „да су најаве из Ватикана да би кардинал Степинац могао бити канонизован до краја ове године биле велико изненађење за српске архијереје, јер – да неко буде светитељ, то мора бити заиста светла и света личност коју прихватају као такву и други хришћани.“ Да је патријарх неинформисан – то стоји. Он је углавном изманипулисан и служи као марионета за покривање антицрквених (не)дела правог „патријарха“ – епископа бачког Иринеја Буловића.

Оно што би, међутим, патријарх Иринеј, као човек с одређеним богословским квалификацијама, морао знати јесте то да светост постоји искључиво у Православној Цркви, а никако у јересима, расколима и квазицрквеним организацијама каква је Римокатоличка „црква“. Јер пројава светости је истовремено и потврда истинитости вере и истинитости Цркве, чиме је искључена свака маштарија и спекулација о „прихватању“ латинских „светих личности“ од стране „других хришћана“, односно православних.

Но, ово није први пут да се патријарх Иринеј заплиће у сопствене изјаве и исповеда еклисиолошку јерес о постојању више цркава, самим тим и више Христоса, пошто је Црква мистично тело Христово, његова пуноћа, а сам Христос је Глава тог тела – Цркве. У том смислу, Свештеномученик Иларион Тројицки каже: „Признати могућност спасења (самим тим и посвећења – нап. „Борба за веру“) мимо Цркве, значи признати необавезност Цркве“. У истом духу говори и Свети Владика Николај: „Да ли може човек да се спаси без Цркве? Не, не може, јер је Црква ризница Божије благодати, без које нико не може да се спаси, као што не може да живи рука, одсечена од тела“.

Борба за веру