Грешни Милоје: РАЗГОВОР СА ДР ЖИВОТИЈЕМ ЂОРЂЕВИЋЕМ О СТАЊУ У СРБСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Милоје: Христос се роди, поштовани брате у Христу, Животије.

Животије: Ваистину се роди!

Милоје: Брате Животије, из наших ранијих сусрета сам недвосмислено закључио да Ви, апсолутно верујете у Бога, Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог.

Животије: Верујем, јер знам да не постоји ништа а да нема свога Творца. Сигуран сам, зато, да постоји и Творац Свемира. Уосталом, Бога не треба доказивати, када дела Његова непобитно говоре о Његовој постојаности.

При свему томе у милијардама звезда и небеских тела наука је већ данас сигурна да ће тачно одређено небеско тело, у тачно одређеном тренутку да се нађе на најпрецизније одређеном месту у простору. Савршенство функционисања читавог тог, изузетно сложеног система – Универзума, непобитно потврђује савршенство његовог Творца.

Милоје: Видео сам гомилу ваших рукописа о Хиландару. Видео сам хиљаде фотографија наших светиња до најситнијих детаља у њима. Можете ли нам укратко открити ту Вашу љубав?

Животије: Проучавајући историју свог народа, дошао сам до познате истине да је изванредно важна била улога СПЦ у очувању идентитета српског народа. Заволео сам те људе и дивио се споменицима наше културе, које су они стварали, и у себи неговао поштовање за творце тих споменика од којих, за неке, страни посетиоци не верују да су дело наших предака из толико далеке прошлости. Снимао сам их зато, и њима се поносио.

Милоје: Како гледате на појаву да нам неки чудни људи у мантијама и са митрама на глави руше гробља, иконостасе, прекрајају вековни богослужбнени поредак?

Животије: Гледам као на тешку трагедију српског народа, као на вандализам необразованих[1]  који, свесно или не, служе онима чији је циљ сатирање српства.

Сматрам да не треба губити из вида да је реформизам за Православље исто што и деформизам, јер Православна црква са серафимском ревношћу чува све догматске истине у њиховој божанској чистоти. Ради се о богооткривеним истинама, које су јој на самом почетку уручили Господ Исус Христос и Његови апостоли.

Милоје: Написали сте гомиле књига о сатирању српства. Како се осећате кад видите – један пут Иринеја Буловића, а други пут цео Синод – испод „иконе “ Алојзија Степинца?

Животије: Свако од нас тражи своје место и своје друштво. Осећам се пораженим кад видим да неки људи из мога рода желе да се нађу у друштву највећих србомрзаца, који су организовали или починили највећа зверства над српским народом.

Но, свако зло има и своје добро. Да своје место они сами нису нашли у друштву највећих зликоваца, можда не бисмо поверовали да је некима од њих тамо и место.

            Милоје: Како вам звуче речи упућене најпалијем у грех човеку, после Јуде Искариотског – папи кога Иринеји зову „свети отац”?

Животије: Отац треба да је узвишена реч. Духовни отац још узвишенија – света. Али она никако не иде уз имена неких од највећих зликоваца у историји човечанства. При томе, не оспоравам да су и они нечији очеви, па и духовни: онима који можда и нису много мањи зликовци од њих, јер их сматрају „светим очевима“.

Треба ли да говоримо о малоумном Ватиканском концилу који је 1870. године папу прогласио непогрешивим, чиме је папа од себе створио човекобога и самим тим одбацио Христа, чијим се заступником на земљи прогласио. Каква нелогичност: папа у Ватикану представља Христа који је свуда присутан. Неће ваљда бити истина да је папа успео да га протера из Ватикана, па зато мора да га тамо заступа. А ту су заправо корени анархизма, нихилизма, атеизма и свих других човекопоклоничких идеологија. При томе никако не треба губити из вида да је римски цезаропапизам гори од атеизма, а и да је, оног тренутка када је папа кренуо у освајање власти пао не само на трећем ђавољем искушењу. Тог момента он је с ђаволом склопио нераскидиви савез, који ево траје један миленијум.

Сумње, дакле, нема: једна од најмрачнијих сила у историји човечанства је отпала од хришћанства на челу са највећим непријатељима Цркве Христове – папама.

Подсетимо се, при том, да је папа Јулије Трећи (1550-1555) био и најсмешнији, најнеобузданији и један од најнеморалнијих. Волео је жене, али и мушкарце. Имао је љубавника у личности кардинала Симија, а за љубавницу своју сестричину Орсилију, па се забављао час са њом, час са њим. Понекад су чак оргијали утроје.

За папу Александра Шестог (1492-1503), који је ушао у конкубинат са својом ћерком Лукрецијом Борџијом, историчари су рекли да је био један од најразвратнијих људи, а он је на ломачу послао Ђиролама Савонаролу, који је неустрашиво жигосао неморал папа, а посебно Александра Шестог.

Да се упитамо: зар је на челу цркве Христове требало да се налазе папе који су својевремено организовали јовановце, тевтонце, маченосце и темпларе – црквене војне одреде? Откуд војни одреди у цркви Христовој? Да би могли, тек у 15. веку да насилно покрсте Западне и Полапске Словене – Лужичке Србе и германизују их. Не заборавимо да је Бизмаркова баба знала само свој – српски језик.

Милоје: Ви се шест деценија бави историјом. Шта је, по Вашем мишљењу,  утицало  да углед римокатоличка црква последњих векова пада?

Животије: Човек мора да се упита откуда идеја, свакако оболелом папи Иноћентију Трећем (1212) да у Крсташки рат пошаље 15.000 деце, која су сва изгинула, или продата као робље. Није, ваљда, и  то био један од доказа његове непогрешивости.

Треба ли да говоримо о тридесетогодишњем (а и о мноштву других) верском рату (1618-1648)?

Треба ли да подсетимо да је тај „непогрешиви” ,,свети отац папа” у Првом светском рату био за уништење српства и православног српског народа? Није ли тај „непогрешиви” свети отац Пије Једанаести ипак погрешио, када је 12. новембра 1939. године потписао споразум са Мусолинијем?

Колики ли је грех тог „непогрешивог” када је 1941. године преузео пресудну улогу у организовању НДХ, а за све време рата подржавао најкрволочнија зверства која су Хрвати починили Србима током Другог светског рата? Мораће, коначно, да се допишу нове странице Магнум Кримена.

            Председник САД Џон Адамс је свом наследнику Џеферсону написао: Не свиђа ми се поновна појава језуита. Ако је икада постојала група људи на земљи која је заслужила вечно проклетство… онда је то ово друштво. Џеферсон је одговорио: Као и Ви и ја не одобравам поновно успостављање језуита, јер то значи корак уназад – из светла у таму.[2]

Инквизиција је формално укинута тек у 19. веку, а дотле је дала да се у Италији до 1808. године поубија 31.912 жртава, а у Португалији (у 16, 17. и 18. веку) 1.175. Прво судско веће Инквизиције је у Шпанији започело рад у Севиљи 1481. За свега десет месеци 1481. изгинуло је у пламену ових ауто- дафеа[3]  , више од 300 лица.

За време папе Иноћентија Дванаестог (1691-1700), језуити су за две године  у Француској поубијали на најсвирепији начин 200.000 Хугенота, а само у  Вартоломејској ноћи 24. августа 1572. године је  у Паризу поубијано њих  2.000, док та ноћ је у читавој Француској однела око 100.000 живота[4]

Папа Климент Четврти (1769-1774) је 1773. булом распустио језуитски ред за сва времена, али је папа Пије Седми (1800-1823) овај ред обновио.

У земље бивше Југославије први пут је Рим успео да убаци језуите 1606. године у Загреб.

О римокатоличком сталежу Штросмајер је још 22. септембра 1876. године писао Рачком: Жали боже да нам је управо свећенички сталеж, рекао бих, најдивљији и најзлобнији, који нит своје поштење зна нит туђе[5] . Његова оцена језуита била је посебно црна: Ти људи фанатизмом све неваљалштине прикривају.[6].

Милоје: Да ли епископ светосавске Цркве може носити папин прстен и савити врат да му папа окачи његов папски крст, што је случај са господином Иринејом Буловићем и Амфилохијем Радовићем? Папиним прстеном се хвали и Андреј Ћилерџић.

Животије: Правилима СПЦ је детаљно описано чиме се обележавају лица, духовни оци СПЦ. Више је него недозвољено и срамно да они носе дарове примљене као доказ своје блискости са некима од највећих зликоваца, јер су они тим и таквим крстовима и прстењем китили и своје свештенике који су непосредно учествовали у клању и зверским мучењима око милион Срба у Другом светском рату.

Милоје: Да ли епископ који себе прогласи за бискупа, који клечи на службама по католичким катедралама, као што то чини самопроглашени бискуп херцеговачки, има достојанство српског владике?

Животије: Право је сваког човека да клечи тамо где то жели. Али Правила СПЦ свакако не дозвољавају српским владикама да клече на службама по католичким црквама.        Сам тај чин, добровољно учињен, сигуран је доказ да је тај верник отпао од хришћанства, и не може се сматрати припадником СПЦ.

Милоје: Неки наши епископи уводе јеретике у олтаре наших Цркава, моле се са њима и у нашим и у њиховим храмовима, упркос канонима. Како гледате на то бешчашће?

Животије: Канони Православне Цркве недвосмислено одређују како се треба понашати у храмовима СПЦ. Посебно су строги прописи о понашању у олтару – најсветијем делу храма, у који је приступ верницима изузетно ограничен и дозвољен је само особама у служби, особама које чинодејствују.

Увођење јеретика у олтар никако није дозвољено и сматра се крупним грехом, а недостојним се сматра и онај који јеретика уводи у олтар храма СПЦ. Јер канон 45. Светих Апостола је недвосмислен: Епископ или презвитер или ђакон који се буде са јеретиком само и молио нека се одлучи.

Милоје: Неки наши митроносци – Патријарх и Иринеј Буловић – у инат канонима пале свеће по јеврејским синагогама, а народ србски називају „парасинагогом“. Није ли то, под један: безакоње, а под два: лицемерје?

Животије: Када се наша народна душа први пут устумарала на раскрсници између два света, свети Сава ју је одлучно повео путем Богочовека Христа.

Бити светосавски православац значи непрестано се борити са страстима и гресима у себи и у свету око нас. А Светосавље није друго до Православље у српској “редакцији”, српском руху.

А, ако неки православац своје молитве не упућује Христу, Господу Богу, него се својим „молитвама“ обраћа и свеће пали по храмовима других вероисповести, онда је то необорив доказ, ономе коме треба, да такав „православац“ не верује Ономе коме се обраћа у својој Цркви, па помоћ тражи на другој страни.

Уосталом канони Светих Апостола су такве одлучили од наше Цркве јасно прецизирајући: Ако који хришћанин донесе уље у жидовско збориште или у храм јеретички или пагански, на празник њихов , или кандило или свећу ужеже да се одлучи.[7]

Милоје: Ви сте писали о екуменизму – тој „свејереси“- како ју је називао Свети Јустин. Мени екуменизам личи на комунизам у Цркви. Комунисти су на застави исписали: Пролетери свих земаља уједшште се! А екуменмиксти: Јеретици свкх земаља уједините се!

            Кажите, телеграфски, како ви гледате на јерес екуменизма?

Животије: Свака верска заједница, свака црква има своја правила понашања која је усвојила приликом свог оснивања, при чему их може, ако се за тим укаже потреба, и да делимично измени, или допуни. Своја правила има и Православна црква. Али она своја правила верског понашања не може да мења, јер су јој она, преко апостола, дата од Господа Исуса Христа, а 318 богоносних отаца су их на Никејо-цариградским васељенским саборима усвојили као свој Символ вере. Али као вечит, јер је као дело Господње непогрешив и вечит. Чак је, приликом усвајања Символа вере донета трајна забрана да се ни једно једино слово у њему не сме да мења, а на онога који би то покушао, унапред је бачена анатема. Свети оци су екуменизам јасно одредили  „свејерес“.

Све то говори о томе да постоји само једна хришћанска Црква – Православна – и  да је прича о удруживању “хришћанских” цркава без основа. Измишљене су приче римокатоличке  „цркве“ да су седам Васељенских сабора догматски рашчистили само „тринитарна и христолошка“ питања, а да „о многим другим важним вјерским питањима Православна црква још није донијела канонске одлуке“[8].

На све могуће начине римокатоличка  „црква“  настоји да изигра чињеницу да су догмати које је дао Бог једини и да само она Црква која те догмате поштује може да се сматра Божјом. Све остале су јереси.

Шта мислим о екуменизму и зашто је и на њега бачена анатема. Суштина његова је у тврдњи да потпуне истине нема. Циљ је да се релативизује апсолутна истинитост (догмата) и да кроз корекцију догмата дође до стварања једне једине цркве, на чијем челу папе виде себе, без обзира на то што су многе од њихових животних стаза у директном сукобу са догмама Цркве Христове.

Све у свему, очигледно је да се папистичко-протестански екуменизам, са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством никако не мири са чињеницом да им нема излаза из њихових мука и смрти без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном црквом  – како учи Свети Јустин Ћелијски.

Милоје: Кад нам патријарх Иринеј поручи да нас је оставио и пребегао у јеретике говорећи: „Ја сам екумениста!“ – да ли је то дно дна? Постоји ли већи глиб, већа брука, већа издаја, веће бешчашће од тога?

Животије: Ако је Патријарх послао такву поруку коментар није потребан, а он сам нека размисли да ли постоји већи глиб, брука, издаја и бешчашће. При том нека не заборави да српски народ врло добро зна и у векове ће памтити улогу римокатоличке ,,цркве” и њених „светих отаца“ у стирању српског народа.

Милоје: Видим да сте постали члан редакције часописа „Свети кнез Лазар“ који издаје Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у егзилу са благословом његовог преосвештенства владике Артемија. Како гледате на то што је Иринеј Буловић још 1996.  године изјавио да ће „Артемију сломити кичму”, па онда почео своју рушилачку мисију о којој смо говорили, укључујући и прогон Догматике Светог Јустина са Богословије.

Животије: Сам речник којим се Иринеј Буловић 1996. послужио у исказу да ће „Артемију сломити кичму“ говори јасно о томе где је његово место.

Милоје: Старозаветни пророк вели да ће колибе праведничке процветати, а дворци неправедних опустети. Да ли знате да је српски народ подигао својим лептицама, својим рукама и својом љубављу 30-так катакомби у којима нараста светосавски квасац и у којима се чува вековни богослужбени поредак?

Животије: Знам да се катакомбе подижу. Колико их је до сада подигнуто не знам, али знам да српски народ неће дозволити да га отпадници вуку у страну од изворног хришћанства, злоупотребљавајући добрим делом несређено стање у коме се тренутно налази СПЦ.

Милоје: Хвала Вам на овом разговору.

Животије: Богу нека је хвала и слава.