ШТА БИ ТЕК НЕПРИЈАТЕЉИ УРАДИЛИ ВЛАДИКИ АРТЕМИЈУ

Из Дневника Грешног Милоја, 29. јун 2014.

И познаћете истину, и истина ће вас избавити. (Јн. 8,31)

Пролазећи поред киоска, угледах данашњу „Политику“ на којој доминира „Разговор недеље: Његова светост патријарх српски господин Иринеј: Видовдан је печат наше вечности.“

Слава Богу. Помислих. Пре неки дан је то место заузимао Хочевар. Али моја радост усахну, као и  пре неки дан кад  зачух Патријархово питање у Ћелијама: „А има ли другог пута, којим можемо поћи, осим Христовог, светосавског, пута о. Јустина и других Божјих угодника? “ Неки благочастиви људи му довикнуше: „Наравно да има, Ваша Светости, и Ви то добро знате. По речима Христовим, постоје само два пута којим се може ићи: широки пут – који води у пропаст, и уски пут – који води у живот. Отац Јустин је ишао овим другим, уским путем, због чега се и посветио. Којим путем идете Ви, и већина Ваших ћелијских саслужитеља? Да ли је то пут Оца Јустина? Пошто слика говори више од хиљаду речи, да погледамо.“[1]

Читам Разговор недеље и не могу да верујем да се Патријарх секира што се на Косову тако живи, након што је Косовце лично он о Покрову Богомајке прошле јесени, из Пећке патријаршије позвао да гласају баш за то што су и добили.

Чудом се зачудих да је Патријарх спремио писмо за папу. Мораћу да обрадујем академика Србу Живановића из Лондона, који се Патријарху и Синоду обратио отвореним писмом почетком године, и да му кажем да су новине „измислиле“ да је Патријарх изјавио да проглашење Степинца за свеца, неће пореметити наше добре односе са Ватиканом.[2]

Морам академику Срби дојавити да је можда и ова фотографија, коју сам му показао приликом нашег сусрета, за неке плод нечије злобе и фотомонтаже:

Кад сам прочитао одговор на последње питање помислих: да ли је наведени Патријархов интервју изашао из пера неког другог, баш  као што је и онај ранији „Патријархов“ деманти из Москве дошао у „Политику“, у ствари, из бачке епархије.[3]

Зашто ми је дошла на памет таква помисао?

Најпре зато што сам данас из новина које, иначе, говоре истину, сазнао да су Патријарх и владика Артемије ,,били и остали пријатељи!”

Боже мој, помислих, шта би му радили непријатељи кад му ово урадише „пријатељи“?

А шта је то што урадише пријатељи?

О томе сведочи књига Тајна безакоња:

“У дане ове, пред очима васцелог рода нашег, догоди се чудо невиђено, чудо над чудима: супротно Уставу СПЦ, супротно Канонима, супротно људском разуму, части, поштењу, истини, достојанству… склонише са епископског трона владику рашко-призренског и косовско-метохијског Артемија (Радосављевића). Затим га отераше из Епархије, развалише му фиоке и келије, отеше и продадоше аутомобил, забранише му да служи службу Божју, да говори, да буде духовни родитељ својој духовној деци… Потом га рашчинише и протераше у егзил, уз помоћ шиптарске полиције. Све то учинише једном добром, честитом, радном, вредном, поштеном (како су говорили његови егзекутори) богољубу и верном сину Светосавља, владици Артемију који, као свети Марко Ефески у време оно, стајаше чврсто на бранику вере светоотачке. Тај свети човек, владика Артемије, беше препрека Синоду СПЦ у његовој намери да потопи брод наше Свете Цркве у смрдљивим баруштинама, пуним муља и жабокречине духовне, које се зову милозвучним именом екуменизам.“[4]

И гле чуда, све се то зби во времја оно кад на трону Патријарха србског бејаше „пријатељ“ владике Артемија. У том пријатељском чину који је режиран из Бачке, по сценографском делу под идејним насловом „Сломићу ја кичму Артемију“[5]  главни јунаци су били Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић за које је најпрљавије послове обавио  Велибор Џомић. Ова прва два су се, насупрот чл. 111. и 112. Устава СПЦ (који су претходно окачили мачку о реп), угурала у кућу патријарховог пријатеља, истерали га из ње, закекечили се на његово место, а затим почели да ћердају благо и да парложе виноград који засади  десница његова за три деценије пастирског труда на њиви Господњој. У том чину трагикомедије  сценариста није био оригиналан – плагирао је причу о злим виноградарима. У време њихове ајдучије најпоганије бљувотине по новинама и сајтовима разносио је ревносни мр (потоњи др) Велибор Џомић. Режисер је врло добро знао који негативци могу да одиграју те гадне улоге будући да је познавао нашег горостасног књижевника Добрицу Ћосића (коме је при испраћају у вечност одржао надгробни говор). А велики Добрица је оставио сведочанство о ова „три мускетара“ наших дана, који су  Луја XIII заменили режисером. То Ћосићево сведочанство  ће остати у векове и неће моћи, ни режисер ни главни јунаци, да га ставе ван снаге неким актом Синода или Великог црквеног суда; нити да га покрију ордењем које додељују сваком ко би им могао бити од користи да њихово црно буде бело. То сведочанство, чврсто као клисурина,  говори гласно и јасно. Вонмем:

“Књигу је написао – вели Ћосић – човек по мом мишљењу ниског морала, а велике претензије, зове се Џомић, Велибор Џомић. Врло често га сада видите у новинама, њега форсира митрополит Амфилохије… Напишем писмо Амфилохију и Атанасију, један од њих је био уредник а други ваљда главни уредник или рецензент… Био је то нечасни чин наших угледних архијереја. Дубоко се увредим и тужим суду Џомића. Он је тад још долазио у Патријаршију, а потом побегне у Црну Гору. Тамо је био под заштитом црногорске власти, митрополита Амфилохија и владике Атанасија. Остане он тамо у некој митрополитској установи и не прелази у Србију три године, све дотле, док та тужба не застари, да га не ухапсе. Он је тамо остао некажњен…”[6]

Писац Патријарховог Интервјуа (јер не могу веровати да би један Патријарх могао изговорити неистину) каже:

„На жалост, оно што се десило за време његовог управљања у Рашко-призренској епархији, Црква није могла преко тога да пређе и зато је учињено оношто је најбезболније, а то је да је он разрешен  обавеза према тој епархији“

Ако се не би лагали, него истину исповедали, онда бисмо морали рећи: нико, никад, нигде није нити покренуо, нити водио поступак, нити утврдио канонску , нити било какву другу кривицу владике Артемија. Он је, дакле, протеран противуставно, неканонски, нечовечно, нечасно, срамно, лажно, лицемерно, поданички, издајнички… из своје Епархије. Једном речју: разбојнички. Над њим је извршено братоубиство, а потом и оцеубиство. Сценарио је, у позадини ове драме, имао музичку подлогу – песму Дотакли  смо дно живота.

Писац Интервјуа још каже:

„Изабран је манастир  на Фрушкој Гори по његовој жељи и вољи.“

Истина, међутим, каже:

То је бесрамна лаж! Владика Артемије је тражио мрвицу која пада са стола самозваних господара – разбојника; тражио је само један, било који, манастир у његовој, рашко-призренској епархији. Рекли су: То не долази у обзир!

Када је дошао у Шишатовац, у који су као у медоносну кошницу почеле да хрле хришћанске душе на извор воде живе, незајажљиви Кајин кроз уста двојице разбојника Атанасија и Амфилохија(неко их из милоште назива администраторима) бесомучно заурла: Артемије ствара шишатовачку епархију![7]

Писац Интервјуа још вели:

„Међутим, кратко је то трајало, вероватно су му његови пријатељи (зар Владика има већег ,,пријатеља” од патријарха Иринеја?)  изнели неко друго мишљење, неки други став, који је он, нажалост, прихватио.“

Неумољива истина је, међутим, провриштала кроз уста Каина:

„Он је монах и Црква га таквог једино признаје. Може да буде у неком манастиру. Али све зависи од тога ко ће га од епископа примити. У Шишатовац се више не може вратити”[8]

У то време, кад је Амфилохије Радовић избљувао гадости (у атанасијевском злодуху) у свом Интервју Куриру, србски сељаци врше свињокоље и повлаче се у куће крај топлих огњишта, бежећи од слане и мраза. Тада су каини, са режисером и „пријатељем“ владике Артемија, свога брата по крви и бившег брата по вери (јер су они вери окренули леђа, преверили се и од милосрдних хришћана постали монструозне братоубице) поново оставили без крова над главом. Ускоро ће и од мене тражити да „откажем гостопримство“ његовој духовној деци. Или: оде глава.

Што рекоше оно учинише

Ал се Србљи од њих не плашише.

Цркве дижу те се Богу моле

Православље изнад свега воле.

У Интервјуу стоји:

„Један приличан број монаха, свештеника мање, и мањи број народа, прихватио га је и подржава га у том антицрквеном деловању“.

Ових дана  на светлост дана излази моја документарна књига, на пет-шест стотина страна, која ће кроз бројна сведочанства, демантовати горњу тврдњу и показати шта су „црквена“ а шта „антицрквена“ деловања. И  показати колики је тај „мањи број народа“.[9]

Интервју још каже:

„Он је тврдоглав човек и, нажалост, истрајава у томе.“

Видан напредак: од „дрогираног“ до „истрајног“. То је, заиста, корак напред. Али, и два корака назад: од – „Артемије је добар, Артемије је честит човек“[10]  до –  „он је тврдоглав“.

Писмо Патријарха српског г. Иринеја монаху Артемију. од 13. јануара 2014. ме је „натерало“ да зауставим штампање горе поменуте књиге, еда би се посветио проучавању докумената и у тој књизи овековечио животопис владике Артемија, укључујући и његов голготски, страдални  пут.

Надам се да ће Патријарх, кад се суочи са чињеницама, из те књиге, тражити ауторизацију свог Интервјуа и реч „тврдоглав“  заменити речима: достојан и доследан.

И да ће бити поносан, што је са  таквим човеком „био и остао пријатељ“.

На крају Интервјуа се истиче:

„Докле ће тако бити не зна се…“

Међутим, зна се: ДО ПОБЕДЕ ПРАВОСЛАВЉА!

Интервју се завршава уобичајеном претњом која је у поменутом Писму од 13. јануара (нисам сигуран да је Патријарх имао времена за ту игру без граница)  детаљно елаборирана!

Колико познајем свог духовног оца, владику Артемија, мислим да на ову претњу он може да парафразира Светог Вукашина: Само ви, пријатељи, радите свој посао!

Пред трудом пријатеља владике Артемија, деморалисаће се и постидети сви његови непријарељи од Ватикана до Цариграда.

 Трудом његових пријатеља, ешелон светих – Златоуста, Марка Ефеског, Николаја, Јустина… и бројних богоносних отаца који добар рат ратоваху, трку свршиаваху, веру одржаваху (2. Тим. 4.7), ојачан је  још једним бескомпромисним, богоносним,  неуморним и неустрашивим борцем за веру. А нама учинио милост да будемо његови савременици и састрадалници.

П.С.

Може бити да  Интервју Патријарха није случајан, већ нам је, Промислом Божјим, дариван. Данас је била велика узбуна, по земљи Србаља, тим поводом.

Данас ме звало повише пријатеља, са разних страна, па смо се у предвечерје сабрали у башти Хотела Москве на кафу. Дошли су Новосађани, Крагујевчани, Нишлије, Чарапани,  Ере, Чивијаши, Гребићи… У једномислију смо закључили да се догађају многе небивале ствари:

1. У бројним србским светињама је уведена мода: рушење иконостаса. Формирали смо одбор који треба да осмисли програм побуне против овог вандализма.

2. У србским богословским школама се одгајају рушитељи Светосавља. Формиран је одбор који треба да припреми програм устанка против кривоверја у образовном систему СПЦ.

3. Поједини носиоци камилавки су  почели да се користе лажима, доводећи народ у забуну. Међу сејачима неистине, клевета и лажи има и неких људи на чије главе су, грешком ил намером тешком, залутале митре. Формиран је одбор који треба да припреми документарни серијал од 12 епизода под називом: Исконско тихо исповедање вере данас  наспрам рушитеља светосавског предања.