Срби на окуп! Видовдан у србском народу | Срби на окуп!

Видовдан у србском народу

otac Evtimije

Све је свето и честито било

 и миломе Богу приступачно

 

Ево дана и празника са којим се не може упоредити ни један србски дан, ни један србски подвиг, ни једна србска победа. Ево дана који нас обасјава са зенита србскога неба, разгонећи сваки мрак и заблуду и показујући нам ко смо, чији смо, какви треба да смо и за ким да идемо. Ево светлог дана – новог Видовдана!

1389. године цео србски народ се претворио у оружану војску и спремио на непријатеља наше вере и отачаства. За оне који не гледају само телесним очима, Косово Поље није било једино па ни централно бојно поље тих дана. Централни бој се водио на међи два, вазда супротстављена царства: земаљског и Небеског, пролазног и непролазног. Са србске стране била је спремна двојака војска, витезови земаљскога Цара Лазара били су уједно и виша, хришћанска војска, духовни витезови Цара над царевима и Господара над господарима, Христа Бога нашега.

Колико је овај дан својом висином узвишен изнад свих других великих дана из наше славне и крстоносне историје али и из историје свих осталих народа, најбоље и најјасније се види кроз речи србског Златоуста, светог владике Николаја. Нико као он није тако богонадахнуто протумачио и узвеличао Видовдан, његов значај и смисао, јер заиста, никада србски човек није тако говорио као овај човек.

Он је рекао: Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има српски народ, нема Косово.

..У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у дваестовековној историји хришћанског света.

Стављајући Косовски бој насупрот осталим биткама из наше бурне историје он наставља: Друкчије је са Косовом. Ту је борба за Царство Небесно, а не за државу, за народ, или за Кнеза, или за ма шта земаљско и пролазно. Борба је за крст часни, символ Царства Христовога: И честити Кнез, и војводе велике и мале, и сви табори њихови, крећу на Косово с одлучном вољом да жртвују своје животе за Царство Небесно, за крст часни и вјеру хришћанску, за лијепо Име Исусово.

У припреми за Косовски бој, читав србски народ попут мученика из првих векова хришћанства, радосно хита у смрт, надахнут јаком вером у Христово обећање вечнога живота. Свети Владика се позива на народног песника не би ли што верније дочарао дух који је владао око овог јединственог догађаја у свим световима.

Ево како браћа Југовићи одговарају уплаканој сестри, царици Милици, која очајнички покушава да задржи бар једнога од њих, да би имала брата од заклетве:

 

Не бих ти се, сестро, повратио,

Да ми Царе поклони Крушевац.

Идем, сејо, у Косово равно

За крст часни крвцу прољевати

И за вјеру с браћом умријети.

Дарујући девојку пред црквом Милош Обилић јој збори:

 

На, девојко, коласту аздију,

По чему ћеш мене спомињати

По аздији по имену моме,

Ево т’ идем погинути, душо,

У табору честитога Кнеза.

 

Упечатљив је одговор војводе Стевана Мусића:

 

Пита Љуба Мусића Стевана:

О Стеване, драги господаре,

Кад ћеш мени са Косова доћи?

А Мусић јој вели и бесједи:

Кад огрије од запада сунце,

Тадар ћу ти са Косова доћи.

 

Народ који има Видовдан, има у својој ризници највеће благо, а то је непобедиви хришћански оптимизам, једини истински оптимизам у овоме свету. Јер Видовдан је најважнија победа под сунцем а то је победа над смрћу и громогласна објава и потврда васкрсења Христовог. Ту за песимизам и очај нема места, осим у оној мери у којој се удаљујемо од видовданског опредељења, идеала и Завета који гласи: Земаљско је за маленa царство а Небеско увек и довека.

Видовдан се схвата и мери само Богочовеком Христом. Ко не иде за Њим, ходи у тами и зато не може видети, нити разумети ни Видовдан, ни Цара Лазара, ни Светога Саву, који нас је помазао виделом вере и посејао јеванђелско семе међу нас Србе. То семе је донело велике и богате плодове широм србских земаља и читаве Васељене али најлепше и најобилније на Косову равну. Не постоји олтар у читавој Васељени, на коме је принета већа и угоднија жртва Христу Богу, у једноме дану, од Видовданског. Преко седамдесет хиљада светих душа, ангели Божји су однели са Газиместана у рајска насеља.

Ту је светосавски Завет доведен до свог зенита. Ако нам је Свети Сава показао како да живимо за Христа, Свети Кнез Лазар нам је показао како треба умирати за Христа. Светосавски Завет је на Видовдан потврђен и запечаћен Косовским Заветом и крвљу мученичком. Свети Сава и Свети Симеон су се одрекли земаљског ради Небеског. Они су због тога индиректни учесници и звезде водиље видовданског опредељења честитога Кнеза. Заиста, како је Цар Лазар могао да се грчевито држи за царски престо и власт, када су пре њега тај престо напустили и презрели његови најбољи преци, светитељи, чудотворци и светила отачаства србског? Имајући пред собом њихове лучезарне примере, као и примере осталих изданака ове светородне лозе, њему је засигурно било лакше да се определи за Царство Небеско. Са друге стране, као врлински хришћански владар, имао је и обавезу да не изневери предачки Завет са Богом, отаца својих, него да ходи њиховим светим стопама. И не само да није изневерио, него је на највеличанственији начин Завет испунио и запечатио.

Цар Лазар се ипак разликује од њих по томе што су сви они напуштали престо и царство земаљско сами и у своје име, а он у име читавог народа и са читавим (оружаним) народом. То издваја и њега и његове саборце и Видовдан од свих осталих подвига и богоугодних дела у читавом хришћанству. Хвала Богу што је нашем православном народу даровао један овакав христоцентричан и јединствен црквено-национални празник који ће за свагда заузети централно место у нашој историји.

Додуше, да није било издајника и изрода, могла је то да буде и наша војничка победа на Косову Пољу. Међутим, како вели богомудри владика Николај: Цар Лазар и србска војска тада би ушли у историју али не и у календар.

Тако је било онда. А данас, као и свакога Видовдана ваља нам извршити смотру над нашим народом, Црквом и отаџбином и погледати се у видовданском огледалу. Авај, са коликим болом, стидом и ужасом треба да искажемо оно што у том огледалу видимо данас! Сматрамо да су нам за то потребније сузе него речи. Гледамо а не верујемо! Постављена је државна граница између Косова и остатка Србије! Косово је потпуно издато и предато! Видовдан је издат! Завети светитеља Саве и честитога Кнеза издати! Народ, вера и отачаство, све издато или на широком путу издаје! Скупо је дато за јефтино, опште за лично! Можда би стање у коме смо данас, могли описати као – свеопшта издаја.

Када су ђенералу Дражи, тада пуковнику, саопштили да је Влада капитулирала, да је у војсци расуло и да су сви издали, он је узвикнуо – нису сви!  Он је то касније показао и доказао. Иако данас немамо једног оваквог војног ђенерала, хвала Богу имамо духовног, што је много важније и за ким свесрдно идемо.

Косово није камен о врату Србији, како неки наопако мисле, већ камен темељац, који данас одбацише црквени и државни зидари. Прави Срби знају да ко се одриче Косова и Метохије, одриче се темеља србске духовности, државотворности и националног идентитета, који је назидан на Христу и заветован Христу у Светосавском и Светолазаревском Завету.

Међутим, јучерашњи и данашњи властодршци у Србији подкопаше и раскопаше тај и такав темељ у име напретка и изградње те исте народне куће. Ухватише се народни и црквени прваци у глобалистичко коло са нашим осведоченим непријатељима и крвницима. Чини се да је лакше било када су вера, Србство и Видовдан били забрањени, него сада када је све то мучки, лукаво и бестидно издато, изврнуто и обесмишљено. Данас нам се потура лажно, екуменистичко хришћанство без Христа, лажна Србија без Косова и Метохије и лажни видовдан, са првом победом царства земаљског над Царством Небеским, како изјави бивши Премијер на прошли Видовдан. Ваистину, нама хришћанима приличи да трпимо прогоне и забране али лаж никако. Но нека се нико не заварава: Видовдан грми проклетством на издајнике народне вере и народне мисије, упозорава Свети Владика Николај.

Горка је чињеница, данас не налазимо место на кугли земаљској где се више умножио грех и безакоње од Косова и Метохије. Тамо је извршена војна агресија и окупација, тамо су попаљене и порушене наше светиње и имовина, тамо је сломљена кичма међународном правном поретку, тамо су извршени незабележени злочини вађења органа живим Србима, тамо је незаконито смењен и сурово прогнан законити и једини епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Артемије, тамо је духовни син издао свога оца и лукаво му преотео епархију, тамо се догодио етнички злочин, и егзодус нашег народа, затим егзодус и монаштва, тамо су сепаратисти, окупатори и лажни Срби формирали лажну државу и отцепили је од Србије, тамо су терористи постали државници, тамо је све лажно, вештачко и узурпирано: црквена власт, световна власт, амбасадори, избори, тамо је почињен највећи грех црквене јерархије, после прихватања јереси екуменизма и највећи грех велеиздаје званичног Београда, тамо је извађено срце Србије.

Извадили су га исти они коју су вадили срца нашој живој браћи уз помоћ и надзор страних ментора. Таква сложена операција, вађења срца из Србије, не би могла да се изврши без одговарајуће анестезије, јер би се жртва бранила и опирала. За такву анестезију су били одговорни државни и црквени прваци који су опијали и обмањивали свој народ кроз јаке и сталне медијске анестезије, док му је вађено срце из државних груди, да се не помера, да не реагује, да се не буни и не брани, него да све то мирно прихвати и још да се на крају помири са злочином и својим злочинцима. Не дао Бог, никада!

А где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат (Рим. 5,20). Имајући у виду ове речи светог апостола Павла и тежину почињеног греха на Косову и Метохији, верујемо да ће одатле засијати благодат Сунца Правде. Та вера нам даје наду а ова снагу да са народним песником кличемо, СА КОСОВА ЗОРА СВИЋЕ. Амин, дај Боже.

протосинђел Евтимије

Видовдан 2014.

Барајево