Молитва за пријатеља – Др Десанка Крстић

Наша добра, Христољубива сестра, госпођа Косара Гавриловић недавно је написала чланак ,,Уместо молитве за патријарха”у коме каже да, упркос захтева и молбе браће и сестара у Христу Господу према којима осећа дубоку љубав и велико поштовање, није могла да напише Молитву за спасење душе Патријарха српског Иринеја и тиме се придружи низу Молитва које се за њега пишу. Она објашњава и разлоге те, за њу немогуће мисије, јер она не види патријарха српског у Србији.

“Србија је изгубила свог патријарха оног тренутка кад је он сам изјавио да је екумениста. Бити екумениста значи бити јеретик, и то не обичан јеретик већ свејеретик. Ја се не сећам да сам игде, икада видела иједну молитву за свејеретике.“, каже она.

Наша добра, драга госпoђa Гавриловић, сигурно зна да  патријарх Иринеј, с којим  дели само презиме, није први патријарх јеретик. Са патријархом Германом СПЦ је закорачила у јерес оног тренутка кад је он постао председник Светског Савета Цркава. Подсетимо се да је патријарх Герман већ 1968. године постао један од шест председника Светског Савета Цркава, као главног заговорника екуменизма, и на том положају остао 6 година. Иако је патријарх Герман, за оне који су га критиковали, то правдао “мудрошћу“ да се “ дрво на дрво наслања а човек на човека“ – 1969. године изјавио је у Бања Луци: ,,Дух екуменизма треба да се зацари у свима нама и у целом свету!”

У исто време ава Јустин за екуменизам има само једно име: СВЕЈЕРЕС.

Да ли у ово апокалиптичко време ипак доживљавамо остварење давнашње жеље патријарха Германа?

Не! У свима нама се није зацарио дух екуменизма иако је то била чежњива тежња патријарха Германа, кога један од умировљених владика неуверљиво брани па каже да је он само формално био у Светском савету цркава. Шта управо значи то формално?

Дух екуменизма зацарио се  у његовим послушницима и следбеницима који су живели у илузији да се може служити и Богу и мамону. Служећи мамону више него Богу они су изгубили знање и смисао за канонски поредак у цркви јер су изгубили веру и њима постаје нејасно оно што је јасно и за “комарчеву свест“, како каже о. Јустин. Са губитком вере долази и до сужења свести, губитка слободе  и помањкања храбрости и наши оци постају“зечији род“, како опет каже о. Јустин.

Тако, неки наши оци, прихватајући јерес екуменизма одржавају братске сусрете и честе “дијалоге“ са јеретицима које крсте као  “сестринском црквом“.  У  тим интензивним “дијалозима“ и сусретима просто су се такмичили у изливима “братске љубави“.

Садшњи Патријарх Иринеј  још  пре десет година, 2002 године, за време патријарха Павла, теолошки збуњен изјављује: “Идеја о спајању цркава није нова, јер црква је једна и те разлике у канонском смислу нису нешто страшно што се не може превазићи. Зато смо ми увек прихватили и добро сарађивали са сестринском Католичком црквом и са њом смо у веома добрим односима“ .

     Зар онда изненађује што се он свету и српском народу у Бечу нескривено претставља као екумениста?

Као да се тиме хвали?! Нема чега да се постиди?!

Зар изненађује што му је прва брига,  по доласку на трон Св. Саве,  била да најави посету римског Понтифакса Максимуса на прославу Миланског едикта у Нишу 2013 године.?

Волела бих да ми се укаже на једног Понтифакса који је био пријатељ његовог народа који се није на овај или онај начин обрачунавао са “шизнатицима“ и чији је сан увек био католичење “шизматика“ милом или силом?

Његов потпарол надбискуп Станислав Хочевар увређено  изављује да  “није реално очекивати од светог оца да обиђе Јасеновац док се не утврди број жртава“. Тај исти надбискуп занемарује чињеницу да је број жртава утврдила, не комисија Срба и Хрвата, како он предлаже, већ Међународна комисија за истину о Јасеновцу.

Надбискуп се прави да не зна да је та комисија утврдила број жртава – преко 700.000 Срба од којих само 110.000 деце и да је у том покољу учествовало 1.400 католичких свештеника.?!

Хочевар је напоменуо да Бенедикт XVI жели да посети Србију, али да су услови за то увек исти. “Папа долази не само као поглавар католичке цркве већ и као први на нивоу свих хришћанских цркава, али и као највиши представник државе Ватикан.“

Значи његов долазак је условљен  признањем  Понтифкса као првог, међу хршћанима, непогрешивог наследника Петровог и заменика Христовог.?

     Можемо ли ми да испунимо такве услове?

Не поручи ли нама исти надбискуп пре десетак година да нећемо ући у Европу док се не “прочистимо од Светосавља“ ?

У чије име ми праштамо те жртве и тиме их поново жртвујемо?

У чије се име о њих оглушујемо?

У чије име ми поново вадимо очи старцу Вукашину и говоримо “Само ти врши свој посао синко“?

У чије име ми позивамо непокајане злотворе у посету?

У чије име и кога престављају наши оци кад се срдачно поздрављају са дојучерашњим  ратним злочинцима који су протерали 200.000 Срба са својих огњишта?!

Много се таквих питања може поставити о које се наши оци оглушују  или се праве да не знају као и надбискуп Хочевар.

Да ли изненађује његов избор за патријарха?

Зар тај избор моћници нису дочекали са олакшањем јер су видели “спремност да се позабави контроверзним питањима, као што су помирење са Ватиканом и санкционисање владике Артемија, слути на добро“.

Али, да није било пактирања са Ватиканом, саслуживања са јеретицима, да није било “реформатора“, “новотараца“, “умерених“, екуменских скупова и свејереси – зар би било издаје Косова и санкционисања владике Артемија?

То је била увертира за наш велики духовни пад – за издају Косова.

Ова сазнања, доступна свима које ИСТИНА интересује , понајмање побуђују на молитву. Напротив, код мене побуђују на “гнев праведни“.А, “гнев праведини оружје је правде“.

Иако је ово време Божићног поста -молитва је у мом срцу и на мојим уснама – усахла. То Свевишњи и види и зна. Надам се да ће ми то, по својој великој милости, опростити.

И чему би служила моја молитва, чак и да је имам , за грешника који је толико пао?

За њега би могао да се моли само Свети  Сава, Свети  владика Николај и ава Јустин.

Издају Косова од марионета који су на власти могли  смо да очекујемо.

Да ли смо од врха цркве, екуменски настројеног и у вери ослабљеног то очекивали?                          Сакако.

Међутим, мој велики бол, и туга, и разочарење је највећи духовни пад бивших ученика о. Јустина: владике Атанасија и митрополита Амфилохија који беху главни актери у санкционисању владике Артемија, по налогу моћника, и његовог нелегалног, неканонског уклањање са трона рашко-призренсјке епархије и фаворизовање владике Теодосија, онако како је империја захтевала.

И они, не само да се повише пред захтевима империје већ се утркиваше који ће га више изблатити. Да ли је и то империја од њих тражила? Коме су се тиме додворавали ако не самом Луциферу?

Један га је преставио као човека помраченог ума и “дијагностиковао“ као психијатриски случај. Назвао га је:  “човеком који је изгубио здрав разум“, „који не влада собом“, „као да га је запосео зли дух“, „као да га је неко надрогирао“. Други га је изједначио са лоповом.

Претише ли му рашчињењем, пре акта рашчињењеа ако их “не слуша“?

Да би империји помогли у стварању  тзв. државе Косова  зар га не обесправише у сопственој епархији и фаворизоваше његовог викара кога је и окуптор фаворизовао?

И коначно га рашчинише.

Беху ли њих двојица администратори у његовој епархији?

Протераше ли га са Косова без права боравка у било ком манастиру на Косову иако је на то имао право.

Угасише ли духовни расадник од преко 200 монаха које је он узгајио на Косову?

Забранише ли му исповедање своје духовне деце?. По којим канонима?

Оставише ли пусте манасторе на Косову  јер условише највећи духовни егзидус са Косова?

Оставише ли тај народ на Косову, жртву “непрекидног, перманентног насиља и злочина“, без одбране,  без истинског духовног пастира и  монаха, њихових молитвеника?

Починише ли тиме већи злочин од окупатора, који их убијао, масакрирао, силовао, органе продавао, спаљиво куће и светиње?

И, гле чуда?!

Ових дана сведоци смо у штампи полемике око веродостојности и постојања Меморандума у осам тачака где је изнет план за решење косовског проблема а који је Синод упутио председнику  Николићу.

Тако, вечити потпарол СПЦ и патријарх у сенци, владика бачки Иринеј Буловић за писмо председници парламента  каже да је фалсификат а стварни патријарх Иринеј каже да не зна садржину текста нити ко стоји иза тога. Митроплит Амфилохије тврди да “ Председник Николић, сигурно, знаде мишљење цркве и њен непромењен став. Тај  став му је Синод саопштио  ових дана и писмено“, и да стоји иза сваке речи тамо написане.

Различити извори потврђују да је управо митроплоит Амфилохије донео писмо проширеном Синоду, поделио га међу владикама који су га усвојили а потпарол је требао да га “стилски уобличи“. Како је занимљива подударност између текста Меморандума  и истих изјава у интервју митрополита Амфилохија нико није далеко од помисли да је он и аутор спорног Мемораддома.

У тренутку кад је председник Николић доносио своју платформу о Косову, митрополит се нашао побуђен да изнесе своју платформу о решењу Косовског пробема.

Шта је митрополит тиме хтео да постигне?

Да убере неке патриотске поене у тренутку кад је његова издаја свима јасна и кад је без поена остао?

Да ли га савест оптерећује што је распео и издао свога дугогодишњег, дојучерашњег  пријатеља, ученика истог духовног оца?

Зар он није своју платформу о Косову његовим распећем већ изнео?

Може ли са том платформом да живи? Да мирно спава?

И са казнама које је потписао као председник Великог Црквеног суда?

Не рече ли он једну велику истину да “ Бог види и Бог знаде наша људска срца и мјери нам дјела на својој непогрјешивој ваги.“

Боји ли се он тог виђења и “непогрешиве ваге“?

Да ли у том Меморандуму наслућујемо покајнички акт и откуп за недела до сада учињена и народу на Косову, и дојучерашњем брату у Христу и пријатељу од ране младости, владици Артемију и монасима који су са тим народом живели и страдали?

Беше ли он наша звезда водиља?

Како тако потамне наша звезда  а да то нисмо ни приметили?. Отрезнили смо се онда кад је већ била заклоњена другом галаксијом.

И због чега потамне?

Онемоћала од овоземаљских трудова?

Или га је покосила јеретчка непогрешивост.

Не упозори ли псалмопевац и цар Давид да се на веће безбожничо не иде?

А он иђаше и јеретичке паре доноси.

Упозори ли Марко Ефески да се чувамо паписта као змије?

А он се не чува. И о мудре савете оглуши!

И Адам се змије није чувао па би прогнан из раја.

Следи ли и њему исти прогон?

Беше ли он нада Православља? Наш Његош? И Николај?

Где се здеде наша нада?

Нисмо ли ми превише наде полагали  у човека?.“Проклет човек који се узда у човека“, речено је.

Треба ли да изостане молитва за палог пријатеља? Пријатеља који је наша срца пленио величином своје душе, разумевања за људски бол и патњу…. Пријатељу кога смо жељно слушали и радо виђали…. Коме смо се увек обраћали…Који нам је био путоказ у тренутку искушења и разноразних помрачења…Пријатеља који је са нашим младалачким ентузијазмом и родољубивим полетом био са нама…

Зар то не би био неопростиви грех да наша молитва изостане?

Ми се молимо том старом, врлом Карамазову који још у њему живи, дубоко запретан у понору његове душе да пробуди грешног Карамазова, да га освести, да га изведе на пуг Господњи коме се на верност заклео и да рођење Госпда Исуса Христа које је и његово рођење, поново роди врлог Карамазова.

Ако су покајане проституке постајале светице, ако је прогонитељ хришћана Савле постао најревноснији апостол  и проповедник Истине, ако је Господ почео своје царство са покајаним разбојником зашто се не би могао поново родити врли Карамазов?

У тој нади и молитви за његово поновно рођења ја га поздрављам са:

Христос се роди!  Ваистину се Христос роди!

Уочи Божића 2013 .                                                                др Десанка Крстић