Светосавље - вера у Богочовека Христа | Срби на окуп!

Светосавље – вера у Богочовека Христа

Sveti-Sava-Rastko-Nemanjić
Текст у пдф формату: Светосавље – вера у Богочовека Христа

Зато, ако ово сачувате, бићете блажени ви

који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти.

Свети Сава, Беседа о правој вери

 

Страшна је актуелна појава распадања српског националног бића у државном и политичком смислу, под ударом нечастивих сила и слугу истих. Оно што је од овога ипак страшније, јесте удар на саму душу нашег народа, тј. на веру нашу светосавску, православну. Православна вера је душа нашег народа. Душа је залог вечног живота човека, душа једног народа, тј. његова православна вера, је залог вечног надисторијског, али и историјског постојања једног народа. На тај начин православна вера, као душа нашег народа, представља залог и основу трајања, одржавања и обнове свега што тај народ чини народом, дакле трајања и препорађања њега у сваком смислу: духовном, културном и државотворном. Ово је покретачка и творачка сила која је Србе као народ, вековима, кроз његову страдалну историју, васкрсавала из највећих и најљућих смрти, тј. давала је снагу и махове како појединцима, тако и целокупном нашем народу, да из пепела обнављају своју државу и културу, не само у смислу њиховог опстанка и трајања, већ и у смислу развоја и унапређења и једног и другог. Тај васкрситељни залог, као најдрагоценије благо, остављено нам у аманет од утемељивача, првостојатеља и првосветитеља наше Српске православне цркве, светога Саве, јесте српско православље, тј. светосавље. Овај епитет „српско“ данас је за неке плитке умове постао обични националистички примитивизам у црквеном, теолошком, тј. еклисиолошком смислу. Управо та реч „српско“ представља камен спотицања многих наших, али све мање наших, велеучених, озападњачених умова у епископату и нижем црквеном клиру, пастирски и теолошки ангажованих.

Зашто је то тако?

Људски елемент у богочовечанском организму, званом Црква, јесте врло често предвидив у смислу своје несталности. На тај начин секуларизам, као матица свих актуелних културних и политичких кретања у датом историјском моменту врло често са собом однесе добар део оних чланова словесног, црквеног стада, које није продрло у саму дубину и смисао вере православне, тј. у њену истину оличену и оличносњену у Богочовеку Христу. Тренутна ситуација на нашој црквеној и националној сцени само потврђује овакав став.

Актуелна глобалистичка кретања у политичком,  културном, а самим тим и у религијском смислу, као врло брза матица светског духа и секуларизоване , расхристовљене, западњачке културе, чију експанзију видимо на просторима читавог света, вуку и носе са собом и добар део нашег црквеног стада, чак и црквеног клира. Глобализам порађа хуманистичке бајке о љубави без истиновања, оличене у савременом религијском глобалистичком покрету званом екуменизам, те успављују на хиљаде хришћанских, авај, епископских и свештеничких савести, уљуљканих у благодатима материјалистичког спокоја и благовања и њему.

Један од узрока тога јесте суштинска неоцрквењеност, неутемељеност на живом, светоотачком  Предању Цркве Христове, тј. неутемељеност на самој суштини тог Предања, на Камену наше вере, тј. на Богочовеку Христу, за кога велики међу апостолима свети Петар вели да је Он Камен живи – те обраћајући се даље свима нама хришћанима он додаје – и ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни (2. Пет 2,5). О овом Камену вере сведочи и свети пророк Исаија речима: Ево полажем у Сиону камен крајеугаони, изабрани и драгоцени, и ко у њега верује неће се постидети (Иса 28, 16). О томе и свети Сава овако вели: Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери – Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску.[1]

Кад би сад све ове ставове пренели на нашу црквену реалност, лако је схватити да је свако данашње одрицање од светосавља, ма како оно теолошки чак звучало „убедљиво“ само још једно испразно, наивно, штавише глупо помодарско приклањање духу овога света коју у Западу и злу лежи. То помодарство и испразна покондиреност је у том горе што долази  од стране оних који су позвани да светосавље чувају, негују и предају својим потомцима, како би се и они у њему спасавали. Данас је на сцени преплављивање наше Цркве, урушавање њених самих темеља таласом позападњачене неореформистичке, глобалистичко-екуменистичке доктрине, коју појединци у нашој Светосавској цркви покушавају да подметну као једно и једино Предање Цркве. То колико ова злославна и подмукла јерес нема никаквог додира и везе са православљем не треба пуно објашњавати, јасно је: по среди је лажна вера, а све што је на њој утемељено такође бива лажно, попут екуменистичких причица о миру, јединству, слози и многопомињаној љубави.

Јереси, попут екуменистичке својствена је контрадикторност, тј. бесмисленост и логичка недоследност унутар ње саме. У самом екуменизму видимо непрестано и већ дегутантно позивање на љубав која треба да затвори очи пред истином, да се одрекне те истине, да не тражи покајање од заблуделих јеретика, већ да их занесењачки позива у лажно црквено општење и јединство у различитости и то различитости у ономе у чему ње не сме бити: у вероисповедању. Нисмо ли у Цркви сви сабрани и сједињени једном вером, како је онда могуће ван ње тражити било какво јединство у црквеном смислу? Уколико се одрекнемо те вере православне која конституише, осмишљава и интегрише Цркву, одрекли смо се и саме Цркве. Тако, дакле, свако сабирање и обједињавање људи, макар они себе називали и хришћанима и епископима, ван вере православне може се окарактерисати као фолклорно друштво, као некаква заједница, хуманистичка, филантропска…каква год, али таква заједница која није утемељена на вери православној не може бити Црква, никад и до века.

Са друге стране насупрот том трчању ка јединству и љубави у различитости (читај јереси), ревност екуменистичких љубвесловаца и поборника лажног јединства не троши се само на стварању тог лажног јединства, већ и на разграђивању постојећег унутарцрквеног  јединства у нас. Дакле, различитост у вери и њеном догматском исповедању толерише се кад су у питању јеретици сваке врсте, али једина различитост која се не толерише односи се на редове унутар наше Цркве, ту је различитост у смислу не пристајања на јеретичку, екуменистичку доктрину недопустива, чак, инквизиторски третирана. То је управо та контрадикторност, чија „логика“ има бескрајно разумевање за све јереси и јеретике, али за православне пастире и верни народ који на пристаје на екуменистичку саблазан нема никаквог разумевања и попуштања, ту је на сцени борба до истребљења сваког вида отпора екуменизму. Тако имамо тренутно ситуацију у нашој Помесној српској цркви, да водећи епископи наше црквене амдинистрације показују безгранично разумевање према јеретицима из реда римокатолика који хуле својом јереси на саму Свету Тројицу, али зато према онима који не прихватају екуменизам као нешто „православно и добро“ не могу показати ни минимум разумевања, напротив, они могу очекивати само тешко гоњење и обрачун црквених челника са њима. Најјасније се то види у случају прогона владике Артемија, истрајног и одлучног на православној линији антиекуменизма, као и оних који га у тој борби следе.

Још једна различитост која се унутар редова наше Помесне цркве не толерише јесте не прихватање неореформаторских, фанариотских и западњачких, литургијских и осталих теолошких тековина и остајање у светосавском предању и етосу наше Помесне цркве. Ово истрајавање на путу светосавља постало је главни „фактор немира“ и „раскола“ у нашој Српској православној цркви, бар судећи по логици њених предводника. Дакле светосавље је постало камен спотицања реформаторству, како оном литургијском, тако и оном догматском, тј. екуменистичком. Остати веран светосавској црквеној традицији и предању данас значи: бити теолошки „ретроградан“, духовно „закржљао“; и још значи: ући у сукоб са тим црквено-глобалистичким, екуменистичким и реформистичким снагама у Српској православној цркви, који, наглашавамо по ко зна који пут, имају љубави и разумевања према свему и свима, од римокатолика до сваковрсних протестантских  секташа, али немају разумевање за оне који остају доследни и верни светосављу. Та доследност је постала неопростиви „грех“ који се, као „неопростив“, инквизиторски третира од стране званичне црквене администрације у Српској православној цркви. Зато су за те реформаторске умове у нашој Цркви сви они који остају доследни и верни Христу, чувањем светосавског предања „фанатици, затуцани и неписмени зилоти“ и они представљају „највећу претњу“ црквеном (у самој ствари екуменистичком, унијатском) јединству, јер авај, болују од „најстрашније“ јереси етнофилетизма. Да не помињемо то да је етнофилетизам „најстрашнија“ јерес за реформаторе и екуменисте у овом моменту само зато што стоји на путу нове јереси екуменизма и мајке јој глобализма. Ето, то је ситуација у којој се налази светосавље у овом нашем историјском моменту.

Антисветосавски настројени екуменисти, будући неутврђени и у самој суштини  незаинтересовани за светоотачко богословско Предање Цркве не схватају нити желе да схвате апсолутну теолошку и духовну утемељеност светосавља као једне, слободно можемо рећи светодуховске, педесетничке и апостолске тековине, настале Божјим мановенијем, Његовим дејством у Цркви Христовој, кроз равноапостолног проповедника Христа и Његове истине – светог Саве. У тој духовној тековини цео један народ нашао је своје суштинско обраћење  у хришћанство и спасење у Христу, тј. Цркви Његовој.

Један од суштински битних, свеспасоносних и духовно насушних догмата у Предњу Цркве јесте халкидонски христолошки догмат о две природе у Једној и Јединој, непоновљивој Личности Богочовека Христа. Овај догмат представља теолошко, црквено и духовно утемељење и оправдање светосавља, као једног зрелог духовног плода у Цркви Божјој; као једне здраве и спасоносне црквености нашег народа. Халкидонски орос донео је победу над многим христолошким јересима, а Цркви Божијој мир и радост у Духу Светоме. Овај свеспасоносни, немериво битни догмат сведочи да је у Једној Личности, тј. Ипостаси Сина Божијег – Исуса Христа сједињена божанска и човечанска природа и то на такав начин да су обе, иако у савршеном и нераскидивом јединству, остале и саме савршене, непомешане и ни на који начин нарушене. Последица тог нераздељивог сједињења јесте обожење људске природе, тј. њено спасење у Христу. Овај догмат, ова вечита истина вели: да су две природе у Христу сједињене неразлучно и нераздељиво, као и несливено и непомешано. Неисказане су дубине, смисао и значај овог догмата, ове божанске истине о Христу, коју исповедише свети оци Светог четвртог васељенског сабора (451.године), надахњивани и просвећивани Утешитељем, Духом Светим, Духом Истине. Из неисцрпне ризнице ове божанске истине о Христу, Камену вере на коме се цела Црква и свако од нас понаособ темељи, сазнајемо да непомешаност и несливеност божанске и човечанске природе у Христу представљају вечити гарант апсолутне слободе коју, иако обожена, обезгреховљена људска природа у Христу апсолутно задржава, будући да од стране божанске природе њена природна људска воља у Богочовечанској Личности Христа бива очувана у целости. За ову богочовечанску истину проливено је пуно исповедничке и мученичке крви. Значај ове истине Цркве огледа се у том очувању слободе сваког од нас појединачно који у Цркви, побожним и благочестивим, светотајинским и световрлинским животом идемо путем оцрквљења, охристовљења и обожења тј. путем спасења. Дакле, и у оним крајњим висинама нашег обожења наша људска слободна воља остаје ненарушива, она се само својим слободним актом у потпуној слободи приклања Богу и Његовој обожујућој благодати, стичући у том обожујућем јединству ону праву слободу, једину истинску слободу, слободу у Христу.

Зато је непомешаност природа у Христу темељ и гарант те слободе коју свако спасаван у Христу не само да задржава, већ је и стиче у њеним суштинским и вечним, богочовечанским категоријама. Са друге стране неразлучност природа у Христу представља спасавајуће осведочење неизмерне божанске љубави која покреће Бога на спасење рода људског.

Свим што смо сада навели о овом христолошком догмату видимо да су у Личности Христовој љубав и слобода две нераздвојне категорије, у тој мери да једна без друге не могу постојати. Будући да је Црква Тело Христово, то се и овај догмат о Христу односи и на саму Цркву. Овде просијава закономерност да се светосавље и ова христолошка свеистина Цркве Божје јасно преплићу, подударају, повезују. Ако би оправослављење и христијанизовање нашег народа, као плодове апостолског труда и рада светога Саве посматрало као акт обожења Српског народа, ту се јасно под светлом поменутог догмата о природама у Христу види да у процесу христијанизације, оцрковљења, самим тим обожења једног народа Христос Господ апсолутно очувава слободу и слободно опредељење и духовно узрастање тог народа. Зато и постоји појава која се зове инкултуризација  Јеванђеља, где се култура једног христијанизованог народа не потире, не уништава, напротив, православље, као једино хришћанство све оно најлепше и највредније, што није противно Христовој науци, у култури и уопште у једном народу, не само да очувава већ и афирмише, унапређује и развија. Оваква појава, овакво искуство Цркве најочигледније је управо у светосављу. Та и таква слобода објашњава очување многих наших обичаја који су само добили хришћански смисао, садржај и утемељење, тај и такав принцип апостолске проповeди и ширења православља у апсолутном очувању слободе и појединаца и народа, управо показује једну апсолутну хришћанску, догматску, христолошку, предањску и црквену утемељеност светосавља. Зато светосавље и представља живо сведочанство управо те слободе у Христу коју сви ми који се спасавамо у Цркви и као појединци и као народ имамо. У томе је лепота и спасоносност православља и истинске, предањске црквености, а насупрот томе, савремени противници светосавља остају само обични заговарачи поробљених и уских умова који увек живу и пунотну црквеност покушавају да сведу на некакву уску рудиментисану, књишку, академску, безживотну, логичку „црквеност првих векова“, као да је Цркве једино тад била Црква, а сад је „мање“ Црква него што је била или уопште „није“ Црква, хулећи тиме на свагдаприсутну, живећу и оживљавајућу благодат истог оног Бога који је у тој Цркви био и остао од првих векова до данас и биће до вечности у њој. Ти заговарачи црквености првих векова су управо реформаторски и новотарски настројени духови у нашој Светосавској цркви, притом су и они само претходница и фасада једног много горег злодуха званог јерес екуменизма, који грози у нашој светоименој Српској цркви.

Зато је очување светосавља данас у самој ствари очување православља, очување једне од темељних догматских истина о начину сједињења две природе у Христу, на тој истини и на догмату о Светој Тројици темељи се сва истина Цркве и у њима је сва  спасоносност те истине. Уз сазнање свега наведеног произилази – борити се за очување светосавља, значи  борити се за саму Цркву Божју и Самога Христа. Такође, борити се против светосавља значи борити се против Цркве Божје и против Самога Христа, још значи одбацивати ону вечиту слободу коју у Њему сви ми имамо. Ту слободу зато треба и по сваку цену чувати по савету Апостола који вели: Стојте дакле у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити (Гал 5,1).

Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово.[2]

Јеромонах Максим



[1] Свети Сава, Беседа о правој вери.

[2] Свети Сава, Беседа о правој вери.