Арсеније СТАНКОВИЋ: Видело се да неће ваљати или Петоктобарски шерполупачи добро су напунили своје лонце

Незадовољан народ, исцрпљен материјалном бедом, преплашен грађанским ратом у коме и јесмо ( српски народ у Хрватској, БиХ и на КиМ) и нисмо били (политичка, дипломатска и бизнис олигархија), без јасне политичке оријентације, латио се шерпе, пиштаљке и дуваљке са афричког континента које и данас чујем, да изрази нагомилано незадовољство због погубне политике господина Милошевића и његове послушне братије. А колико му је та братија била одана, показали су догађаји 5. октобра. Окренуше му леђа скоро сви! И они што га нису уважавали и они који јесу и они који су по Уставу СРЈ били дужни да нешто учине. Истини за вољу, сведоче инсајдери, било је генерала који су те ноћи у згради Генералштаба витлали сабљама на којима је писало „не вади ме без потребе“, и неких који су окренули цеви ВБР на плато испред Скупштине у намери да обезбеде алиби за касније догађаје…па ма ко да победи, за сваки случај. Црвенкапу прогласише елитном јединицом МУП-а која је као могла да преокрене историју, али ето, нормално, није јер била је уз народ! Сваки ситни џепарош зна да се са народом није шалити и када треба стати.Остадоше му верни…у ствари, када боље размислим, нико му није остао веран. „Тату“, како су га звали, сви су напустили. Па шта, и Тита смо оплакали и још брже заборавили. Утркивали се да докажемо како смо га на силу волели, како нико од нас није био прави комуниста, него као…било је фенси. И да нам је страшно сметало што идемо сваке године на мрско Јадранско море од чијег сунца се добија рак коже, да нас дуга боловања у време пољопривредних радова физички упропастише а да од силне прасетине, вина и торти добисмо холестерол. И краљеве своје и кнезове поштено смо посекли. Да се зна ко смо. И као браћа се поделисмо на пола–на четнике и партизане…на комунисте и антикомунисте…на демократе и недемократе и све друге могуће поделе. Таман човек помисли да нема шта даље да се дели, кад оно има и те како: покрајина, регион, град, месна заједница, скупштина станара, село, заселак, па српски језик, хрватски, црногорски, бошњачки…

Акиро Куросава  је мало дете пред српским рашомоном.

Народ одахну, дошла нам је нова демократска власт. Једна кухиња –социјалдемократска – уважених нам мислилаца проф. Љубомира Тадића и проф.Драгољуба Мићуновића, и много кувара, школованих код нас, на западу и на истоку који за Праксис и Летњу корчуланску школу и дан данас мисле да су у питању детерџент за веш и школа пливања. Али, кувари су добро знали како се зарађује зелена новчаница! Па како и не би када им је то била напојница за добро кување. Они који су се седамдесетих година  учили савременој политичкој мисли, знали су да такви и толики кувари не могу да скувају ништа добро. Мора да се зна ко је главни кувар. А сви су хтели да буду главни. И договорише се да свако узме свој атар и да се другоме не меша у харач. Направише законодавну и судску власт по мери властитих интереса, тако да све буде легално и легитимно. Настаде им благостање, – какво се не памти.

Блокираше  мост, народ маше црвенкапи; убише премијера, народ га ожали;предузећа се растурише, народ се диви велелепним трговинским центрима и стамбеним блоковима нових народних мецена насталих на растурању народне имовине. Донације стижу али паре не стижу до народа, донатори се као љуте што се не реализују донације за инфраструктуру, наталитет и очување културног блага на Косову и испијају коктеле са правим акцепторима донација; НАТО прави своју канцеларију у сред Министарства одбране; Војска не тражи примену Кумановског споразума ( ко је бре та „црвена банда“ да предлаже којешта, када имамо свеже дипломиране драматурге, књижевнике, глумце, поп певаче и експерте разних факултета за безбедност и одбрану, спортисте и остале  праве војне експерте, који  срећом нису били способни да служе војску);  некаријерна дипломатија не излази на инострану сцену јер слабо стоји са језиком домаћина, а и нема шта да каже јер треба само да пренесе шта му лидер странке одреди, а за оне који ни то нису у стању то одради други секретар те земље у МИП Србије; Шиптари аутистично праве своју државу и не читају изјаве српских званичника, зато што нису на албанском језику, кукавна им мајка, појма немају шта ће их снаћи! Народ само поздравља. Thanksgiving day, The 4. july, The valentine,s day замало да постану државни празници. Истрпећемо све само да се уђе у ту Европску унију. Биће зелених ко лишћа на дрвећу!

Права, аутохтона српска демократија цвета. Демократска власт је објединила све вредности које су потребне народу; срећна је, има углед, новац, школовање деце у иностранству, путује где хоће и када хоће, безбедна је, не трља бус плус картице по читачима премазаним жваком, хумане резервне делове, којих нема код нас и кад се сумња у њихов квалитет, мења у иностранству! Па шта то хоће народ? Ми смо бирали наше трибуне да им буде лепо – у наше име, а сада се бунимо што нам као није добро. А бирали смо и позицију и опозицију. Боли се ножевима по сеоским кафанама за овог или оног док су се они заваљени у фотеље „препуцавали“ преко медија уз кафицу и вињак у „Мадери“, у скупштинском бифеу уз кафицу и природну лимунаду од по 25 динара ( прошле године), уз „реми мартен“ по фри-шоп ценама у дипломатском клубу или ол инклузив у бизнис класи светских авио компанија!

Ни најумнији политички теоретичари у свету не могу да растабире шта је то што некога у Србији чини позицијом а некога опозицијом, ко је бизнисмен а ко политичар, ко је пољопривредни произвођач а ко земљопоседник, ко припада којој политичкој странци. Програми им идентични – сви су за демократију и за социјалну правду, сви су за Србију и кад гласају из иностранства. Народу груди хоће да пукну од лепршавости политичког живота, не зна више кога да бира, а аутор текста озбиљно почиње да сумања у теоријска и знања стечена праксом. Све се некако учворило, законодавна, судска и извршна власт. Помешали се стубови савремене демократије, некако се увили један око другога и никако не можеш да кажеш е, сад је јасно ко је ко. А Александра с мачем у руци нигде… да расече тај српски чвор. Све се некако помешало! Шта је то уставност и законитост у српској политичкој пракси, да ли је држава институција или су поједине личности постале институције и поистоветиле своје интересе са интересима државе? Да ли атрибути државе -војска, полиција, тужилаштва, судови…раде у складу са Уставом и законима или примењују вољу оних који су се поистоветили са државом! Срепим када укључим ТВ да се се не појави неко ко ће са усхићењем да саопшти народу “држава то сам ја“.

Тада би свима било јасно: лупање у шерпе није могло да донесе ништа добро из једноставног разлога – револуционари из прва три реда напунили су шерпе и скоро да ништа није остало за народ. Срећа је наша што у освајање демократије нису кренуло контејнерима. Ко би то напунио?

Таква политичка „елита“ није била нити је способна да се ухвати у коштац са актуелним друштвеним проблемима. Некако је и ишло док су зелене новчанице долазиле. Али када су ино господа схватили да домаћи кувари не оправдавају напојницу, почело је да буде прилично лоше. Кувари се сада труде, али много би лакше било да су  на време бринули о стомаку народа. Муштерија за њихов лонац све је мање.

Како је зелених новчаница све мање, није више забавно бити опозиција. Једва опстаје и позиција. Опозиција би зато што пре у позицију. Позиција се брани, не да се, нема више шта да се дели. Почели да продају властиту земљу, ораницу. Па где то има у свету! Региони хоће у позицију. Сви хоће у позицију. Посланици не дају мандате. Кажу да их је бирао народ. Народ нема појма кога је изабрао.Народ нема појма ни зашто је баш он изабран да некога бира. Посланици не знају имена ни двоје људи који су гласали за њих. Знају само за једно име. Зато и ћуте у Скупштини, с обзиром на то да иза себе немају народ. Имају лидера странке. А народ? Шта ће им народ. Какве везе они имају са народом? Осим у изборној кампањи. Какви су поједини (они што играју чочек или оно што личи на ту игру и врте се пијани по Ју Тјубу), хвала им, боље да су што даље од народа.

Да имају контакт са народом, ваљда би неко од њих направио грешку, ставио прст на чело и почео да размишља. Код неких би то покренуло процес синапси у правом смеру!

Мој унук воли да буде напољу и тешко га је натерати увече у кућу. Кажем му, да бих га тобоже уплашио, да када падне мрак из шуме излазе дрекавци и шахбази. Унук ми шеретски каже да га ја то лажем да би ишао на спавање. Лажем унука да је у праву. Не пада ми на на крај памети да му кажем истину да су нам дрекавци и шахбази ту у близини и само чекају нашу грешку да нас униште. А видети их не можеш.Стално мењају облик. Таман мислиш да си једног уочио, а он промени форму.

Видело се да неће ваљати!

Српски Културни Клуб