Отворено писмо бившем епископу Атанасију Јевтићу

Господине Јевтићу,

На прво писмо које сам Вам одаслао из Витлејема o Божићу 2008/2009.[1] поводом Ваших навода који не одговарају чињењницама, још нисам добио одговор. Претпостављам да сте сагласни с мојим тврдњама, које су оповргле неистине у Вашој књизи.

На трибини у Чачку сте ме, у мојем одсуству (како и приличи клеветницима), почастили титулом „лажова“ а да ни једну моју лаж нисте навели осим “лажи” која се састоји у мојој тврдњи да су господа Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић примили прстен од папе.[2]  На Ваше произвољности, делимично сам одговорио у емисији “Или или” под насловом  „Грешни Милоје – Утук Атанасију Јевтићу (1)” [3] док са, већ спремљеним, „Утуком (2)“ чекам Ваше нове изливе беса.

На сајту Епархије захумско-херцеговачке видех Ваш  опис преноса моштију Светог Јустина Ћелијског,[4] који је надоместио ћутњу јавних медија о томе збитију. Наиме, 15. јуна (сутрадан  по преносу светих моштију) штампа је углавном ћутала, сем ретких изузетака као што је “Политика” [5]

            Мојему куму Милошу и мени, Бог учини милост, те се 12. јуна поклонисмо моштима Светог Владике Николаја у Лелићу [6] и моштима Светог Аве Јустина док су биле у дрвеном уоквиреном носилу. Метанишући пред светим моштима Светог Јустина Ћелијског осећали смо радост голему и милину небивалу. [7]

          Због поменутог текста који сте објавили желим да Вам заблагодарим, уз молбу да преиспитате и исправите неке констатације које сте тамо навели, услед грешке ил намере тешке. Те констатације нису у сагласју са истином, па сте се изложили, опасности јер Господ рече: А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан страшног суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити. (Мт. 12.36-37).

            Дакле,  ову молбу Вам упућујем истине ради и Вас ради, а не народа ради, јер, верујући народ, одавно већ, не верује Вашим речима, схвативши да су оне гневне и лицемерне.

          Ви казасте:

          „Овај свети чин обављен је… по саборном договору тестаментарних наследника Светог Аве (осим једног који отпаде од тог благословеног сабора са свима Светима и од „јединства вере и заједнице Духа Светога“, те „епископство његово прими други, а он се стрмоглави у понор раскола – отцепљења од читаве Саборнокатоличанске Цркве Православне).“

Истина каже:

Да тај „један” није “отпао”  него сте га, будући братоубице, неканонски протерали, а онда сте Ви стали на његово место као администратор, газећи чл. 112. Устава СПЦ који сте, иначе, окачили мачку о реп.

Осим тога, тај “један” чини оно што сте Ви у своје време, пре издаје у коју сте се стрмоглавили, записали. Подсетићу Вас на Ваше речи, из Ваше књиге коју сте написали и још је се нисте јавно одрекли мада сте је у пракси порекли.    Тамо сте, велеважни Господине, рекли следеће:

„Јер, ми знамо из историје Цркве, да права вера, Црква правоверних, често није била у већини у односу на јеретике. `Мало стадо` Христово, по речима Георгија Флоровског, бивало је у историји, и сигурно ће још бити у апокалиптичкој будућности, заиста у мањини и потискивано у `пустињу`. Али то не значи да је истина била на страни оне јеретичке већине. Самоочевидна у Цркви истина и не зависи од  количине, од `саборности` у лажном, демократском смислу те речи. Зар је у време пред Никејски сабор истина била на страни великог скупа аријанствујућих епископа, или на страни ђакона Атанасија Александријског? Или пак, после сабора, Цркву је такорећи представљао сам св. Атанасије Велики. Неколико векова касније, Свети Максим Исповедник такође је био у мањини; па нешто касније Свети Јован Дамаскин; и још касније Свети Марко Ефески.

Исто тако, нетачно је и схватање оних који сматрају да у Цркви само јерархиаја, и то само у степену епископа, има непогрешивост, или `монопол црквености`. Ниједном епископу сам тај чин не обезбеђује ортодоксију, то ми знамо из историје Цркве. Али, пошто су још свети апостоли одлучили да саборну истину Цркве изражавају сабором епископа (ср. Д. Ап. 15.6) то је онда постало наслеђе Цркве, јер Црква мора на неки начин изражавати себе. Ти сабори Цркве, понављамо, долазе од саборне природе саме Цркве; сабори су од саборности, а не обратно. Уз то још. зна се да су учесници тих сабора били многи светитељи Божји. Треба се сетити да су међу тим епископима на саборима били и такви епископи као што су: св. Николај Мирликијски, св. Атанасије Александријски, св. Спиридон Чудотворац и други. Уосталом, ми знамо и примере када нису само епископи били носиоци православља (св. Максим Исповедник, св. Дамаскин, св. Теодор Студит). Није ли, како скоро напомиње грчки богослов Трембела, црквени народ у време императора Ираклија, имајући на челу два монаха – Софронија и Максима – свргнуо и анатемисао васељенског патријарха и римског папу.  У време пак Флорентинског сабора тај исти православни народ срушио је унију, имајући за руководство једног епископа – св. Марка Ефеског.  Није, дакле, епископ `монополисао црквеност`, него, да се послужимо речима православног светоотачког богослова – Хомјакова: `Црква је право формулисања своје вере предала својим старешинама епископског чина, задржавши, ипак, за себе право да провери формулу, коју они усвајају`. Зато је, вели он на другом месту, `сва Црква примала или одбацивала одредбе сабора, с обзиром на то да ли су те одредбе сагласне или противне њеној вери и њеном предању, и давала назив васељенски само оним саборима, чије је одлуке признавала за израз своје унутрашње мисли. На тај је начин сабор васељенски постајао глас Цркве.` [8]

Истина још каже:

Тај „један” никад, нигде, ни за јоту, није прекршио каноне које сте Ви, господине Јевтићу, без страха од Бога и без стида од људи, „окачили мачку о реп” и то лично и безочно.

          И још истина каже:

Тај „један“ је Светом архијерејском сабору (и тестементарним наследницима Светог Аве) 2008. лета Господњег дотурио 350 страна текста и компакт диск[9]  показавши и доказавши да сте бесрамно протерали Светог Аву с Богословског факултета који сте претворили у “радионицу зла”;[10]

И још је тај “један” од Сабора и тестаментарних наследника Светог Аве тражио да иступите из јеретичког Светског савета цркава који је Свети Ава назвао: јеретичким хуманистичким, човекопоклоничкимудружењем, које се састоји од 263 јереси. А свака је од њих је – духовна смрт. Наравно, нисте услишили глас свог брата Артемија нити свог духовног оца Светог Јустина, оделивши се од њега као блудни син који бесповратно лута Гадаром, уврстивши се у јалове духовне мртваце које смо препознали по плодовима вашијем. Правоверни људи, следујући поменуту двојицу, побегли су, односно потиснути су од вашег бестиђа и отишли у пустињу (како сте и написали, цитирајући светитеље, пре свог суноврата) да тамо пронађу мир и спас душама својим, на светосавској боготражитељској стази.

И још је тај “један” поставио питања: ко вас је овластио да шаљете своје истомишљенике у Равену да потпишу акт о примату најпалијег човека у грех у историји људског рода – папи, како нас научи Свети Ава Јустин (а Ви ту лекцију сметнусте с ума, или можда нисте били на том његовом часу).

И још истина каже:

          Вође слепе који оцеђујете комарца а камилу прождирете. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери што чистите споља чашу и зделу а изнутра су пуне грабежа и неправде(Мт. 23. 24-25).

          Ви казасте:

„Напомена (ради секташа Артемијеве парасинагоге)“.

          Истина каже:

Они, које Ви називате секташима и парасинагогом, управо бране веру од отпадника у које сте се, на жалост, уврстили.[11] Бране веру светотачку, макар и у пустињама. Да се збуде кано што је казано: Да ће дворци неправедних опустети, а колибе праведничке процветати.

Ви казасте и, гле чуда, остадосте живи:

„Несрећни Артемије и парасинагога око њега проклиње све и сва око себе слоганима о „глобализму, мондијализму, модернизму, екуменизму, папизму“ – и свим – измима из њиховог више него бедног речника“.

          Истина каже:

1. Прочитајте, о срећни[12] човече, вапајне Посланице  Молитвених црквенонародних сабора из Лознице 2013. и 2014.(цитиране у фусноти 10).  И застаните пред сопственом клеветничком гордошћу демонском, уколико Вам брвно у оку Вашем омогући да видите исповедање вере. Не Ваше вере, не вере Игњатија Мидића и његовог декана, него вере светих и богоносних отаца нашијех, коју смо примили од ђедова нашијех и коју ћемо неукаљану, чисту и свету предати деци и унуцима нашијем, упркос онима који говорећи да су мудри полудеше. [13]
   2. Пошто се Бога не бојите, постидите се (иако, нажалост, не можете поцрвенети, јер је за то потребно имати образ) и утувите да људи који најмање једном недељно имају прилику да чују беседе владике Артемија, нигде не уочише „бедни“ него богољубиви и човекољубиви његов речник, речник благочашћа и вере у распетог и васкрслог Господа.
   3. „Бедни речник“, међутим, народ србски је срео код једног другог иксана, на чију главу је залутала митра. Ево како тај речник слови:

„Све су то мирашевци, псевдозилоти, секташи, еврослинавци, трабанти, комуњаре, медиокритетски менталитети, скоројевићи, конвулзивни ‘духовници’ и њихови суфлери и епигони, духовни слепци који су веру учили по звездама и месечевим менама, новопечени ‘типичари’, зилоти, маловерни смућени и смушени људи окорелих савести, путујући циркузанти, дојучерашњи удбаши који срамоте храм Божји, црни магови, дозлабога срамне пропалице, неупућени и болесни људи са папистичком ‘непогрешивошћу’ који углас певају будибогзна шта и леже по патосу, људи који имају своје надимке, а не знају ни да бекну, велеучени ‘канонисти’, а уствари дилетанти и секташи, мутиводе и цркворушитељи, фамозни и неславни одметници, безаконици, бесавесници, антидуховници, несрећни народоразбијачи, заведени и незнавени богомољци, слични јеретицима, језуитски инквизитори, шпијуни, огавне уходе и жбирови, бескрупулозни лажљивци, клеветници и подметачи, фанатици који праве халабуку и брукају Цркву, хистерични људи неуротичне ускости, искључивости, незнања и бесловесја,инквизиторски, медиокритетски менталитети, штрајкачи, откачени попови…пљачкашка група, пискарала, шуша и тмуша, лопови…“ [14]

Тај отров сте Ви избљували, господине Јевтићу, и зато би било мудро да се покријете трњем и копривом, јер се уподобљавате оној народној: Корела коза овцу.Сем тога, немојте Ваш „научни и пастирствујући“ ниво приписивати другима. То је Ваше „благо“. Чувајте га и понесите са собом кад пођете у вечност, као попутнину своју.

4. Духовну децу владике Артемија, рашко – призренске монахе (који би требало да су Вам браћа по вери и крви) , називате: „ зилоти – зурлоти, монаси – немонаси, апачи и бандити, лудаци и несрећници…[15] И све то у време у коме Ваша недоношчад блудниче с канонима, руше иконостасе, без прописане од Апостола припреме се причешћују, уводе јеретике и жене у свете олтаре, самопроглашавају се бискупима, клече ко потоње моралне беде по католичким катедралама, седе у подножју слике србождера Степинца… [16]

Ви, с правом, казасте:

… „А без покајања нема спасења, нема ни Цркве као заједнице Духа Светога са свима Светима“.

          Али у духовном глувилу не чујете како Вам Истина, она права – нелицемерна, довикује:

Ви и Ваши  саучесници у безакоњу се не кајете за гажење канона, за прогон Догматике Свeтог Јустина с Богословског факултета, за рушење богослужбеног поретка, за рушење иконостаса, за причешћивање народа на суд и осуду, за прогон чувара вере, за паљење свећа по синагогама, за качење канона мачку о реп….  за тврдње да  Дух Свети призва језуиту за папу римског,  за самопроглашавање   екуменистима односно „свејеретицима” – (по речи Светог Аве у кога се лажно заклињете), за молитве са јеретицима, за примање папских прстенова и обручења с њим… [17]

Господине Јевтићу,

Народ србски неће за Вама и онима који су Вам подобни! Ако то нисте разумели кроз тихи шапат оних (по Вашим речима): ,, двадесет – тридесет, у врх главе педесет – шездесет Артемијевих присталица” – како сте тврдили као високоумни генијални научник и идол вероломаца и душеломаца [18] који харају нашом  Светом Црквом, онда ћете чути кроз громогласје народа који је Вашу “веру”, “љубав”, и пут у недођију препознао, презрео и осудио.

Одслушните глас Светог Николаја: ”Не тим путем људи!”

Вратите се, дакле, сваки са свог пута злог, поправите путеве своје и дела своја. [19]

Напомена за припаднике екуменистичке свејереси.

Препоручујем им од срца чувени спис Светог Јована Дамаскина о јересима (превод на србски и коментари Слободан Продић, Шибеник, 2012), где могу на стр. 58-59. видети, између осталог, како раде и чувају веру православни епископи.

Ту ће, дакле, видети како раде православни епископи, ревнујући за отачко Предање. А погледајмо како данас поступају епископи СПЦ. Њима је пре шест година предочено редовним путем, од стране епископа Артемија, јеретичко учење једног од чланова Сабора – епископа браничевског Игњатија Мидића. Одбили су да се о томе расправља. Пре три месеца све је изашло и објављено у књизи која је за месец дана доживела два издања: ,,Одбрана православног исповедања вере од кривоверја проф. др Игњатија Мидића епископа браничевског”. И ево, још три месеца је прошло, одржан је у мају и Сабор СПЦ, а нико, ни званично ни незванично, није реаговао на било који начин против силних јереси које су тамо изложене.

Питање је сад, да ли ми, Срби, имамо данас православне епископе, или само екуменисте, којима до вере праве и њене одбране није стало?

А Вама, господине Јевтићу, упућујем следеће питање:

Да ли сте научили лекцију свог духовног оца, Светог Аве Јустина, која гласи:

,,Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји.”  [20]

Или сте и то окачили мачку о реп?