Русија у малоруском лавиринту: надa, стварност и избор

Окупирани и опљачкани од туђина и понижени непрекинутим колом издаје својих великаша, као народ угаслих нада, развејаних илузија и потрошених идеала, људи и добара, Срби од 2000. године своје учешће у драми историје своде на посматрање и ишчекивање. Они међу њима које је захватио опасни вртлог мутне „западњачке реке” симулирају живот, фаталистички убеђени у сопствено ништавило и немоћ, с једне стране, и милосрдну мисију свемоћног Запада, с друге стране. Они међу данашњим Србима који себе виде као изданке на хиљадугодишњем стаблу светиње народног живота, снажних корена, али ретких и крхких грана претеклих после небројених „сеча кнезова”, драму историје посматрају са очима наде упртим ка Истоку.

НАДА – некада и сада. Пажња и трепет са којом православни Срби прате и преживљавају данашњу малоруску трагедију последица су, не само бола архетипске дубине због рана далеког сродника у Славјаносербији, већ су изнад свега последица мистично-сотериолошког ишчекивања да ће Русија остварити свој историософски призив. Патос „источног надања” код православних Срба може да се објасни само заветним смислом руске историје, јер смисао обнове снаге руске државе није у господарењу светом, већ у спасењу човечанства. Историјска улога Трећег Рима оправдава се и исцрпљује „у задржавању зла”, како би се „свету дала могућност последњег избора између добра и зла пре њихове коначне поделе”.1) Зато што од Русије очекује спасење, а не господарење, српским православним погледом на малоруску кризу доминира мистика, а не реалполитика.

Овакаво савремено српско православно схватање улоге Русије у историји представља само реминисценцију ранијих доживљаја сачуваних у трезору српске националне свести. А историјски извори говоре да је по свој прилици први који се усудио да московског великог кнеза назове царем, био Србин Пахомије. После флорентинског сабора од 1439. и тамошње грчке издаје православља, али и после коначног пада Византије 1459. године, логотет Пахомије 1461. године спомиње „боговенчаннаго Василиья царя всея Руси”,2) осамдесетшест година пре крунисања првог руског цара, Ивана IV Силног.

Ишчекивања Срба од Москве после трагичног слома моћне српске средњовековне државе једнака су и по садржају и по интензитету данашњим очекивањима. Србима обнова православног Царства у Русији није била сама по себи довољна за стицање националне слободе, али јесте за очување смисла историјског страдања и трајања. Без уздизања московског великог кнеза у сверуског и свеправославног цара, Србима би се „надање закопало на Косову у једну гробницу”. Што је положај српског робља под три туђинске тиранске (турске, млетачке и аустријске) власти био гори, ишчекивања од православног цара су била нестрпљивија. Нестрпљење је расло не толико због физичке, колико због моралне угрожености. У борби за голи живот по балканским гудурама и шумама Срби су сами некако претрајавали, али у духовној борби не би претрајали дане исламског и римокатоличког ропства да није било „источног надања” и моћног руског Царства. И данас је православним Србима демонстрација руске моћи у царској величини потребнија ради очување смисла и одбране од евроатлантског конвертитства, него ради одржања голог живота.

То што је руска држава фактички преузела свезаштитни барјак православног Царства у веку сумрака српске средњовековне државности (XV век) умногоме је условило да доцнија српска и руска историја имају сасвим дијаметралне трендове успона и падова. С тим у вези, нису Срби у свим фазама историје били њени пуки посматрачи, већ су ове фазе долазиле тек после свештено-трагичног учешћа у историјској арени које се етапно окончавало и овенчавало свенародним мартиријумом.

Српско очекивање од руског великог кнеза да понесе царско достојанство и царску одговорност, изражено Пахомијевим речима, имало је морално оправдање у ранијој српској упорној борби да у православној васељени преузме онемоћало и угрожено царско знамење. Пахомијеви преци нису бежали од одговорности коју је носило Царство, већ су се и као кнежеви, велики жупани и краљеви држали царски. У веку пропасти византијске и српске државности српски логотет није ништа друго очекивао од московског владара до оно што је неких сто година раније урадио Душан. Једноставно, православни свет није смео да остане без једног, речју 6. Јустинијанове новеле, од два Богом дарована добра – Царства. Као и код логотета Пахомија и данашње историјско нестрпљење покореног Српства у ишчекивању руског царског ударца којим би се пресекао малоруски чвор има своје морално оправдање. Јер је, по речима Ј. Гускове, „Србија 17 година бранила границе православља и словенства, пружајући могућност успореном медведу, као што је Русија, да постане свестан своје улоге, задатка и могућности”.3)

СТВАРНОСТ – некада и сада. Мистичко Пахомијево ишчекивање руског цара сударало се са ондашњом руском стварношћу. Почетком шездесетих година XV века православни народи Балкана, Мале Азије и Блиског Истока потонули су у мрак османског ропства, али се у северноруским земљама још нису стекли услови да власт московских великих кнежева добије царску пуноћу. Требало је најпре да Иван III окупи око Москве околне удеоне кнежевине (Велики Новгород, Твер, Вјатка, колонизација Перма), потврђујући тако врховну власт московских великих кнежева и ломећи центрифугалне тенденције локалних кнежева. Истовремено је дошло и до коначног ослобађања од татарског јарма 1480. године.4)

Царско крунисање Ивана IV није аутоматски у званични царски наслов редовно укључивало и титулу самодржца. Овом речју, која је представљала словенски превод византијске титуле автократор, у средњем веку се, речју Г. Острогорског, означавао „онај који сам држи своју државу, тј. владалац који влада својом влашћу, односно по милости Божјој, а не по наредби неке стране земаљске власти”.5) Иако руски црквени великодостојници, почев од Иван III, московске велике кнежеве и цареве редовно називају самодржцем, ова титула је постала неизоставни део званичне царске титулатуре тек после уједињења Мале Русије (тзв. Украјине) са Великом Русијом, 1654. године. Тако је повеља, којом се Богдан Хмељницки захваљује цару Алексеју Михаиловичу што је Малу Русију примио под своју заштиту, била адресована на „Божију милошћу Великом Господару Цару и Великом Кнезу Алексеју Михаиловичу свој Великој и Малој Русији Самодржцу”.6) Из угла титуле самодржца може да се закључи да је преломну тачку у дугом процесу сабирања руских историјских земаља око московске врховне власти представљало уједињење старог, предтатарског и новог, послетатарског државотворног центра – Кијева и Москве.

Укључење Малорусије 1654. године у руску државу донело је московским владарима истинску пуноћу независне власти, али их је дуготрајно увукло, по речима Кључевског, „у тамну шуму малоруских односа”.7) Најпре, ондашње прикључење Малорусије више је било плод спољног притиска променљиве устаничке среће Хмељницког и његових козака, него некакве планске делатности Москве. После пораза под Смоленском 1634. године, Москва је избегавала да наруши вечни мир са Пољском, због чега је на позив Хмељницког да цар крене у рат против Пољске и ослободи православне у Малорусији, одговарано да ако пољски краљ ослободи верности хетмана и запорошко козаштво онда ће их московски цар примити у своје поданство. Нестрпљивост православних у Малорусији да се ослободе верског и социјалног терора римокатоличке шљахте, више од пет година се сударала са политичком опрезношћу Москве, којој је у свести још увек био жив смоленски пораз од Пољака.

Са присаједињењем Малорусије, Русија почиње да се активно и живо укључује у европску политику, пре свега зато што је малоруско питање отворило друга два крупна геополитичка питања: балтичко и балканско. Ради решавања ових животно важних питања, на којима је Русија почела да потврђује статус велике европске државе, руска држава по први пут после Андрусовског мира од 1686. године почиње да ступа у европске коалиције и савезе. Укључивање у арену интереса и планова европске политике донело је Русији у 17. веку седам ратова, од тога шест изгубљених, тридест ратних година, унтрашњу економску кризу повезану са снижењем вредности новца и побуне које су претиле новом „смутњом” и губитком националне државности. Уз то, Андрусовским миром препуштена је турском пустошењу десна обала Дњепра, на којој се данас против Руса мобилишу наци-натовске фаланге.

Истовремено, ондашњи моћни московски бојари, тзв. временшчики, који су имали одлучујућу реч у државним пословима, постали су предводници вестернизације Русије. Држава се нашла у рукама оних који су се, како примећује Л. Тихомиров, презриво односили према „своме”, доводећи Русију у духовном смислу у ученички положај према Европи.8) Овакав ученички положај био је у дубокој противречности са мисијом очувања философско-религиозне и државно-правне самобитности Русије. Тако је век у коме је после „смутног времена” и обнове националне државности Русија ушла у арену европске политике, да би се у њој ратовима и дипломатијом афирмисала као велика сила, био истовремено и век највеће сумње у сопствену духовну самобитност, век с којим је отпочео дуг процес духовно-националне апостасије руске интелигенције и бирократије. Овај трагични парадокс резултирао је дубоком подељеношћу руске елите и народа. На почетку епохе вестернизације јединство друштва и државе сачувано је само захваљујући генију Петра Великог, пресађивањем на крхки руски државноправни строј западног апсолутизма. Ипак, бирократизацијом управе и апсолутизмом коначни распад руске државе и друштва је само одложен за три век. Крајњи резултат цик-цак процеса европеизације руске државе, који је отворен у 17. веку малоруским изласком руске државе на сцену велике европске политике, било је цареубиство и долазак на власт узурпатора Керенског и Лењина.

После савремене „смутње” с почетка деведесетих година прошлог века, обновљена путиновска Русија стоји пред малоруским испитом на коме се потврђује у свој пуноћи њен државни суверенитет и свеукупна могућност вођења самосталне националне политике. Без успешно положеног малоруског испита, као и у 17. веку, нема отварања балканског питања, а без њега Русија не може да се афирмише као велика сила.

С друге стране, руско историјско искуство 17. века показује да свако одуговлачење у решавању малоруског проблема дугорочно исцрпљује и дестабилизује Русију, увлачећи је у врзино коло варљивих западних коалиција и савезништава. За разлику од Запада, Русији је исувише скупо да се дипломатски коцка на свом малоруском геополитичком трбуху. За дугорочно успешно решење малоруског питања, данашњој Русији је осим одлучности у успостављању, у некој од форми, своје потпуне доминације над овом исконском руском земљом, потребно да не понови искуство својих предака. Наиме, малоруска офанизива не може успешно да се води без ослобађања од наметнутих западних политичких и вредносних координата. Свако спољно решење малоруског питања у оквиру координатног система западне политике, макар у почетку изгледало и победничко за руску страну, у будућности може произвести штету и опасност за руску државу. Истовремено, то на унутрашњем плану значи да брза и успешно окончана малоруска офанзива мора да се прелије у унутрашњу руску још снажнију контраофанзиву за чишћење државних структура од прозападног либералног кукоља и изградњу аутентичног идеолошког и државноправног поретка утемељеног на историјом освештаним хришћанским вредностима руског народа. Руско историјско искуство, као и савремено искуство српског националног покрета из деведесетих година прошлог века показује да су затечене структуре моћника, звали се они бојари или технократе, највећа препрека за извођење унутрашњег националног препорода. Национална политика подразумева ризик и жртву, категорије које највише прете привилегијама моћника и због којих они редовно бирају пут издаје уместо пута борбе. Зато „кнезови нису ради кавзи”, како „из главе цијела народа” вели песник. У временима прелома држава мора да се приближи народу, од кога га одвајају корумпиране и самовољне бирократско-технократске структуре, те да ослонац пронађе у оним структурама друштва које су и морално и материјално спремне на жртву. Уосталом, из „смутње” с почетка 17. века Русију нису спасили страних канџи бојари, већ средњи слојеви друштва и национална Црква.

ИЗБОР – некада и сада. Избор пред којим се данас у малоруском лавиринту налази Русија није обичан, зато су опрезност и страх од неизвесности сасвим оправдани.

Русија се после четири века неуспелих покушаја да себи у наметнутим оквирима западне цивилизације обезбеди место достојно своје улоге и величине, поново налази пред вечним идалтипским избором са којим су били суочени Свети Александар Невски и кнез Данило Романович Галицки. Бирајући између Истока и Запада, први је ка папском западу окренуо духовни и војни мач, док је свенародно тело оставио на Истоку да се искупљује кроз подвиг татарског ропства. После векова страдања на темељу избора Светог кнеза Александра Невског васкрсло је православно Царство. Други је искрено потражио помоћ од Запада у циљу заштите од Татара. Папа је кнезу Данилу даровао краљевску круну, али је пола века после његове смрти Галицко-Волињско кнежевина била покатоличена „и сви трагови руског и православног избрисани”. И данашњи страх и опрез у коначном окретању духовног и војног мача западном земаљском „рају”, може да буде само израз неспремности да се на Истоку, уз телесни подвиг, сачува духовна слобода. Историјски резултат, како истиче Н. Нарочницка, потврђује мудрост избора Светог Благоверног Александра Невског.9)

После година „смутњи”, путиновска Русија се налази пред историјским изазовом да после више од двеста годна од Француске револуције поведе контрареволуцију у одбрану хришћанских и традиционалних вредности. Сходно њеном историјском призиву Русији је пало у задатак да на месту свог крштења започне одбрану права на Богом даровану слободу сваког крштеног бића. Зато православни Срби са надом и трепетом ишчекују сваки нови царски потез путиновске Русије!

 Др зоран Чворовић – ФСК
___________________________________________________

1)​ М. Назаров, Смисао руске идеје, Чувајте се да вас ко не превари: православље на међи векова, прир. В. Димитријевић и Ј. Србуљ, Београд, 2007, стр. 565-573;

2)​ Г. Острогорски, Автократор и самодржац, Византија и Словени, С. Д. књ. IV, Београд, 1970, стр. 343;

3)​ Ј. Гускова, Спољна политика Русије на Балкану: историјско испитивање, Балкански путеви и сумануто беспуће, Београд, 2013, стр. 308;

4)​ В. О. Ключевский, Русская история, Москва, 2009, стр. 178;

5)​ Г. Острогорски, Автократор и самодржац, стр. 321;

6)​ Г. Острогорски, Автократор и самодржац, стр. 361;

7)​ В. О. Ключевский, Русская история, стр. 405;

8)​ Л. Тихомиров, Монархическая государственност, Част третья, Русская государственност, Москва, 1905, стр. 99-100;

9)​ Н. Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, Београд, 2008, стр. 113-114.