Од деце нам систематски праве идиоте

Петорица вероватно најтиражнијих и најутицајнијих српских писаца млађе генерације – Слободан Владушић, Владимир Кецмановић, Никола Маловић, Дејан Стојиљковић и Марко Крстић, окупљени у књижевној групи „П70 – Проза на путу“ – са више од 150.000 продатих књига и прикупљеним скоро свим значајним књижевним наградама у земљи, у неформалној атмосфери у редакцији Недељника говорили су о српској књижевности, језику, политици, образовању, медијима, цензури, субверзивности, Западу и Европској унији…

Они још мисле и пишу на српском. Књижевну групу „П70 – Проза на путу“, коју чине неки од најпознатијих српских писаца млађе генерације, инсистирање на томе да пишу језиком који се зове српски, између осталог, чини да их често сврставају на десну страну гвоздене завесе идеолошких подела у Србији. Довољно их се може наћи у разноразним полемикама које су неретко изазване потезањем националних тема. Спочитава им се и неконзистентност естетских и поетичких критеријума који их држе на окупу, те им се као „кохезиони фактор“ признаје – идеологија. А они кажу да их повезује само књижевност.

Тек, њихова неупитна специфичност је што потичу са свих географија – како би то рекао Никола Маловић чији смо почетак романа „Лутајући Бокељ“ парафразирали на почетку текста – на којима живи српски народ, и свако са собом носи географске специфичности различитих српских менталитета. Никола Маловић је из Боке, Владимир Кецмановић по рођењу из Сарајева, Слободан Владушић из Суботице, Дејан Стојиљковић је „из Ниш“, Марко Крстић је Београђанин…

Када би постојала књижевна статистичка категорија „број награда по објављеном роману“, они би свакако били у врху табеле.

На почетку смо им препричали кафански разговор двојице младих новинара који после неколико дуплих вотки клиначки почињу да маштају какве би књиге писали, и како се једном наметнуло да би било добро написати драму у којој се на једном месту окупе Срби са разних крајева Балкана, где би кроз њихов разговор провејавало питање „шта је њима заједничко“,“које су њихове заједничке теме“,“шта је то уопште што их повезује“. А пошто кажу да од писања књига нема много вајде, одлучили смо да организујемо овај интервју… Поставили смо им то питање, а даље је разговор углавном текао својим током.

Окупљени у редакцији Недељника – а нису били заједно на окупу више од годину дана – писци су разговарали о српској књижевности, језику, политици, образовању… О томе какав нам вођа треба, а какав министар културе…

Владушић: Прво нас је повезивало то што смо имали заједничку жељу да књижевност не служи идеологији, да књижевност не буде проститутка идеологији. Међутим, временом се показало да између наших књига постоје неке везе којих до тада нисмо били свесни. Тако да имамо и неке поетичке везе, да се неке теме и начини писања уклапају и да су заправо веома слични.
Маловић: Један од мотива који нас је спојио био је тај да не пишемо по диктату евентуалних спонзора или…
Владушић: Само немој да кажеш мецена…
Маловић: Нећу да кажем мецена, стипендиста. Задржали смо право да пишемо по диктату властите савести. И то је оно што повезује групу врло симболичног наслова „П70 – Проза на путу“, управо због тога што смо распоређени у вертикали од Суботице до Херцег Новог.

Недељник: Често вас оптужују да превише инсистирате да пишете српским језиком…

Кецмановић: Зато што то није БХС језик, ни српско-хрватски, него јесте српски језик. Ја не бих уопште на томе инсистирао, јер то је ствар која би требало да се подразумева да не постоје, тако да кажем, идиоти који покушавају да докажу супротно.

Недељник: Једном си тако назвао оне који причају „идиомима“…

Кецмановић: Да. (смех) О томе се ради. Наравно да пишемо на српском језику. Замена је теза када се каже „они инсистирају на српском језику“.

Недељник: Управо се то инсистирање везује за класификацију вас као десничара…

Кецмановић: Постоји група на овдашњој и на ексјугословенској културној сцени која инсистира на томе. То је скупина људи који нису националисти, и то је у реду. А шта је њихова поента, да није битно који је језик? Битно је. Наравно да је битно. Овде се писци деле на то да није битно који је језик, на оне којима је то незгодна тема и не би да се замерају и кажу „није важно“. Нама је важно и нећемо да пристанемо на ту будалаштину.

Недељник: Али, Дејанов и Николин језик којим пишу су значајно различити, за некога би то било довољно да каже да грешите…

Стојиљковић: То је само потврда да је језик жива ствар и да зависи много од менталитета, и од географског положаја, али све је то један исти језик. Моји земљаци с југа кад дођу овде почну да црвкућу „по београдски“. Ја то не радим. Зашто би се Никола стидео свог бокељског нагласка? Имао сам проблем са лектором који се нашао паметан да исправља нишлијске изразе. На ком језику је написана „Зона Замфирова“, на неправилном? Што је онда не исправите…
Крстић: Ово управо говори о богатству језика. Избацује се и књижевност Дубровника. То је исто једна варијанта српског језика. Мислим да је та прича почела са Николиним „Још увијек мислим на српском“.
Маловић: „Још увијек мислим на српском“ је најконтроверзнија реченица, која закључава сва врата Николи Маловићу у Црној Гори.

Недељник: Пошто се у књигама бавите и националним и историјским темама, како гледате на покушаје ревизије историје Првог светског рата и покушаје да се Гаврило Принцип прогласи терористом. Да ли је то, можда, последица нашег константног страха да ћемо испасти криви?

Маловић: Спрема нам се ситуација у којој ће Европа са Србијом да „фрега под“, и може да се упореди са поплавом и неспремношћу оних који су били задужени да воде рачуна на време да ту поплаву антисрпства спрече. Али још није касно да се направи стратегија како ће се Србија бранити од дрске замене теза и напада да је Србија крива за Први светски рат.
Кецмановић: Питање вредносног одређивања позиције Србије у Првом светском рату је увек било актуелно. У европским токовима су увек биле две школе мишљења. Та школа по којој је Принцип терориста и кривац за почетак рата је била присутна од 1914. па до данашњих дана. Која ће теза да буде доминантна одређивала је, наравно, политичка ситуација и однос моћи. После Првог светског рата, у ком је Србија била победница, теза о Принциповом тероризму је гурана под тепих. Од стварања гвоздене завесе, када Немачка и Аустрија постају савезнице Запада, тад се већ битно мења однос, да би после тријумфа над Совјетима теза о српској кривици постала доминантна, што директно, што индиректно. Овај јубилеј је моменат када то више долази до изражаја.
Стојиљковић: Кустурица је рекао да је пуцањ у Фердинанда био пуцањ у Хитлера. То је била војска у којој је он био каплар и из које је он изашао. Хитлер је мрзео Србе због тога. Историографија Немачке између два рата градила је ту причу. Они који тврде да је терориста, нека размисле мало, јер причају исто што су причали и Хитлерови историчари.
Крстић: Питање колико би се причало о томе данас да нисмо имали ратове деведесетих. Овим новим тумачењима се на неки начин брани Босна као жртва.

Недељник: Владимире, како се на то гледа у Сарајеву?

Кецмановић: Сарајево делимично зна, а делимично осећа да би афирмација Принципа довела у питање смисао постојања и идеје о самосталној босанској држави. Јер идеја о самосталној босанској држави је настала као колонијална идеја Аустро-Угарске коју је афирмисао Бењамин Калај. Принцип и већина Срба и муслимана из тог времена били су директно против тога. Они су свесни да је оно најбоље од данашњих Бошњака из тог времена било на страни Принципа. Ту се мешају се два питања – да ли је Принцип изазвао рат и да ли је крив. Ја мислим да није ни једно ни друго. Он и да јесте изазвао рат не може да буде крив, јер његов гест није гест кривице, него гест одбране од агресије.
Маловић: Владика Николај је рекао да се не може кривити дете које упали шибицу, а грађани су полили град бензином. А то се догодило у Сарајеву.
Кецмановић: Принцип је урадио једино што је могао. Шта је могао да уради, да оснује невладину организацију? Мислим да ће у Сарајеву обележити место и догађај без вредносног одређења према томе. Као да је то било у старој Грчкој, па нико нема директан однос према томе. Што је, такође, бесмислено.
Маловић: С тим што се зна када ће Кустурица да отвори Андрићград и зна се како се зове централна улица…
Владушић: То има значајне симболике ако се зна да је и Андрић био члан Младе Босне, што би онда значило да је по том тумачењу и Андрић био српски националиста и терориста. А у хрватским културним и научним круговима га сматрају хрватским писцем. Како онда то? Често се дешава да Принципа терористом сматрају интелектуалци који су номинално пројугословенски оријентисани, а заборављају најбаналнију чињеницу да је Принцип био пројугословенски оријентисан. То није моје мишљење – да је Принцип био пројугословенски оријентисан – него сам састав Младе Босне то говори. Како је, онда, могуће само Принципа сводити на ниво српског националисте који је желео да се Босна припоји Србији?
Маловић: Причамо о историји, а не бисмо смели да заспоставимо тему српске књижевности. О чему то вреди писати? Што је интригантна ствар за промислити? Које су то теме о којима вреди писати? Ми, рецимо, немамо добар роман о Јасеновцу.

Недељник: То је оно што је Слободан назвао затишјем на српској књижевној сцени… Које су то теме?

Владушић: Да, немамо роман о Јасеновцу и вероватно и ми који смо овде сносимо део кривице за то. Прича о Јасеновцу је етички потпуно јасна и чиста ствар. Зашто српски писац не би писао роман о Јасеновцу, а колико је мени познато у Хрватској постоје књиге о Јасеновцу. Како се овде нико то није сетио? Одговор на то питање може да говори доста о српској књижевности.

Недељник: Када је Кецмановић водио полемику са редитељем филма „Топ је био врео“, искочила је дилема „аутентично или универзално“. Колико је за националну књижевност битно да то буду аутентичне приче једног народа?

Кецмановић: Битно је. Ја сам против тога да се било коме прописује о чему ће и како ће да пише. Битно је за књижевност да буде разнолика. Није спорно писати о универзалним темама, с тим што лично мислим да универзалне теме да би оствариле конкретизацију и дубину, морају да имају нешто локално. У сваком случају је добро и неопходно да књижевност буде што аутентичнија.
Крстић: Обично се сматра да неко ко пише националну књижевност само неко ко се бави својим народом, што уопште није тачно. То говоре они који не разумеју шта је национална књижевност. То није само књижевност која жели по сваку цену да хвали саму себе. Напротив, она треба да продубљује неке теме, да критикује и да проблематизује. На пример, ово што Дејан ради, он на различите начине проблематизује званичну историју, званичне податке.

Недељник: Зато у вашим књигама траже неки контекст или подтекст који ће вас сврстати у „националисте“…

Владушић: Мислим да наше књиге очигледно наилазе на велику пажњу и контроверзан пријем. Та врста повећаног интересовања за наша књижевна дела није утицала на пораст читања, већ на врло једноставно, просто, примитивно и идеолошки врло острашћено читање, где се чињенице из наших књига свесно гурају у страну да би се оправдала једна унапред задата теза. Наши књижевни текстови се тако непрекидно фалсификују, баш као и наши иступи у јавности. Неслагање није лоше, оно само продубљује нешто што се зове истина. Али, сам метод читања при ком се свесно превиђају читави делови књига, то је катастрофално. И то се ништа не разликује од читања књига после 1945. када је политичка подобност била једини критеријум да ли нека књига сме да живи. То раде чак и људи који нису одрастали у том систему, а сада постају „ждановисти“, како се то каже по имену једног совјетског критичара који је творац те идеје да књижевност треба да постоји само за ширење идеолошких мисли.

Недељник: Када сте ви у питању то се диже на виши ниво, па вам се спочитава „ко су они да причају о Кишу“…

Стојиљковић: Мени се дешавало да један критичар узме и напише да сам ја у роману написао нешто, што у роману не постоји и на основу тога изнесе неке идеолошке оптужбе. И како ти да се браниш од тога?
Владушић: Интересантно је да такве ствари раде људи којима су пуна уста европских вредности, и који у неким другим приликама говоре о модерној и добро уређеној земљи. А за почетак не могу да уреде текст који напишу, или да погоде кад је изашла књига о којој пишу.

Недељник: Да ли би ти напади на вас били слабији да се не држите заједно? Можда сте баш зато трн у оку?

Кецмановић: Ја немам ништа против да будем трн у оку.
Маловић: Али мазохистички не уживамо у томе.
Кецмановић: Ја, богами, и уживам.
Стојиљковић: Ја сам неколико пута водио те полемике.

Недељник: Као када си у Политици објавио текст зашто ниси дипломирао?

Стојиљковић: Нападали су ме, ти критичари, када сам написао текст о нефункционалном знању. Чак је и нека жена пулмолог из Чачка писала одговор како се она много мучила док је студирала. Ја сам студирао право, и био сам на тим полагањима у Нишу што је стварно испод сваког нивоа. Не знам да ли се сећате „Прслук бенда“. Е, била су два брата, Никица и Сандро, они су завршили тамо медицину, и то је било на телевизији. И замисли ту ноћну мору, да они треба да ти оперишу слепо црево. Писао сам о томе, и увредили су се и неки моји пријатељи. Тек када упознаш правог академског човека, правог интелектуалца схватиш колики је хаос на тим нашим факултетима. Када сам упознао професора Радића, нашег највећег византолога, запитао сам се „што мени такав човек није предавао“.

Недељник: Никола ради у школи, Слободан на факултету. Како вам делују ти клинци који долазе? Да ли је стварно трагично као што се прича?

Владушић: Не слажем се са генерализацијама. Што се тиче мојих студената има оних који су врхунски, који су стварно одлични и за које осећам привилегију што им предајем. Уверен сам да ће радити велике ствари у животу, ако им се пружи основна могућност. Наравно да има оних који купују мастер радове, докторате и све оно што им треба. Да генерализујемо и да кажемо да је све лоше, мислим да нас то депресира, да нам одузима енергију, а при том и није тачно. Мало треба обратити пажњу на проблем селекције, на то која ће особа доћи на које место. То јесте једна системска грешка, која није случајна. Није Краљевина Србија била савршена земља, али се 1914. ипак показало да су неки прави људи били на правим местима, и не зато што су имали неке везе. Напротив. Најславнији српски генерал Живојин Мишић ни у ком случају није био у најбољим односима са Карађорђевићима, него су га пензионисали, па су га вратили назад. Али, када су га вратили, знали су зашто њега враћају, а не зову неког лојалног карађорђевићевског генерала да ту буде зато што је послушан. То је нека врста вредности, када су постојали неки јасни критеријуми чак и онда када су се кршили. Мени се чини да ми данас те критеријуме као да смо заборавили. Зна се ко сноси одговорност за то, а то сигурно нису студенти и сигурно нису професори.
Маловић: Памтим текст у коме је писало да је од доласка ДОС-а на власт исфабриковано онолико докторских диплома колико их је било до тог тренутка у историји Универзитета у Београду! Чињеница је и да је – и ту би се сложили сви средњошколски професори -оно што је некада била тројка, данас петица. Живимо у временима хиперинфлација диплома које су неучинковите. Рецепт је једноставан: направити сечу кнезова, најмање две године. Пообарати све оне који су за јединицу, да би се трећа генерација уплашила и схватила да са овим професорима нема зезања.
Владушић: По цену да будем помало нејасан: ми данас улазимо у неофеудални систем. То значи да је основна идеја филозофије просвећености и грађанског друштва да свако може добити једнако образовање, доведена у питање. У неким земљама постоје јасно дефинисане школе у којима се образује њихова политичка и пословна каста, док су остале школе толико доведене у питање и у њима се образују идиоти који добијају неке титуле, али и даље остају идиоти. Општи ниво знања се смањује, јер они који мање знају утолико су немоћнији и не могу да тумаче свет око себе. Код нас није предвиђено да постоји школа која би образовала политичку и пословну елиту, код нас је предвиђено да тога нема. А то се ради управо сада. То није ствар ни наставника, ни професора, једноставно деца системски треба да буду произведена у идиоте. Они који чекају да им систем направи квалитетан прогам то никада неће дочекати, јер систем је њима наменио улогу идиота. Једино што могу да ураде је да буду субверзивни, а да буду субверзивни значи да читају оно што им не траже да читају.
Крстић: То није проблем само код нас…
Владушић: Не можемо то посматрати на нивоу проблема који није само код нас, и онда би требало да нас се не тиче. Разговарао сам са људима из Енглеске и Француске. Тај проблем је тамо већ много јасан. То што су лидери торијеваца и лабуриста завршили исте факултете, или у Француској што су социјалисти и деголисти завршили исте више школе. Они имају исти став према свету и исти став према народу, а због неких вештачких и квазидемократских подела они су као две различите опције.
Маловић: Сада долазимо до још једне дефиниције књижевности, да је њен задатак не само да забави, него и да подучи. При томе сам ја себи дао задатак да ја у својим књигама „солим памет“. Дакле, да забавим и да подучим. Књижевност ако не подучава, она је онда прејефтина забава.
Владушић: Можда је подучавати застарела реч, можда би боље било рећи да покажемо свет онаквим какав јесте.
Маловић: Ја бих, ипак, рекао подучавати, јер ти и ја смо задрти професори.
Владушић: Ако је тако, онда се слажем.

Недељник: Али, да ли ви као „мејнстрим“ писци преузимате превелику одговорност на себе?

Владушић: Ту се међусобно мало разликујемо. Конкретно ја желим да делујем субверзивно. Сматрам да књига има разлог и право да буде написана ако се у њој може прочитати нешто што не може да се прочита, види или чује било где другде.

Недељник: Када смо код субверзивности, шта би била мета?

Кецмановић: То је већ друга ствар. Ту постоји једна велика лаж коју продукује један део наше књижевне сцене – ставите то да нервирамо нашег пријатеља Горана Петровића, јер њега нервира тај појам „књижевна сцена“ – а то је лаж да субверзивно значи атаковати на неке вредности које постоје у овом друштву, а потпуно затварати очи над проблемима који су глобални. Много је субверзивније нападати Запад, него нападати ову власт овде. Немојмо се правити блесави. Није лако нападати Запад, а западни протектори директно владају овде.
Владушић: Поред онога што је Влада рекао, у субверзивности је потребно и бити на страни слабијих.
Стојиљковић: Када су кренули ти напади „Бетона“ на нас, те људе углавном нисам знао. И чуо сам да су они, као, велики борци против естаблишмента. И наравно питам где ради овај, тај ради у Јавном сервису. Овај други, тај је државни чиновник. Трећи у некој странци… Саша Ћирић, државни чиновник ухлебљен у Јавном сервису у једном интервјуу НИН-у 2010. каже за мене да сам ја веома моћан и да сам међу утицајним људима који кроје нову сцену. То чита моја жена – а у том тренутку смо обоје били на бироу – и каже ми, кад си толико моћан што не учиниш нешто да ме запослиш. Он који је збринут од државе прозива мене који живим као подстанар, и са супругом сам на бироу за запошљавање. И он је антиестаблишмент, а ја сам као неки државни писац. И највећи парадокс, ја као аутор књига које се продају у великим тиражима, плаћам порез за то. И где иде тај новац? Иде у буџет одакле тај што је као против естаблишмента прима плату. Испада да ја њега финансирам да ме пљује.
Владушић: Што значи да се окренуо против руке која га храни…
Маловић: А колико само имамо књижевних награда и издања… Та бројка фасцинира.
Стојиљковић: Па за награде је лако, једино немамо НИН-ову.
Сви: То нећемо ни да добијемо.
Маловић: Имамо заједно 150.000 продатих примерака откако смо заједно и петнаестак еминентних српских књижевних награда.

Недељник: Вратимо се на ону субверзивност. Можда је неки заједнички именилац за вас борба против глобализма. Свако на различити начин?

Владушић: Боље рећи борба против анти-хуманизма. Проблем са глобализмом је што је он анти-хуманистички настројен. То је кључна подела.

Недељник: Слободане, у интервјуу Недељнику поменули сте како кошаркашки клуб Партизан има симболичку предност против „скоројевићевских клубова“, а да смо као нација то изгубили. Пре Првог светског рата смо имали идеју, имали смо сан о уједињењу, а шта сад имамо?

Владушић: Уопште нисам сигуран да земље које се налазе у ЕУ и грађани који су грађани ЕУ, да та сама чињеница може код њих да изазове неку енергију која ће их потакнути да ураде велике ствари у животу. Ако Уелбек пише онакве романе у Француској, о потпуној декаденцији француског друштва – дакле, није то мој поглед са Балкана, већ је поглед изнутра – и толико је популаран и утицајан, то значи да у његовој прози људи очигледно препознају слике савремене Француске. С друге стране, ако у Словачкој изађе 13 одсто људи на изборе за Европски парламент, то показује да људи не виде неку везу између властите егзистенције и чињенице да су део ЕУ. Ако слушате Камеронове изјаве, он мало-мало па прети да ли ће расписати референдум. А да не говоримо о Најџелу Фаражу који су противници ЕУ у овом тренутку, а на оним истим изборима, најјача странка у Енглеској. Исто можемо да кажемо и за Мари ле Пен у Француској. Не говорим овде у којој се мери слажем или не слажем с њима. Ситуација у Француској и Енглеској је једно, у Србији нешто потпуно друго, и те две ствари су неупоредиве. Немам никакав вредносни став према томе, само хоћу да кажем да можда није случајно што су најјаче партије у кључним земљама ЕУ заправо противници ЕУ. То показује да постоји неки проблем са том идејом. Та енергија за велика дела је постојала у овој земљи 1914. године. И то не само код, како волимо да кажемо, сељачке војске, која је чинила окосницу српске армије, него и међу оним што се тада звало грађанска класа. Преко Албаније нису прелазили само сељаци, прелазили су сви.
Маловић: Усудио бих се рећи да је енергетски тас потпуно претегао у Европи, и да Европа данас има снаге само за велика недела. И то је оно што ме страх. Имамо ситуацију као пред Први светски рат када су уметници видели иза окуке шта се спрема, као што ми видимо иза окуке наших дана, и због тога последње поглавље задње главе у „Једру наде“ почињу реченицом „Уједињене Земље одговориле су нуклеарном бомбом“. Не бих волео да сам у праву.

Недељник: Дакле, недостаје нам нека неупитна национална идеја, нека енергија која ће нас покренути.

Маловић: Фали. Као што нам фали и вођа.
Владушић: То је кључно питање, што у овом тренутку немамо генератор енергије. А за утеху – мада то није нека утеха – ако читамо текстове српских интелектуалаца између два светска рата, видећемо да ни они нису имали више генератора енергије након 1918. Треба узети у обзир да је број погинулих био толики да просто више генетски, биолошки није ни могла да постоји енергија. То је био нестанак на нивоу идеја и на нову биологије. Можда то може бити добар задатак за српске интелектуалце: како створити нову енергију, која не би била уперена ка нечему лошем, већ неку која би била у знаку врлине, преко које би сви грађани ове земље могли да просперирају. Али, боље уместо речи вођа рећи политичка класа или политичка елита. То је оно што је потребно. А онда када имате политичку елиту, њу може да води и неко ко би био само координатор. Нама то данас недостаје. Јер, примера ради, нисмо у стању да сами уредимо властито школство, него нам је школство уређено на основу неких принципа од којих ми немамо заиста никакве користи. Што показују ови скандали са дипломама, докторатима и тако даље. Јер ово није усамљени пример.

Недељник: Када причамо о политичкој елити, не можемо да се не дотакнемо човека који је некада припадао културној елити, а сада је министар. Да ли је Иван Тасовац разочарење за вас?

Стојиљковић: Ја сам то први пут видео у његовом односу према Нишвилу. А ако има такав однос према Нишвилу, чему ми остали, мали писци, да се надамо?
Кецмановић: Не браним Тасовца, али мислим да нико ту не би могао много да уради. То је ово о чему је говорио Слободан, не може један човек. И тако долазимо до зачараног круга. Елита не може да се формира јер је систем такав да људи који вреде неће да се петљају с политиком. А ако се упетљају, систем их усиса у себе и они постану његов део. Због тога што не постоји елита, не постоје ни појединци. Ко квалитетно хоће нешто да уради, или ће одустати или ће постати део онога против чега је хтео да се бори.
Стојиљковић: Он статира у влади. Скупља лоптице.

Недељник: Разлика је у томе што он није био партијски чиновник ни апартчик…

Кецмановић: Само пристајање на вођење министарства које има тако комичан буџет је пристајање на пораз унапред. Када је постао министар, он је рекао како није све у новцу. Није тачно. Улога министарства јесте да распоређује новац. Ако га нема, шта он онда ради?
Крстић: Чини ми се да Тасовац ништа није урадио, већ је направио једну велику торбу препуну неких дописа у којима објашњава неке ствари по статутима. Он је показао једну аутистичност. Јесу ли ови раније нешто покушавали да раде? Не, али нису макар ћутали.
Кецмановић: У култури је као и у свим областима – све се своди на маркетинг. То није само код нас, само што на Западу иза тог маркетинга и постоји неки новац.

Недељник: Ископали су његов твит од пре две године, који каже да ћемо постати ет(н)ичка мањина због свих ових с купљеним докторатима…

Крстић: Тада је био субверзиван.
Владушић: Онда има једно друго питање. Као јако интелигентан човек, како је могао да прихвати улогу која му је намењена, ако је било јасно да то место није толико оперативно да може нешто да се уради, сем дилеме да ли ћутати или правити властити маркетинг. При чему је можда боље ћутати него заваравати људе.
Стојиљковић: Очекивало се да води министарство као што је водио Филхармонију. А није било тако.
Крстић: Он је сигурно знао у шта улази. Прихватио је да игра ту игру, и себи направио велики проблем. Мислим да после овога неће моћи да се врати на позицију на којој је био.
Владушић: Некад је, за почетак, добро и одбити ствари.
Крстић: Каријере се граде и на улогама које одбијеш.

Недељник: Други ресор тог министарства су медији. Како вам изгледа медијска сцена, слобода, цензура, блогови, гашење сајтова?

Стојиљковић: Новинарство је деградирано. Није важно колико си талентован или колико си компетентан. Толико пута сам давао интервјуе људима који нису имали појма ко сам ја.

Недељник: Јесте ли се надали да ће интернет да донесе слободе?

Кецмановић: То има и добре и лоше стране. На интернету се губи било каква хијерархија. Највећа будала и најталентованији човек имају исти простор и исти статус. То је забавно за гледање, али доводи до губитка. Медија, посебно новина има много више него што друштво може да апсорбује.
Крстић: Сви преписују. Редакције имају исте текстове. Нема аутентичних новинара, часописа, негде где ћеш чути нешто што другде нема. Сви полако тону, сви иду ка таблоидима.
Владушић: Има друго питање – зашто се млади одлучују да упишу медијске студије. Пошто радим на факултету, имао сам прилике да разговарам са неким колегама који предају на медијским студијама, и они ми кажу да јако мали број студената себе замишља као новинаре у штампаним медијима. Виде себе у електронским медијима. Претпоставимо да је рад у штампаним медијима повезан са осећајем слободе, или макар могућношћу слободе, јер су електронски медији боље и јаче контролисани, и склонији цензурама. Ако су штампани медији у таквој дефанзиви, то заправо значи да је за те људе највећи мотив да се они појављују на ТВ-у. То значи да би они на све пристали, само да буду на екрану. То значи обашка знање, обашка осећање слободе, обашка идеја о неком истраживачком новинарству или јавној функцији новинарства, оној која не може да се изрази парама. Један младић који се запослио у медијима после факултета ми је рекао дословце ово: „Мени је важније да мој послодавац буде задовољан, него истина“. Очигледно је да се такав образац мишљења обликује. Није то изузетак, није тај тип инцидент па да се неко шокира тиме што је рекао. То је производ једне школе.
Маловић: То је медијски проститут.
Кецмановић: Мислим да има и добрих медија и добрих новинара, само што они не доминирају медијским простором. Интернет доноси одређену слободу, и то што сада обарају неке сајтове – то не може да потраје. Али, интернет доноси и неслободу.

Недељник