Спољна политика Србије: Прогресија болести

категорија Мишљења / дана 17/06/2014 у 19:58 часова /

Као што смо већ упозорили један од основних проблема званичне српске политике је тзв. стокхолмски синдром. Он се јавља када жртва почиње да оправдава мучитеља, да га посматра снисходљиво и с уважавањем, па га чак и велича. Синдром постоји код неких жртава отмица али и заточеника у концентрационим логорима. Уочен је и код поражених народа чије вођство не верује у снагу и вредности сопствене нације па изграђује будућност потчињавајући се злочинцима.ⁱ Недавна посета Александра Вучића Немачкој и његов састанак са канцеларком Ангелом Меркел указали су на приоритете српске спољне политике. Премијеров боравак у Берлину прослављен је од стране владајуће коалиције и најмоћнијих медија као изузетно значајан. У ствари, посета је била трагикомична. Трагична због додворавања најмоћнијег политичара у Србији Немцима и новог понижавања Србије, а комична због саме помисли да неко може да промени ћуд немачког крвожедног вука чији су приоритети јасно прокламовани милитаризам и империјализам.

Ултиматум као звезда водиља

Немачка канцеларка је поновила листу захтева (ултиматума) које Србија мора да испуни како би се приближила ЕУ. Међу њима су питања која се тичу „правне државе, Косова и привредног усаглашавања“ⁱⁱ. Берлин сматра да Србија неће бити правна држава док у потпуности не прихвати шиптарске трговце људским органима као добре комшије. Питање Косова и Метохије везано је за даљу примену противуставног Бриселског споразума и признање независности, док „привредно усаглашавање“ подразумева потпуно провођење захтева Брисела па и оних уперених против Русије, као и распродају преостале „здраве“ српске привреде западним компанијама. Вучић је одговарајући на питања новинара поновио и најпознатију мантру прозападних политичара у Србији: „Наши односи са Русијом су потпуно у реду и нормални. Али наш најважнији циљ у овом тренутку је приступање ЕУ, и то што пре. Европа, то је наш пут. За то ћемо све учинити. Ту нема повратка! Јасно ми је да тај пут неће бити лак. Има много домаћих задатака које треба да урадимо: политичких, економских, социјалне реформе. Морамо да научимо да размишљамо на потпуно другачији начин. Али сигуран сам: за четири, пет година највећи део тога биће испуњен. Онда нека Немачка и друге државе ЕУ одлучују да ли нас желе или не“.ⁱⁱⁱ Дакле Србија мора да се додворава Немачкој. Важно је да Срби промене свој начин размишљања и одустану од својих националних интереса. Стокхолмски синдром треба да овлада целом нацијом, а Немачка ће све будно пратити. Интересантно, ове Вучићеве речи неодољиво подсећају на изјаве његових пријатеља из Црне Горе. Црногорски премијер Мило Ђукановић истиче како је Подгорица још пре обнове независности дефинисала своје спољно-политичке приоритете: чланство у ЕУ и НАТО. Признање независности КиМ су већ одрадили.^iv Напредњаци за сада говоре о томе да је њихов приоритет чланство у ЕУ али сви добро знамо да је наставак те приче независност Јужне српске покрајине и потчињавање НАТО пакту.

Немачка одлучује шта је реалност у Србији

Српски премијер је такође на заједничкој конференцији за новинаре са немачком канцеларком, одговарајући на питање да ли Србија жели да настави градњу гасовода Јужни ток изјавио да ће се „у будућности тек видети да ли ће то бити реални пројекат или не. Ми ћемо гледати да заштитимо српске интересе, али то зависи и од интереса Европе. Не можете прескакати земље ЕУ да бисте дошли до Србије”. Подсетимо се да Србија од Јужног тока (реално) добија 5 милијарди евра инвестиција, енергетску безбедност и три пута већу енергетску ефикасност, могућност реиндустријлизације државе, опоравак великих грађевинских предузећа и хиљаде радних места. Али изгледа да је у нечијим главама осмех немачке канцеларке и тапшање по леђима немачких министара важније од тога. Џонатан Стерн професор са Института за енергетске студије у Оксфорду је анализирајући нападе Брисела и Берлина на Јужни ток изјавио да тај гасовод има велики значај за снабдевање Европе енергијом. Поред тога ЕУ оптужује Русију да не испоручује довољне количине гаса, док у исто време саботира Јужни ток, објашњава Стерн.^v

Распродаја српских предузећа

На састанку Меркелове и Вучића најављено је и веће учешће немачких компанија у Србији. Водећи српски медији су као папагаји јављали да је Немачка до сада уложила 1,7 милијарди евра у Србију.^vi Заборавили су да помену да су у агресији на СРЈ убијани недужни људи и да је причињена материјална штета од 100 милијарди долара.^vii Такође се нису сетили да подсете како је од доласка прозападних партија на власт у Србији, дакле од 2000. године из ње изнето више од 50 милијарди долара.^viii Немачким привредницима треба да помогне нови српски закон о раду који ће драстично смањити права радника и олакшати њихово отпуштање. Такође Немцима је понуђено да купе профитабилне српске гиганте попут ЕПС-а и Телекома.Немачка компанија RWE може да постане нови сувласник ЕПС-а. То је потврдио и министар привреде Душан Вујовић.^ixТреба напоменути да је RWE био један од главних носилаца америчког пројекта гасовода Набуко, који је конкурент Јужном току. Будући да је Набуко пропао немачка компанија подржава Транс-јадрански гасовод (TAP) који је замишљен као важан део стратегије чланица НАТО пакта у Европи. Поред тога RWEје мултинационална компанија која учествује и у глобалном пројекту контроле пијаће воде. Примера ради грађани САД су својевремено протествовали против приватизације водовода од стране RWE јер је ова компанија драстично повећала цену коришћења овог ресурса што је угрожавало опстанак становника. Статистика показује да се често дешавају озбиљни кварови на постројењима која гради и одржава RWE, док је штета нанеталокалним заједницама само у једном случају достигла 125 милиона америчких долара.^x Док је српски премијер разговарао са немачким привредницима који су обећали нова улагања (брда и долине) челници Бајера су вршили притисак на запослене у Србији да дају отказ само зато што су Срби. Руководиоци ове компаније сматрају да су њихови природни савезници Хрвати. Уосталом и сама Меркелова је поручила да би Срби требали да се угледају на Хрвате – немачке савезнике из Првог и Другог светског рата.^xi

Нови немачки империјализам

Највеће немачке компаније су данас ударна песница новог немачког империјализма. Ангела Меркел је 2011. године након састанка са привредном елитом поручила да ће Немци учествовати у „лову“ на светске природне ресурсе.^xii Циљ ове кампање је да се обезбеди што већи утицај Берлина у свету и сачува немачки привредни раст. Тако ће немачки привредници уз обезбеђену заштиту немачке државе кренути у освајање природног богатства широм света. Све звучи веома познато јер је још генерал Пјер Мари Галоа упозоравао да Немачка разбија Југославију како би ближе пришла блискоисточним енергентима. Неке од немачких компанија укључених у подухват Ангеле Меркел су пред Други светски рат учествовале у изградњи Хитлерове ратне машинерије. И данас милитаризација Немачке постаје све већа.

Председник Немачке Јоаким Гаук недавно је изјавио да Немци данас не требају да одбацују могућност употребе војске у разрешењу сукоба и изразио уверење да Немачка треба да преузме већу одговорност на међународној сцени. Он је рекао да разуме дугогодишње „опирање“ Немаца да преузму водећу међународну улогу, али је додао да је Немачка сада „снажна и поуздана демократија“! ^xiii Пре њега министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер је поручио да Берлин прихвата одговорност, да ће штитити безбедност Европе и да се употреба силе не може више искучивати. Министарка одбране Урсула вон дер Лајен је затражила веће учешће Немачке у НАТО операцијама широм света, док је министар за развој Герд Милер најавио усвајање „стратегије за Африку.“ ^xiv Када је немачка у прошлости желела водећу међународну улогу избила су два светска рата. Да их није било, Срба би данас било много више. Рађање новог немачког империјализма и милитаризација Немачке почели су разбијањем Југославије. Немачки агенти, инструктори и немачко оружје убијали су Србе у РСК, РС, чак и у Београду. На КиМ у центру окупираног Призрена, 13. јуна 1999. године, други дан од уласка КФОР-а немачки војници су са 220 метака убили цивиле Жарка Андријевића и Славка Веселиновића. Давид Ферк је први пут после Другог светског рата ван Немачке издао наредбу својим војницима да се на Србе цивиле отвори ватра. Радник међународне организације „Wоrld Vision“, који је помагао смртно рањеном Андријевићу, казао је да су задње Жаркове речи биле: „Ја сам Србин, ја морам да умрем“. Немачки министар одбране злочинац Рудолф Шарпинг одликовао је злочинца Давида Ферка златним орденом „Крста части“ Бундесвера за „беспрекорно испуњење војничке дужности“.^xv