The Saker: Нуклеарна равнотежа између САД и Русије је стабилна као што је и била
У реду. Данас ћу да размотрим гласине о нуклеарној претњи. Последњи пут. После тога ћу само игнорисати ову тему, која је, искрено речено, губљење времена. Ево два коментара недавно објављена на блогу:
„Стручњаци за безбедност у САД не слажу се с тим да Русија има кредибилну снагу нуклеарног одвраћања. Прича се да је руска нуклеарна сила у запуштеном стању и да САД могу лако уништити већину онога што је остало. Можда греше – али то је оно што ми се чини да мисли најмање неколико званичника.“
„Како ти је познато да америчка војска зна да је успешан први нуклеарни удар против Русије немогуће? До сада си, Степски (The Saker на енглеском значи Степски соко – прим. прев), то тврдио без пружања икаквог озбиљног доказа.“
Оба ова коментара су типичне глупости што у последње време плаве блогосферу. Први цитира „експерте“ који говоре о лошем стању руских нуклеарних снага. Други наговештава неке тајне способности с којих би први удар био могућ. Одговорићу на оба.
Лоше стање руских нуклеарних снага
Ово је стара новинарска патка која је стварно имала своје славне дане током Јељцинових година, када је, заиста, толико ствари у Русији било у поодмаклом лошем стању да је звучала врло уверљиво. Ваздухопловство је било у лошем стању, морнарица је била у запуштеном стању, копнене снаге су биле у лошем стању и, искрено, читава Русија је била тотално запуштена. Чак сам имао руске пријатеље који су ми говорили да би, ако Јељцин притисне дугме, сви руски ИЦБМ-ови (интерконтинентални балистички пројектили) експлодирали у својим силосима (смета вам, пријатељи са докторатом из физике!). То је све бесмислица. Како знамо?
Зато што је током 1990-тих и касније Русија често испаљивала пројектиле који су стигли до краја свог животног циклуса, то је био део нормалног програма тестова спремности. Једном је зароњена руска нуклеарна подморница чак испалила свој пуни комплемент пројектила (заборавио сам датум, али то је на Јутјубу – сигуран сам да неко може да постави линк ка снимку те пробе). Колико ја знам, ово је једини случај у историји да је испаљен пун комплет пројектила у једном плотуну (исправите ме ако грешим). Сваки пут су ракете добро радиле. Колико ја знам (опет, исправите ме ако грешим) једина неуспела лансирања била су током тестирања нове „Булаве“ СЛБМ (SLBM – submarine-launched ballistic missile – балистички пројектил за лансирање из подморнице) ), коју је иначе било прави проблем и развити и која је морала да буде редизајнирана неколико пута. Узгред, сада систем функционише и, за све своје напоре и бол, Руси сада имају најновији и најнапреднији СЛБМ на планети. Дакле, зашто су ови системи радили тако добро?
Због две ствари: изванредног квалитета совјетских инжењера и веома ригорозног система контроле квалитета совјетских нуклеарних снага. Не могу овде да идем у детаље, али чињеница је да су људи који су радили на овим системима сви заједно супер лига, па су чак и током Јељцинових година успевали да одрже руско нуклеарно оружје у радном стању. Руски систем одвраћање је такође био у тоталном нереду – радари за рано упозоравање су отишли новим независним републикама, сателити за рано упозоравање су достигли крај свог животног века а нови нису слати горе, руске војне тајне су извозили у САД на тоне – па ипак, чак и у овим ужасним околностима, Руси никада нису дозволили да њихово „оружје последњег уточишта“ (интерконтиненталне нуклеарке) буде ван строја. Чак и на врхунцу „демократског хорора“ Јељцина и његових олигарха, САД су знале да Русија може – и да ће – узвратити у случају напада.
Стање руских снага нуклеарног одвраћања се драматично побољшало откако Руси имају могућност другог удара. Систем за рано упозоравање се коначно вратио на мрежу, Русија је изградила нов и заиста застрашујући интерконтинентални систем дизајниран да савлада било коју предвидљиву претњу од АБМ – мислим на РТ-2УТТКх Топољ-М ( RT-2UTTKh Topol-M) за кретање по путевима и за лансирање из подморнице РМС-56 Булава (RMS-56 Bulava) и Р -29РМУ2 Лајнер (R-29RMU2 Lainer). Осим тога, руска подморничка флота је драматично модернизована својим нападачким подморницама које могу не само да штите велике „boomers“-е, већ и да нападају америчке подморнице, па чак и копно САД (са крстарећим ракетама). Институт Америчке ратне морнарице (US Naval Institute) је објавио добар чланак о овој теми под насловом „Поновно рођење руске подморничке флоте“ („The Russian Submarine Fleet Reborn“), текст који најтоплије препоручујем онима још заглављеним у 1990-им.
А сада, ево, сместа признајем да руска авијација и даље није оно што би требало да буде. Јесте, Ту-95 и Ту-160 су и даље адекватни, али Русији треба нови бомбардер. У ствари, они раде на новом бомбардеру до сада званом ПАКДА (будући авијацијски комплекс авијације дугог домета), али се питам да ли су одабрали погрешну филозофију. Избор је био ићи на хиперсонични или подзвучни „стелт“ бомбардер сличан Б-2. Авај, изгледа да су се одлучили за другу верзију, што мислим да је велика грешка. Ипак, суштина је да су руске нуклеарне снаге, нападачко оружје и систем за рано упозоравање на врло високом нивоу спремности, њихови капацитети су нагло порасли током последњих година и наставиће да убрзано расту и у будућности.
Шта је оружје Икс које све то негира ?
Овај аргумент у основи каже да САД могу (или чак јесу) развиле некакав фенси технолошки систем оружја или технологију која ће учинити цео руски систем одвраћања застарелим. Понекад овај аргумент иде у комбинацији са аргументом „лошег стања“, да се постигне већи шок ефекат. А ако то није довољно, онда следи последњи аргумент – „добро, како знаш?“.
Одговор је веома једноставан. Стратешко нуклеарно оружје добро је само онолико колико његове пробе показују. Да, можда САД или Русија имају неко супер-мега-килер оружје негде скривено у бункеру, али осим ако није тестирано, тестирано уживо, оно је бескорисно. Такође, тестирање ових ракета је веома јавни догађај, већ само због тога што се Русија и САД међусобно обавештавају о њему месецима унапред. Такође се међусобно шпијунирају, до последњег гованцета, јер обе стране нису глупе и оне стварно, али стварно, воде рачуна о свему томе. Дакле, и опет стварно, постоји веома мало тајни у овој области, или, боље речено, многе тајне које постоје су оне техничке, али не од оне врсте која би утицала на глобалну равнотежу.
Друга ствар с којом се цивили заиста боре је феноменално висок степен редундантности уграђен у систем. Опет, Руси и Американци који раде на овим системима су заиста крем крема, најпаметнији и најобразованији људи у обе земље, па је, од тренутка од када суобе стране створиле нуклеарно оружје (1949) опстанак постао најважнији фактор, јер ако је нуклеарно оружје је ултимативно оружје онда је такође и ултимативни циљ, циљ који ће ваш непријатељ покушати да удари заиста, заиста тешко.
Вероватно сте чули да Русија и САД имају нуклеарног оружја да могу да униште целу планету много пута. Па, има истине у томе. Ту је „претерана“ способност на обе стране, а разлог томе није др Стренџлав врста лудила, већ веома паметна и намерна реализација – заиста ефикасно нуклеарно одвраћање мора да буде довољно јако да одврати другу страну ЧАК И АКО ЈЕ 90% + од тога уништено. Ово се зове “ стабилност првог удара“. Ево како функционише:
– Ако свој систем направим десет пута већим и јачим од способности да „све потамани“ и
– Ако противник уништи 90% мојих снага
– Опет ћу имати довољно оружја да му узвратим неприхватљивом одмаздом и
– Он ће зато да отпише ту опцију
Једноставно и врло, врло ефикасно.
А шта то значи данас је ово:
– Ако су руске нуклеарне снаге унапред у лошем стању и
– Ако САД изграде и ефикасан АБМ штит и
– Ако САД крију супер-оружје у свемиру и
– Ако САД униште 90% свих руских нуклеарки у првом нападу и
– Ако затим САД пресретну 50% свих преосталих руских
Онда ће Русија ће и даље имати више него довољно нуклеарки да уништи САД као државу.
Има ту много (одреда лажних) „ако“ што још увек воде до апсолутно неприхватљивог „онда“. И није ме брига да ли су Мекејн или Хилари у председничкој канцеларији – ако они чак и натукну такав потез, биће им речено нешто у недвосмисленом речнику америчке „дубоке државе“, нешто као: „Умукни, седи доле и гледај своја посла“. Упознао сам довољно планера оружаних снага и официра САД (укључујући једног председника Здруженог штаба) да будем уверен у то да они никада не би дозволили да се такав луди план спроведе. Да, има много лудих и арогантних америчких политичара, и да, постоје чак и неки лудаци у војсци, али, као што сам рекао, људи заиста задужени за нуклеарно одвраћање су заиста крем крема, нарочито они на средњем нивоу (не главни команданти и не момак који окреће кључ – већ оперативни команданти, обично са чином пуковника).
Дакле, сем ако не претпоставимо случај колективног и суицидалног лудила, читава прича о америчко-руском нуклеарном рату је апсолутно неоснована бесмислица. Добра ствар за филмове, али апсолутна бесмислица у стварном животу.
Сада, све што сам написао је истина само за САД и Русију. У теорији, друге нуклеарне силе евентуално могу бити разоружане у првом нуклеарном контранападу, јер Кина, Француска, Пакистан и Израел немају ту наизглед глупу, али у стварности пресудну могућност „претеривања“. Нити имају оружје које може преживети. Пазите, ја бих ипак недвосмислено посаветовао против покушаја удара – зато што би, ако би само један или два нуклеарна пројектила прошли и погодили своје циљеве, последице биле катастрофалне. Да ли играте руски рулет ако су ваше шансе, рецимо, 4 од 5?
Тачно тако.
Ја стварно не желим да претворим овај блог у блог теорије нуклеарног одвраћања. Није да ми је тема незанимљива – ја је волим! Имао сам огромну привилегију да изучавам планирање оружаних снага са Бобом Хафа (пуковником Америчког ратног ваздухопловства), једним од најоштроумнијих официра које сам икада срео (ја и даље препоручујем његову кратку, али изузетно добро написану књигу „Рационални методи и разборити избори: планирање америчких оружаних снага“), и тада сам заволео ову тему. Али, искрено, мислим да сада сви имамо важнију рибу да испржимо и ја не желим да проведем још времена раскринкавајући медијске митове о нуклеарном нападу САД на Русију. Тако да ћу завршити с нечим што ме вероватно неће код многог од вас омилити (нешто ново?).
Десило се да мислим да је већина америчких официра, посебно прави професионалци, пристојан свет који воли своју земљу и који се, чак и ако објективно служи Англоционистичкој империји, нада да ће његова служба такође бити од користи и његовој земљи. Не могу да замислим да би довољно таквих људи могло да пристане да саучествује у лудилу и започне нуклеарни рат са Русијом, не ако то значи да ће њихове породице, пријатељи, места у којима су се родили и земља сагорети у радиоактивном пламену. Зовите ме наивним ако желите, али ја не видим да се то дешава. Једна је ствар (невољно) ићи у глупе империјалне ратове у Ираку и Авганистану, сасвим друга преузети ризик да видиш како се твоји вољени претварају у прах или полако умиру у ужасним условима. Опет, ја знам какво је зло Англоционистичка империја, али не могу да заборавим да су многи амерички официри које сам упознао били часни и фундаментално поштени људи (ја овде говорим о оружаним снагама, не наказама из Ленглија).
У сваком случају, ово је мој последњи пост на ову тему. Надам се да сам олакшао бар неком од оних који су били искрено забринути због могућег нуклеарног рата. За оне, попут мене, који су компулзивни песимисти типа „у најгорем случају“, могу понудити ово: постоји још један замислив сценарио за нуклеарни рат – конвенционални рат који једна стране почиње да губи тако страшно да се осети присиљеном да искористи нуклеарке као последње средство да избегне потпуни пораз. Дакле НЕ намерни нуклеарни рат, већ неуспео конвенционални рат који клизи у нуклеарни (прво тактички, затим стратешки). Имамо доста кредибилних модела ескалације и оних некредибилних (да сам их свестан) за деескалацију. То је проблем. Који је разлог зашто сматрам да је чак и конвенционални рат између две суперсиле тотална лудост коју треба избећи по сваку цену. Али зајеби и погрешне процене се дешавају – историја их је пуна. То је оно што ми понекад ноћу не даје мира. И ја се стварно надам да олош у Белој кући неће завршити спотицањем у „врели“ рат са Русијом. Господи помилуј!
Срдачан поздрав,
Степски соко
Аутор: The Saker
Извор: http://vineyardsaker.blogspot.
Превео: Александар Јовановић – Срби на окуп
Да ли је ваш производ чист или је генетски модификован ? Покажите купцу ознаком
Представник акције “Без ГМО” Еколошког покрета Новог Сада за Западну Србију, Мирослав Драмићанин
Е-пошта: miroslav.miro.dramicanin@
Телефон: 062 854 13 28
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
