Екскалација грађанског рата у бившој Украјини: америчке марионете су заузеле курс на уништењу Новорусије

Из визуре глобалне политике САД у Украјини се не догађа ништа ново: Порошенко остварује курс на уништењу земље и јачању власти екстремиста, уз ту особеност да је у овом случају технологија окупационе машинерије усмерена на уништење руског народа. У овом случају им је пошло за руком да бившу Украјину доведу убрзаним темпом, практично за само неколико месеци, до потпуног социјално-економског краха. Међутим, то је само “полуфабрикат”. На дневном реду је уништење Руса као културно-цивилизацијског историјског типа, укључујући и физичко уништење.

У овом тренутку најжешћи сукоби су у Славјанску, на северу Доњецке регије, као и у суседном Краматорску и у Мариупољу на југу регије.

Овде се над руским народом чини геноцид. На празник Свете Тројице, 8. јуна, кијевска хунта на челу са Порошенком је нарушила све међународне конвенције наносећи масовни артиљеријски удар – примењујући систем Вишецевних бацача ракета (ВБР – познатији под називом “Град”) по стамбеним квартовима Славјанска, истовремено не дозвољавајући отварање хуманитарног коридора за излазак мирног становништва. Дошло је и до првог окршаја и пуцњаве у граду. Током артиљеријског гранатирања гинули су цивили, укључујући и децу. Подвлачим, град је подвргнут артиљеријском гранатирању, свесно се инфраструктурни објекти градова Славјанска и Краматорска подвргавају гранатирању. У Славјанску је граната оштетила куполу цркве, зграду градског већа и стамбене куће у околини зграде СБУ где се налази штаб устаника. Делимично је разрушено неколико производних погона, болница и школа, вишеспратница, оштећен је гасовод, у граду практично нема струје и воде, мобилна веза ради са прекидима. Посебно је пострадало село Семеновка које се непрекидно гранатира. Месно становништво говори да “тамо није остала ни једна неоштећена зграда”. Агресија нацистичког Кијева буквално је ставила становнике Славјанска и Краматорска на ивицу опстанка. У прекидима између бомбардовања град напуштају жене и деца, а мушкарци, како преносе очевици, остају “док не буду заклани”.

Командант самоодбране И.И. Стрелков указује на основне проблеме: недостатак оружја, неопходна материјална подршка породицама бораца, недостатак логистичке подршке који би омогућио да се мобилише дестине хиљада бораца, недостатак обуће и униформи за организовање добровољаца Донбаса у формације. Док се ови услови не испуне, народна самодобрана није у могућности да ситуацију преокрене у своју корист. Упркос чињеници да украјинска армија, без претеривања, има на располагању уместо наоружања “совјетску старудију”, ситуација се оштро погоршала пошто је Пентагон послао своје “стручне специјалисте-консултанте”. Тако се губи ентузијазам првих недеља борбе. Заштитници Новорусије су “спремни да умру на развалинама Славјанска али са чврстом вером да наши убијени и рањени под артиљеријском ватром без одговора – нису узалудне жртве! И да ми нисмо са собом донели рат у овај предивни град и да жртве његових становника такође нису узалудне. А та вера се цепа као растегљиве полиетиленске кесе на олујном ветру – сваким даном све јаче и јаче…” – рекао је И. Стрелков.[1]

Очигледно су пред хунту постављени жестоки рокови да “очисте” југо-исток, пошто после одбијања бивших сарадника расформираних јединица “Беркута” из Черниговске области да крену на пословно путовање у област казнених операција, хунта поново предузима мере које пре подсећају на агонију, мобилишући за казнену операцију “све који су способни да држе оружје”. “Фејсбук” министар МУП-а Арсен Аваков изјавио је да намерава да повуче целокупан састав бојевих и патролних (!) јединица МУП-а ради учешћа у такозваној  антитерористичкој операцији” (АТО). Хунта иде на проливање велике крви, ради чега “Коломојски не штеди новац“. Тако се у пресретнутим радио-разговорима Националне гарде која спроводи “АТО”, помињу цифре „од 800 до 1200 долара за једног убијеног”.[2] Догађаји у последња два месеца свесно су усмерени ка најкрвавијем сценарију. Супротстављање у Донбасу, за разлику од Харкова и Одесе, попримило је карактер масовног устанка, где нема пута за повратак назад. Зато што је незамисливо живети у истој земљи са крвницима који се радују незамисливим мучењима, убиствима жена и деце. Повода за оптимизам у Новорусији има – то је објективна слабост Украјине у свим аспектима  – економском, војном, организационом. И како је то луцидно дефинисао један руски блогер “на сваку грешку и на сваку издају у нашем табору, наићи ће се на апсолутно незамисливи идиотизам у украјинском табору, који ће компензовати наше недостатке”. Угушити устанак у Донбасу (који чини 15”% укупног становништва) хунта тешко може да оствари чак и уз помоћ авијације и тешке артиљерије. Сходно томе, са губитком Донбаса хунта ће се морати помирити.

Такође, како се сада може мирити са “нуклеарним експериментима” САД, које ће остатак територије добити на своје неограничено коришћење и које намеравају да је “у потпуности исцеде”. Тако је САД изразила спремност да украјинским атомским електроцентралама понуди своје нуклеарно гориво. Међутим, како се указује у писму Владимира Гутењева, председника Одбора за индустрију Државне Думе Русије, које је упућено европским политичарима, на украјинским нуклеарним електранама се налазе реактори руског (совјетског) типа, који су предвиђени само за гориво које је прошло специјалне сертификате. Због тога даљи покушаји примене горива америчке производње које развија високу топлоту, без одговарајуће адаптације, повећава ризик од испадања из строја украјинских реактора и драматично повећава вероватноћу техногених катастрофа. На тај начин САД – ни мање ни више – свесно стварају огромну претњу за читаву Европу.

За Русију посебан значај има та чињеница, што је, без обзира на потпуну дискредитацију “наранџасте власти” Јушченка током “наранџастог периода”, та власт успела да изгради довољну количину “русофобске масе” спремне да на најбезочнији начин ратује против руског народа. Русија није успела да исправи унакажено информационо пространство у Украјини, док су попусти за гас доприносили “дуговечности” русофобских режима и маргинализацију проруских друштвено-политичких кретања и групација. Ико је антируска позиција стабилна у само три региона Галиције и у Кијеву, америчка техника интервенционизма је још једом учинила своје, а вишегодишњи рад “пете колоне” је прокрчио пут том интервенционизму. Још су од 1991. године постојано и методично у употреби била једна те иста западна средства за рушење земаља и њихово претварање у војну базу за офанзиву на Русију, а сад је фронт залегао по самој руској граници. Победа над обједињеном казненом операцијом западног фактора и “фашиста бандеровског пука” у Новорусији није могућа без исто тако обједињених напора, могућности и ауторитета, како у њеним редовима, тако и у руском народу, политичким структурама и вертикали власти у самој Русији.

Власт хунте кажњеника држи се на “најамницима, криминалцима и нацистима испраног мозга”. Регуларна армија не жели да ратује против народа, резервисти истичу да је “једина мотивација – новац” (кога такође скоро да нема). Према саопштењима из команде самоодбране, 8. јуна су се снагама самоодбране предала 32 украјинска војника из Западне Украјине. Војници су саопштили да их је команда држала у апсолутној информациононој изолацији, у армијским јединицима одсуствују чак и радио-пријемници, да и не говоримо о телевизији или интернету, мобилне везе се налазе под строгом контролом команде хунте. Истовремено “непрекидно тече пропаганда о терористима, који за доручак једу децу”, а целокупно мирно становништво је наводно евакуисано”. Притом хунта насађује људождерске манире: “само због општења са мирним грађанима, неонацисти могу стрељати и војника и мирног цивила”; “војне карте налазе се код командира – одбијање да се изврши наређење – значи аутоматску смрт!”.

Сходно томе, планови за децентрализацију или федерализацију очигледно се нису показали као одрживи, као ни сами „украјински пост-беловешки пројекат”. Новорусија може да преживи само уколико одбрани независност. Премда је то све теже чинити, крајем маја – почетком јуна је дошло до погоршања опште диспозоције са тенденцијом преласка опште стратешке иницијативе у руке непријатеља.

Ања Филимонова – ФСК