ОБЈАВИТЕ КАД УМРЕМ – Добрица Ћосић: ЦИА хтела да заменим Тита!

Централна обавештајна служба му обећавала и Нобелову награду за књижевност ако прихвати њихову понуду

Један од највећих српских писаца, а сигурно највећи сведок српског XX века и човек који је директно учествовао у свим преломним догађајима наше историје од Другог светског рата до пре неколико дана када је преминуо у 93. години, оставио је своју заоставштину пријатељу и издавачу Слободану Гавриловићу.

Њих двојица су 36 година причали о свакаквим догађајима, а последњих десетак водили разговоре на буквално све најважније теме српске политике и историје. Гавриловић је све забележио и камером, а ексклузивни материјал изашао је у новом броју Недељника. И најављен је као први фељтон у низу. Очекује се ускоро и књига исповести добрице Ћосића.

Срамна оптужба СПЦ

Неке владике су вас оптужиле да сте учествовали у преком суду крајем Другог светског рата и осудили на смрт 26 људи, а међу њима и једног свештеника Српске православне цркве из Великог Шиљеговца. Шта можете о томе рећи?

– Да, то је један од срамних поступака архијереја Српске православне цркве. То је петокњижје „Страдање свештеника Српске православне цркве од комуниста“, тако неки наслов. Књигу је написао један човек по мом мишљењу ниског морала, а велике претензије, зове се Џомић, Велибор Џомић. Врло често га сада видите у новинама, њега форсира митрополит Амфилохије као неког вајног интелектуалца.

Он мене нападне у тој књизи и каже да је Ћосић Добрица био члан преког суда који је у Крушевцу стрељао 26 људи и међу њима једног свештеника из Великог Шиљеговца. Прочитам то и запрепастим се. Напишем писмо Амфилохију и Атанасију, један од њих је био уредник, а други ваљда главни уредник или рецензент, не знам тачно ко је ту шта био.

Напишем им једно писмо, позивајући се на наше некадашње друговање и поштовање које сам према њима имао, наду коју сам према њима имао и кажем им да ја нисам уопште био у Крушевцу у то време. Од 16. октобра, кад сам дошао из Ваљева са Нешковићем и са Момом Марковићем у Београд, нисам уопште био тамо. Молим да објаве мој деманти.

Они не објаве, нити ми одговоре. Био је то нечастан чин наших угледних архијереја. Дубоко се увредим и тужим суду Џомића. Он је тад још долазио у Патријаршију, а потом побегне у Црну Гору. Тамо је био под заштитом црногорске власти, митрополита Амфилохија и владике Атанасија. Остане он тамо у некој митрополитској установи и не прелази у Србију три године, све дотле, док та тужба не застари, да га не ухапсе.

Он је тамо остао некажњен. Кад је тужба застарила, вратио се у Србију. Након тога напишем писмо десеторици српских владика и патријарху Павлу у којима испричам шта је написано о мени под редакцијом Амфилохија и Атанасија. Нико ми од владика не одговори. Добијем само писмо од патријарха Павла у коме ме он моли да опростим његовој грешној браћи за увреде и грех који су починили према мени. У сваком случају био је то ружан чин Српске цркве, српских архијереја и чин разумевања, истинољубља и правдољубља нашег великог патријарха.

Порука ЦИА: Замените Тита, ми ћемо средити Нобела

Долазимо у време кад су превирања у Југославији. Долази до пада Берлинског зида. Успостављају се вишепартијски системи у земљама бившег социјализма. Јављају се разни утицаји, руски фактор, амерички фактор, ЦИА, ЕУ, Вили Брант, италијанска влада! Шта они сви очекују, шта траже од вас лично, а шта ви желите?

– Двадесетак дана после Титове смрти мене позове мој издавач Јовановић из Америке, који је штампао „Време смрти“ у два издања, једно популарно, једно обично, на енглеском. Позове ме да хитно дођем у Лондон. Ја се спремим са мојом ћерком која говори енглески и дођемо ми у Лондон.

Он нама резервисао хотел „Клервиџ“, а ја знам да у хотел „Клервиџ“ иду Тито и ови саудијски краљеви нафте. Одем у најнормалнији хотел са Аном. Јавимо се ми Вилијему Јовановићу, он нас позове на ручак у „Клервиџ“. После ручка он каже:

Хајде да прошетамо мало Лондоном. Изађемо, он нас води у улице највеће гужве. Почиње да ми саопштава следећу ствар:

– Да вам одмах буде јасно, ја сам представник Централне обавештајне службе и преносим вам поруку Андропова и америчке владе. Америчка и совјетска влада хоће после Тита да му нађу заменика. Била су два кандидата, Ђилас и ви. Закључили су да сте ви млађи и да сте популарнији од Ђиласа. Стало се на становиште да наше службе, америчке и совјетске, раде на томе да ви замените Тита и да преузмете власт у Југославији. Запрепастио сам се. Моја ћерка пребледела, преводи ми то.

– Одбио сам Титову понуду, одбијам и вашу, јер ја немам те способности. Како може да вам падне на памет да један писац, потпуно неквалификован, може да замени Тита. Како може да се замени Тито? Немојте, господине Јовановићу, о томе уопште да разговарамо.

– Немате ви ту ништа да радите. То ће све да раде службе. Ви само треба да пристанете и да се понашате према приликама како их ми проценимо. Радићемо и на томе да добијете Нобелову награду за књижевност.

Милошевић није мој продукт!

Да се вратимо на Милошевића. Један број људи сматра да сте ви створили Милошевића, још пре Меморандума. Када сте први пут с њим разговарали? Какви су ваши политички сусрети били и какво је ваше мишљење о њему и његовој политици?

– Једна од највећих политичких лажи нашег времена, једна од најтежих политичких глупости нашег времена је та теза да сам ја утицао на стварање Милошевића и да је Милошевић некакав мој политички продукт.

Па побогу, ја сам тада био један од водећих људи српске опозиције! На крају постоји и полицијски документ, снимљен је мој разговор са Рашковићем, када је била та политичка борба између Ивана Стамболића и Милошевића у Централном комитету. Ми разговарамо телефоном и ја кажем овако:- Ово је туча двојице титоиста, победиће милитантнији, ни један ни други не доносе добро.

Умирем као неспокојан човек

Сад у смирају вашег живота, да ли је сунце ближе или даље него онда кад сте кренули?

– Мислим да је даље, ја мислим да је даље Слободане, даље, даље. Има извесних чињеница у савременом свету и има мислећих људи који говоре о неминовности промене поретка. И доиста овај поредак какав јесте, глобалистички капитализам, такозвани неолиберални корпоративни капитализам, он својим социјалним исходима није поредак будућности. Данас на почетку 21. века имамо слом оба поретка.

Слом бољшевичког социјализма, потпун слом. Потпун слом класичне демократије, социјалне државе и либералног тржишта.Благодарећи вашој активности и разумевању, штампањем „Личне историје једног доба“, ја све више увиђам да је мој опозициони програм поражен. Ја сам поражен опозиционар. Читав живот сам утрошио у борби за демократију и доживео неуспех, доживео пораз.

Доживео сам да поредак који је сменио титоизам, за који сам ја веровао да је најгори поредак на свету, буде поредак који је гори од титоизма, у много чему гори. Он је донео нешто више политичких слобода, међутим донео је једну партократску државу, донео је једно пљачкашко друштво, корупцију, лоповлук и уништење народне имовине. Опљачкана је имовина коју су стварале генерације у 20. веку.

(Недељник)