Зашто су руски спасиоци испраћени из Србије скоро без поздрава?

Међутим, како су приметили неки највећи београдски медији – на испраћају руских спасилаца се није појавио буквално нико од српских министара да им макар стиском руке и топлим речима захвали на свему учињеном. Дакле, још на самом почетку целе трагедије коју су изазвале незапамћене поплаве, Србија је упутила званичан позив Европској унији и Русији да јој помогну у савладавању водене стихије и евакуисању животно угрожених грађана. И док су из Брисела у тим драматичним тренуцима стизале само речи охрабрења, попут на пример изјаве Кетрин Ештон која је дословно поручивала да су „њихове мисли са нама“, дотле су из Русије још истог дана кренули врхунски специјалци обучени за такве ситуације, заједно са авионима пуним опреме за спасавање. А затим су, дошавши одмах на лице места, по признању свих очевидаца, учинили надљудске напоре и спасили из воде неколико хиљада људи, од чега је било око 600 деце.

Иначе, уместо обичног сумирања њихових резултата, можда је најбоље цитирати речи једног становника Обреновца, који је још 17. маја на почетку спасилачке операције, пред новинарима рекао следеће: „Овде сви највише хвале Русе. Иако се сви спасиоци пристигли из иностранства јако труде и помажу пуном паром, ту нема збора, Руси су најбољи и они су ти који предњаче у пожртвовању и свему другом. Нико не може да верује да толико несебично помажу некога ко није њихов народ“, а на крају је додао да се „у Обреновцу спашава ко како може, а Руси извлаче и људе и животиње. Спашавају и људе и псе и све што могу“, закључио је тај очевидац за београдске медије.

И управо ту поново долазимо на прилично поражавајућу чињеницу са почетка приче, која каже да су такви хероји из Обреновца тихо и без велике помпе одлетели натраг у Русију, при чему их, како у насловима својих електронских издања истичу дневне новине Курир, Блиц и други домаћи медији – није испратио баш нико од српских министара.

Осим тога, чак и да су несебични руски спасиоци заиста били испраћени из Београда на најбољи могући начин, и тада остаје питање – да ли увек морају да се десе неке природне катастрофе или ратови да би се показало у којој мери су српски и руски народ упућени једни на друге и колико су заправо неискоришћене могућности заједничке сарадње – од економије, политике, па све до оваквих ванредних ситуација? У том контексту, прво што ми пада на памет, то је сећање на трагичну 1999. годину, и на тадашњи хитан захтев Србије, односно Југославије, за пријем у заједницу Русије и Белорусије, и то у тренутку када су бомбардовање и агресија већ били у пуном јеку.

Другим речима, поставља се питање – да ли је могуће да ће квалитетна међусобна сарадња икада бити остварена и у срећним временима, када нема никакве елементарне непогоде или не дај Боже нечег још горег? А разлога за то има сасвим довољно, јер као што рече онај човек из Обреновца – „Нико не може да верује да толико несебично помажу некога ко није њихов народ“. Али барем судећи по свему виђеном протеклих дана, чини се као да то ипак јесмо.

Ратко Паић – Глас Русије