ПОПЛАВА ИЛИ ЗНАЦИ ВРЕМЕНА

-Из Дневника Грешног Милоја, 16.5.2014.-

У ноћи између 15. и 16 маја ове године, на званичном сајту СПЦ, прочитах ове речи:
“Свети Архијерејски Сабор свете Српске Православне Цркве, разматрајући тешко стање у коме су се нашли наша земља и читав регион услед незапамћених атмосферских падавина, одлучио је у јутрошњој седници да се у београдској Саборној цркви данас с почетком у 17 часова одслужи чин Молепствија за престанак кише…
Молимо представнике средстава информисања да, и поред других обавеза у овом тренутку, укажу дужну пажњу овоме светом чину, истакао је Епископ бачки Иринеј”…

***
На дан Светог пророка Софронија 2010. године Господње исписао сам текст:
ПРЕПОЗНАЈМО ЗНАКЕ ВРЕМЕНА
Увече говорите: биће ведро;
јер је небо црвено.
И ујутру: данас ће бити ветар,
јер је небо црвено и мутно.
Лицемери! лице небеско умете познавати,
а знаке времене не можете познати
(Мт. 16,2-3)
Заиста је нама маловернима и огреховљенима тешко препознати знаке времена. Обраћам се стога онима који духовне очи имају да нам помогну у поимању и тумачењу појединих догађаја у дане наше.

Догађај први
Заиста, заиста вам кажем,
један од вас издаће ме
(Јн.2,21)
На Благовести љета Господњега 2010. (дан рођења и дан упокојења св. Авве Јустина) у светом манастиру Ћелије паде звоно! Народе српски: паде звоно!!! Паде Јустиново звоно!
Питање: Да ли је то случајност (има ли нешто случајно, или је то Божји промисао) што на овај благдан, и на овом светом месту, паде звоно кад су тамо ушла два ученика Аввина – Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић, који упрљаше богослужбени поредак наше свете Цркве својим новотаријама, и који су свесрдним антиправославним „залагањем“ најзаслужнији што се догматика Авве Јустина прогна са Универзитета, и уведе бесрамље Зизјуласа преко његовог слу-гана Игњатија?
Или је то, можда, знак овој двојици издајника светог Авве, да нису од Светог Сабора смели сакрити захтев Њ.П. Владике Артемија да се разматра богохулство и богоодступништво Игњатијево?

Догађај други
Исус им одговори:
Не изабрах ли ја вас дванаесторицу, и један је од вас ђаво?
(Јн. 6,70)
На дан Светог Јустина љета Господњег 2010. у светом манастиру Ћелије, где почива тело Авве, беше Света Литургија са необичним призором.
Питање: Да ли је случајно (има ли случајности, или је то Божји промисао?) да пред лицем многобројног народа српског, свештенства, монаштва и повише архијереја, дође до симболичног рашчињења Иринеја Буловића, коме припаде мука, па одступи од Свете чаше и Светог престола, те му скидоше владичанске одежде?
Имаде ли ко уши да чује, и очи да види знак овај?
Или је то, можда, била опомена Иринеју Буловићу да не испуни ђавољи наум да ће „поломити кичму“ брату своме у Христу Њ.П. Владики Артемију?
Или је то подсећање Иринеја Буловића на ону народну: „Свака батина, два краја има“.

Догађај трећи
Дом мој, дом је молитве,
а ви начинисте од њега пећину разбојничку
(Лк. 19,46)
У јесен љета Господњега 2010. затресе се земља и би земљотрес разорни у светој Жичи и Краљеву граду.
Питање: Да ли је случајно (има ли случајности, или је то Божји промисао?) што се ово зби у Жичи, где станује владика Хризостом, и у Краљеву где гради двор – онај владика што новотаријама погази светоотачко предање и саборске одлуке о богослужењу, што прогони богољубиво и верољубиво монаштво и свештенство, вероучитеље и мирјане, што у пратњи нао-ружане полиције и телохранитеља иде на Литургије, чији најоданији попови славе католички Божић (Дмитар Луковић) и присуствују католичким мисама (Милић Драговић)… То је онај исти владика што почини гроболомље усред свете Савине и Николајеве Жиче, истеравши мртве из гробова и градећи на њиховим ракама грађевину (гостопримницу, хотел, конак… шта ли?)?
Ил’ се, можда, то побуни и даде знак Свети Симеон Мироточиви што владика Хризостом погази Завештање Његово?

Догађај четврти
Али какав ћу казати да је овај род?
Он је као деца која седе по улицама и вичу својим друговима,
и говоре: Свирасмо вам, и не играсте;
жалисмо вам се, и не јаукасте.
Јер Јован дође, који ни једе ни пије,
а они кажу: Ђаво је у њему.
(Мт. 11,16-18)
У позну јесен љета Господњега 2010. удари дажд у митрополији црногорско-приморској, какав се одавно не памти.
Питање: Да ли је случајно (има ли случајности, или је то Божји промисао?) да ово збитије настаде код Амфилохија Радовића који расрби Цркву у Црној Гори, који покажњава монаштво рашко-призренско и који упути хулитељске речи благочестивом владици Артемију, говорећи: „Па, Синод ту одлуку чека пуних десет година!“, и још рече: „Артемије… Као да га је запосео зли дух!“
Није ли ово небо над митрополијом Амфилохијевом заплакало да га подсети на богоодступништво у време потопа и праведног Ноја?
Није ли пред његову савест постављено питање: ко сличи праведном Ноју? Он – братоубица Амфилохије, или брат му у Христу владика Артемије?

Догађај пети
Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо!
Јер да су у Тиру и у Сидону била чудеса што су била у вама,
давно би се у врећи и у пепелу седећи покајали.
Али Тиру и Сидону биће лакше на суду него вама.
И ти, Капернауме! Који си се до небеса подигао до пакла ћеш пропасти.
(Лк. 10,13-15)
Септембра 2010. љета Господњег у порти једне цркве у Нишу погибоше две рабе Божије, десетогодишња Крстина и бака јој Гордана.
Питање: Да ли је случајно (има ли случајности, или је то Божји промисао?) што се у епархији владике нишког и патријарха српског, указа знак који опомиње да не треба чинити неправду брату своме у Христу (Њ.П. Артемију) и да не треба ићи у друштво неваљалијех људи (у Беч), и да не треба одступити од вере светосавске, нити се уписивати у историју рода српско-га као јеретик – свејеретик – екумениста?

Догађај шести
И кад се приближи, угледа град и заплака за њим.
Говорећи: Кад би и ти знао у овај твој дан шта је за мир твој!
Али је сад сакривено од очију твојих.
Јер ће доћи дани на тебе,
и окружиће те непријатељи твоји опкопима,
и опколиће те, и обузеће те са свију страна;
И разбиће тебе и децу твоју у теби,
и неће оставити у теби камена на камену,
зато што ниси познао време у коме си похођен.
(Лк.19,41-44)
На Светог пророка Авакума 2010. у звонари исте цркве у Нишу, пострада свештеник Мирчета из цркве Свeтог Ахилија из Ариља
Питање: Да ли је случајно (има ли случајности, или је то Божји промисао?) што је владика нишки и патријарх српски добио још један знак који га подсећа да је погазио канонско предање Православља, те наговорен од окорелог екуменисте Иринеја Буловића, починио безакоње у јеврејској синагоги?
Или се то можда буне сени чегарских витезова, чије главе, узидане у Ћеле кулу, подсећају и опомињу на жртве пале за веру православну (не папину!!!) и отачество, пред намером и најавом Патријарха да се подигне саблажњавајући католички крст у Синђелићевом граду и да се Чегарска Голгота опогани јеретичком ногом архијеретика папе на српској светој земљи?
Или се то шаље опомена попу Мирчети (Крупниковићу) из Ариља који се са арх. намесником Дмитром Луковићем, који је уз пожешку цркву на католички Божић прислонио Бадњак и који се истакао у гажењу народа у Душковцима, док је тај народ клечао и певао „Помози нам Вишњи Боже“, преклињући владику да не гази својим накарадним служењем светоотачко предање?
Још једном коленопреклоно молим благочестиве духовнике наше да нам речју својом помогну да разумемо знаке времена и тако дођемо до одговора на постављена питања.
Проговорите, драги учитељи наши!
Проговорите, пастири наши!
Проговорите, јер вас на то обавезује Свето Јеванђеље!
Проговорите да не окасните!
Спасавајте стадо своје од грабљивих вукова у јагњећим кожама!
Зар ће камење, по речи Господњој, проговорити, а ви да ћутите док покушавају да нам веру оскрнаве?!?
Нека би Господ Свемилостиви уразумио залутале вође наше да и они разумеју знаке времена како не би безакоњима својим навукли проклетство на себе и на народ свој.

***

На дан Светог Василија Острошког, ове, 2014. године Господње, који беше без  кише коју су најавили метроролози, догодио се Сабор верног народа у Новом Саду..
Тог дана  сам, на позив Новосађана, био њихов гост. После Сабора, заподенуо се разговор међу верницима:
– Неће они услишити наш вапај и молбу, као што то нису учинили ни пре 15 година – вели један.
– Ко не слуша песму слушаће олују, каже песник, додаје други.
– Зауставиће њих народ – каже трећи.
– Имам поузуздану информацију да ће их, на Сабору који почињу у Студеници на Јереминдан, чувати јаке наоружане снаге и да народ тамо, сем одабраних, неће моћи да привири.
– То је доказ да су безбожници, јер је казано да се безбожник и сенке своје плаши.
– Ако их кордони штите од народа, не могу их штитити од Бога. Послаће њима Господ, преко пророка Јеремије на Јереминдан, опомену. Јер, ако је Господ с нама ко ће против нас.
– Јесте браћо, само знате шта вели свети Николај Жички: Кад вође народне упадну у грех и богоодступништво, они навлаче проклетство не само на себе него и на народ.
Па ја. Зато ће се и догодити неко чудо, видећете. Јер, неће Бог трпети да свету студеничку лавру скрнаве рушењем иконостаса и да се у њој саберу нечастиви, тј. они који носе папино прстење, који разваљују иконостасе, који папу зову “свети отац”, који причешћују народ на суд и осуду без поста, покајања и исповести, који се проглашавају екуменистима и бискупима, који уводе јеретике и мирјане у свете олтаре, који Богословски факултет претварају у “радионицу зла”, који газе Предање и богослужбени поредак…
Они руше Предање и ругају му се, они прогоне Догматику Светог Јустина, а ми ћутимо и ћутањем издајемо веру и Бога. Бојим се да ће пући Божја трпила. и да ће одрешити и на нас пустити сатану да до рока своју службу врши, што би рекао Владика Николај.
Сатана је ушо поодавно у нашу Патријаршију, у сред Синода. Само кад би знали докле му је рок.
Знамо брате Јово: док се не покају залутале вође наше. И док се не покајемо и ми, народ Божји, који је допустио да га слепци воде у духовну бестрагију

***

Један од учесника горњег  разговора из Новог Сада, брат Цвеле, ми се јавио јуче (15. маја) и вели:
Видиш ли, брате Милоје, да нам ови непомјаници навукоше својеврсан потоп. Дошли су у Студеницу и Стари Рас да се ругају Светом Сави. И зато нам Свети Сава преко имењаке – реке Саве шаље потоп.
Није баш потоп, брате, рекох. Ово је мала Божја опомена…
– Ако се не покају поједини  изроди наши под митрама, тек нас чека страданија. Што помену неко јуче Небеску Литургију која каже: Тад сатану Господ одрјешио, из пакла га на Србе пустио, да до рока своју вољу врши…
– Истиче њима рок, брате мој. Нико нормалан у Србији више не верује овим папољубивим одступницима. Диже се глас народа. Само они, у духовном глувилу не чују глас рода свога. Србијом већ бруји алилуја. Пригрлиће нас Свети Сава и завапити: Доста Боже поштеди остатак!. Можда ће ове невоље, ови знаци Божји, отворити очи заблуделим и залуталим духовним вођама нашим који су се ,,утопили у баруштине пуне муља и жабокречине духовне, које се зову милозвучним именом екуменизам”.  Можда ће угледати у овој поплави, која је започела њиховим окупљањем у оскрвљеној Студеници, прст Божји и покајати се. Или ће се покајати, или ће их однети бујица Божјег и народног гнева. Јер, ничија до зоре није горела…
– Можда си у праву. А можда је ово одговор и на Патријархову нову претњу праведном владици Артемију, пред њихово заседање…
– Не буди наиван брате. Није то претња Патријархова. Зар ниси схватио да је он лутка о концу. И да конце држи његов имењак. Зар се не сећаш како је једном критиковао муслимане, па им се извинио; како је оно што је рекао у Москви демантовано из бачке епархије; како је позвао Србе да изађу на Тачијеве изборе па сад критикује Ћосића што каже да је Косово (из)дато и изгубљено; зар није екуменисао у Сарајеву кад му је имењак палио ону идолопоклоничку ватру, а сад се залаже да се Република Српска припоји мајци Србији; зар није рекао на првом састанку са свештеницима београдско-карловачке епархије не делите народ, не служите ни по старом ни по новом, него онако како смо вековима служили,  па му се то пробрцнуло? Зар не видиш да он сирома игра како му газда свира, и да се он пита у нашој светој Цркви онолико колко се  у Лондону пита енглеска краљица…
– Сад си ме подсетио на ону песму из наше младости Трла баба лан, да јој…
– Ало… Ало…

***

Питање је сад:
Могу ли људи, попут Иринеја Буловића, после свега изаћи пред Бога и пред народ и, без стида од људи и страха од Бога, изговорити речи записане на  почетку овога текста.
Зар лицемерно своје вероломље хоће да припишу Божјој заслузи говорећи:
“Господе, немој нас сасвим предати пропасти и глади и погибији, и нека нас силна вода не поплави, него се у гневу опомени”… (в. исти текст на сајту СПЦ). Да се Господ опомене, а да се ми не опоменемо грехова нашијех, да се не покајемо, да не заиштемо опроштај од Бога и људи којима смо, безакоњем својим, зло учинили?

Главно питање:
Зар не виде епископи наши да је излаз у покајању?
Покајте се и вјерујте у јеванђеље! Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мк 1,15. слично са Мт 4,1.7)
,,Покајмо се, не само устима; посведочимо наше покајање не само малобројним, краткорочним сузама, не само спољашњим учешћем на црквеном богослужењу, вршењем црквених обреда, чиме су се задовољавали фарисеји. Принесимо, поред суза и спољашње побожности, и плод достојан покајања: заменимо греховни живот јеванђелским животом.
Ако хришћанин пак покаже немар према том милостивом, последњем позиву Божијем: њему Бог објављује вечну погибао. Доброта Божија, говори апостол, на покајање те води (Рим 2. 4). Бог види твоја сагрешења: Он дуготрпељиво гледа на сагрешења која ти чиниш пред Његовим очима, на низ сагрешења која су образовала сав твој живот; Он чека твоје покајање, и уједно оставља твојој слободној вољи да изабере твоје спасење или погибао. И доброту и дуготрпљење ти злоупотребљаваш! Код тебе нема поправке! Твој немар је све јачи! Код тебе јача и занемаривање Бога и твоје сопствене, вечне судбине! Ти се бринеш само о умножавању својих грехова, ранијим сагрешењима додајеш нова и двоструко већа сагрешења! Својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гњев за дан гњева и откривања праведнога суда Бога, на ком ће се дати свакоме по дјелима његовим: живот вјечни онима који истрајношћу у добрим дјелима траже славу и част и бесмртност; а јарост и гњев онима који се упорно противе истини а покоравају неправди. Невоља и туга на сваку душу човјека који чини зло (Рим 2,59)” (Игњатије Брјанчанинов – подвлачење наше).

И ево,  ја грешан и недостојан, и овом приликом, упућујем вапајну молбу власт имајућима у Србској православној цркви:
Покајте се!
Знано ми је да нећете услишити глас обичног смртника, а поготову оног кога су папини прстеноносци (Иринеј Буловић и Амфилохије Радовић) екскомуницирали из цркве мојих ђедова и мојих унука, али вас преклињем  послушајте глас Светог Николаја Жичког:
He тим путем, људи! Тај пут води у Земљу Недођију.
Послушајте и покајте се!
Ако сте се и њега одрекли, као што сте се одрекли Светог Јустина Ћелијског кога сте протерали са Богословије, послушајте глас старозаветног пророка Јеремије:
Вратите се, дакле, сваки са свог пута злог,
поправите путеве своје и дела своја. (Јер. 18, 11)
Послушајте и покајте се!
Не навлачите више проклетство на овај намучени род србски! Иначе ће се догодити оно што је ваш саучесник у безакоњу Атанасије Јевтић знао па заборавио:
“Јер, ми знамо из историје Цркве, да права вера, Црква правоверних, често није била у већини у односу на јеретике. `Мало стадо` Христово, по речима Георгија Флоровског, бивало је у историји, и сигурно ће још бити у апокалиптичкој будућности, заиста у мањини и потискивано у `пустињу`. Али то не значи да је истина била на страни оне јеретичке већине. Самоочевидна у Цркви истина и не зависи од  количине, од `саборности` у лажном, демократском смислу те речи…
Исто тако, нетачно је и схватање оних који сматрају да у Цркви само јерархиаја, и то само у степену епископа, има непогрешивост, или `монопол црквености`. Ниједном епископу сам тај чин не обезбеђује ортодоксију, то ми знамо из историје Цркве.”

Да, да, господо архијереји. То је знао, па сметно с ума ваш саучесник у безакоњу, Атанасије Јевтић. Али, ,,куку и леле” (што каза пре 42 године Иринеј Буловић, док се не беше с папом прстеновао): то зна и народ србски, који се на да преварити  овај пут. Јок.

Грешни Милоје