КАД ПОРАСТЕШ И САЗНАДНЕШ КАШЋЕ ТИ СЕ САМО

gresni miloje kad porastes– Из Дневника Грешног Милоја, 11. Децембар 2012. –

ДАНАС сам срео Маркa Јакшићa са Косова. То је, онај Марко – једини јавни и плитички радник који се „усудио“ да дође на освећење цркве Светог Николе у Лозници код Чачка, о Младом Николи, пролетос. Од њега, данас, чух сумљу у предстојеће догађаје који ће проистећи из диктата окупаторских моћника. Обећах му да ћу, ако Бог да, доћи на Косово.
Оде Марко, а ја размишљам о његовој и нашој тузи. Или „реалности“ што би рекли наши лажни пастири. Али, њима је Господ помутио језике, а неки кажу, далеко било, ум, тако да они у тој помути не знају више ни шта је та њихова реалност. Тако г. Амфилохије даде интервју у „Недељнику“ бр.48. и обелодани „Меморандум“ Синода, упућен државном врху. Портпарол Синода г. Иринеј Буловић каже да писмо јесте написано, али оно што је у средствима информисања објављено није аутентично, при чему нас не удостоји те његове, „аутентичне“ верзије. Тако се потврди правило: оно што не саопшти г. Иринеј Буловић, није се ни догодило. Ако би се ко усудио да верује својим очима, ушима или Богу, а не г. Иринеју, тај био би задрти зилот. Елем, изгледа да ова двојица нису обавестили Патријарха шта је Синод писао, пошто он који председава Синодом иначе не зна шта (му) чланови Синода раде, па ће, веселник, још једном да се обрука, до бола, говорећи да Синод није никакво писмо, никад, ником упутио. Тако, ова три првосвештеника подсећају на ону причу о три пензионисане учитељице, Мару, Ружу и Персу. Дојаве, каже та прича, Перси да ће да је посете колегинице и она брижно припреми лепо послужење. Али, знајући свој проблем, Перса, написа и у шпајз окачи подсетник:

1) послужити слатко и воду;2) послужити кафу;
3) послужити колаче.
Елем, кад дођу Мара и Ружа, Перса их срдачно дочека, смести их за сто и радосно оде у шпајз. Погледа списак, па их са радошћу послужи слатким од вишања и водом. Кад прође, у разговору, мало времена – сети се Перса, па оде у шпајз те баци око на списак. Тамо види: 1) послужити слатко и воду. И онда љубазно послужи колегинице слатким од вишања и водом. Исто то, после извесног времена, након одласка у шпајз, послужи и трећи пут. Кад су се сите испричале, гошће се изљубише са Персом и одоше. Кад су изашле напоље, пита Мара Ружу: „Очију ти, Ружо, послужи ли нас, штогод, Перса?“ На то ће Ружа: „Која Перса?“
Шала на страну, али ја не разумем зашто ми не би поступили достојанствено. Зар је срамота бити нејачи од јачег? Нисам осећао стид, оба пута кад су ме апсили, у манастиру Вазнесење и на вазнесењском гробљу. Нити ми је, тада, пало на крај памети да се бијем са полицајцима. Али ни да пузим и цвилим пред њима. Нити да их молим да ме пусте из ‘марице’ или полицијске станице. Нити ми је пало на памет да се обратим њиховом начелнику, са којим сам, иначе, некад док он није био власт, био пријатељ. Знао сам да ничија до зоре није догорела и да ће сила налогодавца за мој прогон и хапшења проћи. Као што су прошли и гори од њега. Тако ми се чини да би наше вође, и духовне и световне, могле најчасније да поступе на тај начин што би достојанствено, јасно и гласно, рекли: господо ви, који чините моћно америчко-европско царство, сте неупоредиво јачи од нас. Признајемо да немамо снаге и моћи да ратујемо с вама да би вас отерали с нашег прага. Ви сте, без позива нашег, ушли у нашу кућу, у нашу отаџбину, и окупирали је. Признајемо да сте нас поробили, будући јаки и силни. Али немојте нас понижавати, нити очекивати да саучествујемо у вашој окупацији, или у обмањивању сопственог народа зарад ваших похлепних циљева. Дакле, што чините, чините брже. Али без нас. Оно што ми знамо, знамо да су многа царства била и прошла. Верујемо да ни ваше царство није вечно, те да ми нећемо вечно бити ваше робље. Верујемо да ће да се збуде како је казано: да ће дворци неправедних опустети, а колибе праведних процветати. Господо, ми смо хришћански народ који верује у Јеванђеље: „Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити“. Потомака ваших ради, појмите да ви нисте богови као што сте умислили, него је наш и ваш (да ли и ваш?) Бог Онај који каза: „И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“

ДАНАС сам сазнао да је мој унук Јован, кога нам Господ дарива на Јовандан 2004, на рођендану код свог другара пустио сузу, чувши како ујна слављеника шапуће одраслим гостима: „Онај дечак у карираној кошуљици је унук оног Милоја што је искључен из Цркве.“

ДАНАС ми др Деса Крстић из Торонта одасла текст и фотографију:
„Пре два дана објавили смо текст о интерним сукобима међу екуменистима, пре свега између владика Иринеја и Амфилохија. Прочитајмо овај текст о њиховим почецима, и погледајмо њихову заједничку фотографију из „ГЛАСА КОНЦИЛА“ где се виде, тада јеромонаси Амфилохије и Иринеј(Буловић) у Загребу 1976. године.
Још за живота Броз Јосип звани Тито је припремио кадар који ће се инфилтри-рати у све поре црквеног живота и после Брозове смрти полако прилагођавати Цркву потребама Светске Организације. Једноставно, Светска Организација ништа није препуштала случају. У земљи су имали само једног по њих веома опасног човека – архимандрита Јустина Поповића. Њега су затворили у манастир Ћелије и држали под строгом присмотром. Његовим ученицима дозволили су да иду на студије у бели свет, а тамо су их будно пратили и вребали. Још увек под утицајем борбеног Аве Јустина, и под утиском од читања светог Марка Ефеског, млади Иринеј Буловић пише из Грчке писмо владици Лаврентију – тадашњој првој перјаници екуменског покрета у СПЦ, у коме га наивно и невешто критикује због екуменистичких ставова. Али то су били први и последњи пориви ревности за истину код ових младих људи. Промена која је уследила представља највећу тајну читаве творевине. Чак ни свети цар и пророк Давид није умео да разреши ову тајну, него се чудом чудио и питао: „Пад у грех ко ће разумети?“ А свети Теофан Затворник се чудио како је сатана пао у грех када је пре тога био веома добар и нигде око себе није имао никаквог, ма и најмањег повода за грех. Шта онда рећи за младића из сиромашне средине који у својим најбурнијим годинама доспе у бели свет, па му се понуди блистава каријера? Он тада заборавља и оца и мајку, и сурово потискује своју савест, а све своје потезе објашњава себи и другима као крајње неопходне, у најмању руку као спасавање човечанства, које, ето, помало и од њега зависи. А шта ћемо са великим Авом Јустином? То је лако објаснити: „Он је добар, али мало претерује, ипак није све тако црно као што он прича“. А шта ћемо са светим Марком Ефеским? И то је лако објаснити: „Он је живео у своме времену и поступао у складу са тадашњим околностима. Сада су друге околности, сада треба спасавати човечанство“.
Чим младић склопи овакав компромис са својом савешћу, може се рећи да је посао завршен – он је врбован. Светска Организација је добила још једног члана. А из Светске Организације постоји само један излаз, а то је природна или насилна смрт.
Када и где се догодила та судбоносна промена у животу наших врлих младића? Вероватно у иностранству, јер одмах по повратку из белог света они су постављени за професоре Теолошког факултета у Београду – истог оног факултета са кога је протеран њихов духовни отац, свети ава Јустин. Блистава каријера је отпочела. Ава Јустин сада је прошлост, и наши младићи више не обраћају никакву пажњу на његову борбу и његове благослове. Јер, он је само један бивши професор универзитета. До јуче нежни и крхки младићи, сада преко ноћи постају жестоки момци који више нису оптерећени моралним нормама. Године 1974. свети Ава Јустин објављује најболнији вапај своје душе, књигу „Православна Црква и екуменизам“, у којој критикује екуменски покрет и „дијалоге љубави“. Али жестоки момци више не обраћају пажњу на вапаје свога некадашњег духовника, него чине управо оно против чега се он читавом својом душoм борио – учествују на екуменским скуповима. О њима пишу новине, а хрватски „Глас концила“ на насловној страни доноси и њихову слику, са једног екуменског симпозијума у Хрватској.
Да, браћо… Светска Организација пружа својим члановима сваку логистичку, финансијску и пропагандну подршку. Другим речима: „само ти направи компромис са својом савешћу, а ми ћемо ти све остало обезбедити – и добро радно место, и присуство у медијима, и популарност у народу“. Тако је и било. Жестоки момци су без једног јединог дана манастирског живота (не рачунајући гостовање у туђем манастиру) постали звезде наше црквене естраде. Када је Лаврентија прегазило време, они преузимају штафету у екуменском покрету, а после смрти академика Саве Вуковића они коначно преузимају и сву власт у Српској Православној Цркви, коју спроводе на седницама такозваног „Проширеног синода“. Убрзо затим добијају кардиналско прстење од папе римског, као знак највећег признања за успешно обављени задатак. На дан папине смрти звонила су звона у њиховим душама.
Али шта је ту је, живот тече даље.“

Medjufakultetski ekumenski simpozij

Нејак је још мој унук Јово да разазна истину о дединим судијама. Зато ћу ово Десино писмо да сместим у мој Дневник, нек тамо сачека док стаса Јово. Може бити да ће му се, кад порасте, касти како су моје судије започеле своје евРОПСКЕ каријере у Загребу, граду блаженог им Алојзија, лета Господњег 1976. И да је њихова еуРОПСКА каријера крунисана у Ватикану – месту трећег највећег греха у богоодступништву у коме су на њихов понос, а на нашу бруку и срамоту што нам такви бејаху „вође“, од највећег архијеретика примили напрсне крстове и бискупске прстенове, веривши се са одступником од вере светих отаца наших, са србомрзцем и србоубицом.

Amf iIri i papa

Amfilohije Papa 1

Кад порасте мој нејаки Јово, може бити да ће завирити у дедин Дневник и дедине књиге и тамо угледати како су његове судије извршиле братоубиство над благочестивим старцем – владиком Артемијем – заклевши се давне 1996: „Сломићу ја кичму Артемију“ (Иринеј Буловић – „Дуга“ бр. 1638, од 30. марта 1996.) а онда читаву деценију радили на том своме ремек делу тј. „процесу“: „Па, Синод на ту одлуку“ (рашчињење и прогон владике Артемија) „чека пуних десет година! То је само оно последње што је у том процесу урађено“ (Амфилохије Радовић – „Курир“ од 23. 11. 2010.)
Може бити, да ће мој нејаки Јово, кад упозна „житија и сочиненија“ дединих судија, преболети своју невину дечачку сузу.
До тада, нека га, нек расте, с Божјом помоћи. Нек расте и нек се челичи и кали сузом. Можда ће и у његово време бити одрода, изрода, веролома, душелома, вукова у јагњећим кожама, лажних пастира, тиранина…
Ваљда ће и тада „тирјанству стати ногом за врат“ – бити „људска дужност најсветија.“
А то неће моћи чинити мекунчине, „којима је нога мека/ нек по цвећу жене газе/ а трње је за човека.“
И зато, слава Ти Боже, што допусти страданије деце светосавске, едаби се окалила, очврсла и спремна дочекала искушења и, уз Божју помоћ, дочекала крах и сраман крај вероломаца и победу православља!

ДАНАС ме орадости посета, драге и неуморне, старице Косаре Гавриловић. Каже, замолили су ме пријатељи да и ја напишем молитву за Патријарха српског. А ја, вели, не могу. Не могу, каже, да се молим за нешто што не постоји. Јер ми немамо патријарха. Овај што се тако назива, није патријарх српски. Србија је остала без патријарха оног тренутка кад је он јавно одступио од Православља и прешао у табор свејеретика. Мораћу, каже, да напишем нешто друго, уместо молитве.

Напомена уредништва:
Косара Гавриловић је заиста испунила обећање, написавши текст „Уместо молитве за Партијарха“ који смо објавили на нашем сајту. (ЛИНК НА ТЕКСТ)