Посмртна воштаница за Србију

Свестан сам тешких и претешких написаних речи, али и претешке ситуациjе у коју смо као нација доспели. Недавним званичним успостављањем границе (нелегалне али свакако границе) посред Србије, процес одвајања Косова и Метохије од осталог дела Србије је заокружен. То значи да је процес вађења срца Србије окончан и да је од Србије остао само леш, само лешина. Човек остаје жив и може без руке, без ноге, без бубрега или ока али без срца наравно не, него се претвара у леш. Попут вађења живих срдаца нашој живој србској браћи од стране Шиптара-монструма, које је такође било злочин који се спроводио на терену.

Није ово први пут у нашој историји да се појављује један овако страшан наслов текста. Појавио се такође током Првог Светског рата у аустроугарским новинама, додуше у знатно оштријем тону – СРБИЈА ЈЕ УМРЛА. Тада су наши вековни непријатељи ликовали, видевши србскога Краља, Цркву, Владу, војску и комплетну народну елиту ван Србије, на голготском путу преко Албаније ка Јадранском мору а Србију опустошену, похарану и на коленима. Можемо рећи да је непријатељ злурадо ликовао, па чак и да је написао тачан наслов, крупним словима на првим страницама аустроугарске штампе али нешто је ипак остало недоречено, нешто веома важно.
Оно са чиме тадашње србоубице сигурно нису рачунали, била је јака вера Срба у апсолутну победу живота над смрћу. Вера у Богочовека Исуса Христа, Јединог Истинитог Бога и Његово славно васкрсење, која је тињала у њиховим недрима. Због тога, иза оваквог наслова никако није дошла тачка и крај, како су се понадали непријатељи Срба и Србије, него зарез, јер смрт је тачка и крај само за оне који не верују у победу над њом, у васкрсење и живот вечни. Нема сумње да су наши славни преци тако веровали, молили се Богу, постили и живели по Божијим заповестима тј. побожно. То се намах види на снимцима са Крфа, где цела војска чита молитву пред трпезом и крсти се.
Наше, тада изнемогле и оболеле, војнике и старешине додатно су мучили западни, лукави савезници, што је коначно прекинуо Свети руски Цар Николај други, чврсто се заузевши за нас. Оно што се потом десило, равно је чуду Божијем. Од десетковане, оболеле и од свих отписане србске војске, постаје незадржива бујица јунака који хитају да ослободе своје отачаство. Толико је то био нестваран призор да француски војници на коњима нису могли да сустигну србску пешадију, при пробијању солунског фронта. Можда је најсликовитије и најкраће то изрекао један од преплашених, бугарских окупаторских војника, речима: „Беж΄те живи иду мртви!“
О, колика цена је тада плаћена за србски непоклек, одбијање капитулације и остајање на бранику отаџбине! А данас? Колика је цена плаћена за све оно што је супротно томе! Поклонили су се и покорили властодржци у Србији, непријатељима нашим. Извршена је воља наших џелата (САД-ЕУ-Шиптари) преко изрода србских. То је било и очекивано од њих, видевши да су наставили велеиздајнички курс својих претходника.
Међутим, оно што нас је веома непријатно изненадило, било је држање народних првака са севера Косова у преломним моментима кризе око успостављања „границе.“ Нису одборници четири општине на северу били на висини свога позива и значаја историјског момента и догађаја. Вероватно би граница и у супротном заживела, јер тако су хтели Вашингтон, Брисел, Шиптари и авај, црни Београд. Несхватљиво је пак да су на то својевољно пристали народни (или партијски) представници са севера. Тринаестогодишња праведна борба и одупирање Срба са севера Косова тој лажној творевини, пала је у воду. Лаковерно и наивно су поверовали некаквим гаранцијама велеиздајничке Владе Србије, да то тобож није и неће бити граница и обуставили су кључне протесте на месту изградње исте, у међузони на Јарињу.
Изненађење на изненађење је био став два од четири председника општине, заједно са посланицима из странке господина Коштунице. Зашто се они не одупреше и светла лица и образа не осташе, попут представника радикала који су напустили седницу без гласања, него својевољно прихватише удео у издаји и неповратном прављењу граничног прелаза? Зашто пребацише одговорност и кривицу на народ, говорећи да се није десио народ? Каквно неодрживо оправдање! Дакле, одборници су поклекли на самом крају, нису се витешки и истрајно борили и приклонили су се директно издајничком Београду а тиме индиректно САД-ЕУ-Шиптарима. Господин Пантић је то без устезања и стида јавно потврдио, непосредно после повлачења људи са барикаде у међузони (линк ка изјави). А било је више гласова разума и савести србске на тој историјској седници у Лепосавићу али нажалост не беше ушију да их чују (линк ка видео запису).
Државотворно гледано, Косово и Метохија јесте званично ишчупано из Србије, али духовно није, као што каже народна песма:“Ко да ми отме из моје душе Косово?“ То је показао онај најбољи део Србије на свенародном протесту у Београду, под слоганом Никад граница – Косово је Србија. Нека Бог благослови све оне душе које изађоше по цичи зими да дигну глас против велеиздаје и дају обећање да нема предаје и да нема мира са непријатељима Србије, како оним страним, тако и овим домаћим изродима.
Наравно да се власт није ни обазрела на ове јауке и вапаје народа свог, они су уши начуљили према Западу, да чују дипломатске шапате из Брисела и због тога су достојни презира и гнушања. Ко се још оглушио о ове вапаје и срамно ћути по питању Косова, по први пут у нашој крстоносној историји? То је србска православна Црква! Једини свештеник у крстоносно-родољубивој литији био је протосинђел Иринеј, секретар епархије рашко-призренске у егзилу. Врх СПЦ каже да неће јавно износити став и обелодањивати писмо Председнику и Премијеру у вези Косова. Овако бљутав став јасно нам говори: Не желимо да се замерамо властима, не желимо на страну народа, истине и правде, ипак нам је претежније земаљско и залеђина власти. То је јавно потврдио портпарол СПЦ, изјавивши да нема несугласица између Цркве и државе. Паметном доста. Заиста, заиста ће нам Косово свима бити огледало и грдно судилиште.
Ова воштаница за опело Србији није јадиковање над националним удесом који нас је задесио, не. У стихирама на опелу се каже: уместо надгробног ридања певамо Ти песму алилуја. Као и остало што треба да чинимо, тако је и она принета у славу Божију и за васкрс Србства и Србије. Јер мртваца може оживети само сила васкрсења.
То значи да се не надамо у било кога или било шта ван Бога живога и васкрслога. То значи да свим срцем желимо и молимо се да дође Царство Твоје, а на националном пољу, то је духовна и државотворна обнова Србије, то је Краљевина Србија! У супротном све остало ће се завршити на протестима и негодовањима много пута превареног народа, док га нека нова партијска опција (клан) или коалиција поново не завије у црно. Потребна нам је потпуна департизација Србије, а не само јавних предузећа и коначно раскидање са свим антисрбским заблудама и странпутицама. За ово ново државотворно вино, потребни су и нови мехови.
Назад на своје. Упозорио је Свети Владика Николај Србе, иначе нам прети општа пропаст. Зар се то буквално не испуњава? А назад на своје, зна се шта је и од кога нам је остављено у наслеђе. То је Богом благословено монархијско државотворно уређење Краљевине Србије. Ако ово будемо желели и молили Бога да нам подари, можемо имати нелажну наду на васкрс Србије и наше опште оживотворење. То би био озбиљан корак напред и једина нада да се трајно скину са грбаче Србије и курта и мурта. Јер Господ је обећао – иштите и даће вам се, куцајте и отвориће вам се. Ако не будемо желели и искали, како ћемо добити? Само немојмо од Бога да тражимо било шта ако живимо непокајано и у греху. Померимо сваки, своју скретницу са греховног колосека, на колосек Божији и имаћемо јачу заједничку, србску наду у милост Његову. Будемо ли пак, наду полагали у људе без Бога, партије, демократију и остале Западне богоборне изуме, наставићемо да се вртимо у зачараном кругу србског безизлаза. Овај освештани светосавски државотворни поредак, на који је призван сваки крштени Србин, не би требало доводити у везу са недостојним пажње престолонаследником Александром.
Карикатурно изгледа краљевска круна на грбу данашње РЕПУБЛИКЕ Србије. То само показује колико су ствари наопако постављене. О степену изопачености и болести србскога друштва и државе најјасније говори недавни догађај у Београду, када је две хиљаде полицајаца подигнуто на ноге у пуној опреми, да би заштитили најбогохулније дело у историји православне Србије. Држава је подигла оружану силу да заштити најхулнију изложбу на којој су се изругивали Христу Богу, Пресветој Богородици, Апостолима, православној вери и свима верујућим Србима. И после тога, ти исти функционери треба да стоје усправно испод србске заставе и слушају Боже правде! Можемо рећи да је ово било чак и срамније ругање Богочовеку Христу у сред Београда, него оно Иродово у Јерусалиму, во времја оно. Зар не постоје важећи закони који не дозвољавају вређање на националној и верској основи?
Није званична Србија баш тако слаба, уме она да покаже снагу и силу али само према родољубима и понеком криминалцу. Сетимо се муњевите реакције органа безбедности и спречавања Епископа Артемија да са монаштвом и верним народом посети и охрабри браћу и сестре на барикадама на северу Косова. На основу којег закона им је то спречено и од када су кротки и смирени верници постали толико опасни? Оружана сила је ту и када треба да помери те барикаде (које спречавају шиптарске квази институције), да пребија и хапси родољубе, чак и на Косову, да штити настране, а где је да помери СПОМЕНИК ОВК злочинцима испред Општине у Бујановцу или СПОМЕН ПЛОЧУ србоубице Аћиф Ефендије у сред Пазара? Где је, где је? Нема је, чак ни после јавног позива Шиптара из Бујановца њиховом шефу да дође и сам уклони споменик, ако сме. Када кажемо да је нема, мислимо да нема реакције оног који јој командује. Сетимо се и Уставног Суда Србије, који је недавно поништио одлуку Владе из 2005. год. да је Равногорски покрет био ослободилачки и тако укинуо државне повластице равногорским борцима а потом забранио и отачаствени покрет Образ, а не реагује да осујети сецесију Косова. Ко оста без образа, Србија или Уставни Суд? Има у овом безобразју више него симболике.
Недавно су шиптарски сецесионисти прижељкивали да се истопи пахуљица која је означавала фус-ноту са текстом, у коме се даје значај резолуцији 1244 УН на Косову, и нису дуго чекали на то.
Дај Боже, да ми Срби дочекамо, да нам гране Сунце Правде – Исус Христос, да истопи 100-годишњи снег и лед свих антихришћанских и антисрбских идеологија у којима је окована Србија и васкрсне нас из свих адских понора наших. Амин.
На крају свега реченог, ма колико да нас је мало истомишљеника, остаје нам вазда жива вера и нада у васкрс Србства и Србије, тај највреднији србски квасац, а зар је то мало?

Настојатељ светосавске Катакомбе
Протосинђел Евтимије

14.12.2012. год.
Жеровница, Звечан

¹Због кратко и јасно изнешеног става одборника србског националног већа СНВ северног Косова из Звечана, брата Томислава Живковића, и историјског значаја поменуте седнице, преносимо скоро у целини његово обраћање:“Поштовани пријатељи, браћо и сестре, ми смо доведени и стављени пред чин да се у овом тренутку определимо по једном основном питању. Ко види и ко има очи он види, ови закључци (предлог закључака за усвајање-прим. аут.) негирају све закључке које смо усвајали у протеклих тринаест година. Ови закључци на посредан начин, ако их прихватимо, прихватамо успостављање границе између Косова и Србије, само слепац то не види (аплауз). Ми никада у својим закључцима нисмо имали ни један став у коме смо признавали установљавање границе. Сви наши захтеви општина су били – нема успостављање граница између Косова и Србије. Треба да се четири општине на северу определе да ли прихватају споразум о управљању на граници, у било којој форми, у било којим погодностима у било којим бенефитима којима нас нуде ми признајемо границу, потиремо тринаест година борбе наше и само слепац то не види и само слепац сме и за овима (гаранцијама и обећањима Владе Србије – прим. аут.) да се поведе… Имамо овде десет закључака, ниједан од њих ништа не вреди. Сви су привремени, сви су магловити. Дајте нам један закључак Владе – нема интегрисаног управљања границом, нема границе између Косова и Метохије и Србије и тачка. Према томе ја ово видим као перфидну замку Владе, као перфидну игру у којој не би требало да упаднемо, нити да заиграмо за ту карту, јер ћемо овим поништити свих тринаест година наше заједничке борбе. Ко ово не види, он не види даље од носа или не види шта ће бити 1. фебруара, а 1. фебруара ће бити да ће гранични прелаз, бити у пуној мери гранични прелаз и да ћемо морати да прелазимо са документима. Јер снага Србије, снага оних који стоје иза ових потписа, а ја их не видим, је тако слаба да ништа не могу да гарантују.
Оно што је опасно, оно што је јако опасно, што нам се по први пут нуди, да на посредан, индиректан начин, ми са севера Косова признамо успостављање границе између Србије и Косова и Метохије и да то уђе у наше ставове и наше закључке и да то прихватимо. Е то не смемо да урадимо, како год писало ово су технички делови, ово је безвредан папир, ово слободно можете да баците (аплауз). Хвала пријатељи.