Навика или љубав

Једном сам у неком разреду чуо питање: «Ето, кажете да се љубав гаји 10-15 година. А можда се за ових 10-15 година у људима просто рађа навика да живе заједно, и то уопште није нека посебна љубав?» Питање је врло добро. Чак и Гогољ у својим «Старовремским велепоседницима» осећање између Пулхерије Ивановне и Атанасија Ивановича не назива љубављу, већ просто навиком. Међутим, чини ми се да Гогољ то чини намерно, као да нас пита да ли се слажемо с овом дефиницијом – «навика». Међутим, пажљив читалац ће код Гогоља видети алузију на то да сам аутор ово није сматрао навиком. Гогољ каже да је после смрти супруге Атанасије Иванович одавао утисак човека који је изгубио ногу, односно који је изгубио део свог тела, своје плоти. А ја бих кратко одговорио на следећи начин. А зар је кад мајка на хиљаду километара осећа несрећу свог сина то условљено навиком? Не, овде је у питању нешто веће од навике.

Наравно, већина брачних парова заиста живи «по навици» и њихова везаност је условљена само тиме што су се толико избрусили за много година да им је већ празно и досадно да живе једно без другог. Али, не треба никад да заборавите да постоји права љубав која је изнад навике. Кад два дрвета расту једно поред другог и испреплету се – то је једно. Да, ако се посече једно дрво друго може чак и да падне без уобичајеног ослонца. Али кад су се два дрвета срасла и кроз њих тече већ јединствени сок – то је потпуно друго. Она се безболно не могу раздвојити.

Већ сам говорио да руски језик крије у себи много мудрости. Шта означава реч «срећа»? Полазећи од етимологије ове речи срећа човека се састоји у томе што он не живи сам. «Срећа»[1] је «саучествовање» у другом животу. «Ја сам део тебе, а  ти си део мене. Ми смо део једно другог.» Човек који никога не воли је бесконачно усамљен и несрећан. Сетите се песме «Силенциум» Тјутчева:

Ћути, криј се и таји

И осећања и маште своје –

Нека у душевној дубини

Они излазе и залазе

Немо, као звезде у ноћи –

Диви им се и ћути.

Како срце да изрази себе?

Како други да те схвати?

Хоће ли схватити због чега живиш?

Изречена мисао је лаж.

Експлодирајући узмутићеш врела,

Храни се њима и ћути.

Умеј да живиш сам у себи –

Постоји читав свет у твојој души

Тајанствено-чудесних размишљања;

Њих ће заглушити спољашња бука,

Дневни ће их растерати зраци, –

Слушај њихово појање – и ћути!

Тјутчев је врло прецизно описао стање усамљености. Ова песма је вапај несрећног човека. Несрећног у смислу да је постао светсан своје апсолутне усамљености: «Изречена мисао је лаж!» Заиста, општење на нивоу речи је лажно, дубоко изврнуто општење. Речима се никад не могу изразити сва дубина осећања, све нијансе доживљеног осећања. Потпуно уникално стање човека се преноси неком речју заједничком за све, односно преноси се управо овај заједнички појам, а не само стање или осећање човека. Зашто постоји тако много врста уметности? Човек жели да изрази себе речима. Међутим, речима се много тога не може пренети. Човек почиње да се изражава музиком, али ни звуцима не може све да се изрази. Он почиње да црта, али су и овде могућности ограничене. И тако даље. Све су то покушаји да се пробије кроз осуђеност на усамљеност.

Међутим, ипак ова песма у суштини није у праву – човек има могућност да превлада ову усамљеност. «Двоје једно тело…» – овим речима се укида наша осуђеност на самоћу. Људи који се међусобно воле (не који су заљубљени, већ управо који се воле) поседују срећу, јер се њихове душе налазе у посебном јединству кад су они део једно другог. Они могу да не опште речима, јер могу да гледају на свет очима другог, да осећају иста осећања која обузимају другог.