Велики рат: Како су Срби третирали 40.000 заробљених аустроугарских војника?

Излазак у град до 21 сат, а када су кажњени „само“ до 19. Жалили се на недостатак квалитетне кафе.

Српска војска је током прве две године Великог рата заробила око 40.000 непријатељских војника. Све до повлачења преко Албаније, крајем 1915. године, они су били распоређени у 12 логора. Какав су третман заточени Аустроугари имали, званично је забележио Чарлс Вопицка, амерички амбасадор у Србији, Бугарској и Румунији у периоду од 1913. до 1920. године, а касније и објавио у својим мемоарима „Тајне Балкана“, у Чикагу 1921.

Вопицка је током 1914. и 1915. године био на челу међународне комисије која је на захтев Беча формирана како би се провериле гласине да Срби малтретирају ратне заробљенике. Први пут Ниш је посетио у децембру 1914. године, а потом је прошао целу Србију, свих 12 логора, где је лично разговарао са 23.900 заробљених. Стигао је са пуковником Солом шпанским официром и капетаном Биландом из Швајцарске армије. Сачекао их је потпуковник Шапинац испред Српске војске.

• Ратни заробљеници били су распоређени у 12 логора укључујући и центар за официре – записао је Вопицка. – Постојали су прописи и правила по којима су заробљеници морали да буду третирани и сваки камандант логора је био одговоран за њихово спровођење. Наша комисија је са Шапинцем посетила читаву Србију и део Македоније. Комисија је завршила рад 27. јула 1915. године.

У Нишу су затекли око 740 заробљених официра. Били су смештени у старим турским касарнама са двориштем величине 1.500 квадрата.

• Унутар је било посађено дрвеће које је пружало хладовину – описује амбасадор. – Виши официр су смештени по двојица, или по четворица у једној соби. Остали у спаваоницама за десет до 15 људи. Сваки човек је имао кревет са мадрацем, чаршав, јастук и ћебе. Постељина је мењана недељно.

На бродове спаса пре жена и деце

Преко Албаније је у маршевском поретку са нашом војском прешло 23.000 ратних заробљеника. Они су први су укрцани у италијанске бродове пристигле до лука у Албанији децембра 1915. године. После заробљеника Срби су укрцавали жене и децу, а војска се борила код Елбасана да заштити укрцавање.

Вопицка прецизира да су имали четири кухиње. У једној се спремала храна за Словене, у другој за Мађаре и Хрвате, трећој за Немце, а у четвртој за Чехе и Словаке. На дан ненајављене посете Вопицке, аустроугарски јеловник је био: доручак – хлеб и кафа; ручак – супа, розбиф и салата; вечера – макароне са сланином.

Амерички амбасадор је записао и да су официри сами бирали храну, јер су добијали плату од три динара дневно. Лоша ствар су били „клозети“. Официри су се жалили на недостатак кафе.

Посебан део у логору чинио је затвор за официре који су кажњени.

• Мала соба са добрим и чистим креветом – описује председник Међународне комисије услове у казамату. – Кажњени официрима је дозвољено да дневно имају три шетње.

Он затим наводи да су четири официра покушала да побегну и да су због тога у време његовог боравка у Нишу били кажњени сви у официрском логору. Звучи невероватно, али Вопицка казну описује на следећи начин:

• Забрањено им је да се проводе и излазе у град. Морали су да буду на спавању у касарни у 19.

Вопицка бележи и да је на њихово инсиситирање успео да им поврати све привилегије.

– Имајући у виду тешке услове и велику беду у Србији, било је јасно да су аустроугарски официри у заробљеништву живели боље од већине, чак и виших слојева српског друштва – закључује амерички амбасадор.

Он је навео и два примера лошег третмана заробљеника у логорима. У једном су наишли на официра који је заробљеницима уместо давао један, уместо два оброка.

У другом примеру забележено је да командант логора није адекватно лечио заробљенике који су имали гангрену. Због тога је Вопицка од председника Владе Николе Пашића тражио да се ови официри изведу пред преки суд.

Аустроугарски војници стрељају заробљене Србе у Првом светском рату

Обични заробљени војници имали су радне обавезе, а неки су били запослени у фабрикама, на пример, у шећерани у Ћуприји. Добијали су плату.

После посла, слободно време су користили како жале. Излазили су у град, а у девет увече морали би назад у логор. Храна се састојала од хлеба и чорбе, а месо су имали два пута недељно. Међутим, уколико би имали радну обавезу, месо, кромпир, пиринач, маст, сир и сланина били су редовно на менију.

Како су они поступали према Србима

Како су према Србима поступали у аустроугарским и бугарским казаматима написано је (и потом сакривено у две Југославије) у многим књигама између два рата и после. – Срби које су Бугари заробили и интернирали завршавали су и као робови на изградњи Багдадске железнице у Месопотамији – написао је академик Владимир Стојанчевић. Остало је забележено да су Бугари чак 8.000 жена интернираних са истока Србије продали у бело робље на Блиском истоку. Већина се никада није вратила.

Магацин напомена: Издвајамо неколико текстова о третману заробљених Срба од „цивилизиваних“ Аустроугара:

Заборављени гробови Срба у долини смрти
Аустроугарска: За Србе само логори и одреди смрти
Цена српске победе у првом светском рату: 1.247.435 људи

Хтели су Србе немилосрдно да уклоне

Дивљење према нашем народу Чарлс Вопицка није крио ни у уводу својих мемоара. О Великом рату је написао:

• Светски рат је започео на Балкану, али његове праве корене треба тражити у намерама бескрупулозних аутократа, чије сурове амбиције нису признавале ни правду ни ограничења. Оних који су рачунали да је покоравање слободних народа само први корак у игри за остваривање економске и политичке супремације и, на крају крајева, за успостављање доминације у свету. Срби су били само „ударна игла“ на овом обарачу и требало је да буду немилосрдно уклоњени као прва препрека на путу освајања света.

Извор: Новости – Магацин.орг