МОЛИТВА ЗА ПАТРИЈАРХА – Кад је камење проговорило

Мирко Ковачевић

Сањам диван пропланак изнад Мораве, обрастао у преливима бујне, зелене траве, посут цвећем, пошкропљен песмом птица, ограђен прошћем и обележен са неколико споменика, крајпуташа…
Крајпуташи, исклесани, исписани и нашарани, за незаборав. Заборављени стоје. Понеки мирно, војнички. Понеки нахерено, ко сељачка мука и брига. Понеки поклоњен до земље од тежине равнодушности пролазника. Ћуте и немо гледају. Кроз нас – некуд далеко. Ко да зборе: Ја сам био где си ти, а ти ниси где сам ја…

Наједном, као да проговори један од њих, протресавши маховину, отресавши окруњену фарбу са себе:
„Ја сам кмет био, Стојан Миловановић, из Раздоља, служих роду и Богу свом, у тешким искушењима чувах своје село од свакоји’ душмана, пушака, ножева и разних аветиња. Сачувасмо веру нашу светосавку, своје народну песму, своје коло, радни елан и љубав према отачаству.
Браћо моја, будите се, питам вас куд нашу ђецу воде и чему их уче…?“

„А ја сам Димитрије Јовановић, из Липовог села. У војску ступих у 18-ој години у редове славне Моравске дивизије. Дадох живот за свој крс’ часни и слободу златну на Сувобору. Дадоше и други. Не хтедосмо дати веру своју и земљу отаца наших.
Шта се, браћо, ово данас догађа?
Eвропско зрно, ми груди разнесе. Укиде ме ко малду травку. У то нагрђено европско лице загледаше се вође деце наше и свештенослужитељи вајни“…

„Ја сам учитељ Радисав Павловић из Купинова. Цео век учих децу Богољубљу и човекољубљу, вери православној, светосавској, славној косовској историји, историји јунака и светих мученика. Учих их љубави, да не мрзе, ал’ да се клоне Турака и Латина. Да раде много, а да су задовољни и на мало.
И мене у рату погоди зрно. Уписах се у војнике да одменим ђаке своје.
Пробуди ме прота Љубодраг. Продрма ме и каже: »Радисаве, буди се и буди остале. ‘Оће ови наши да заведу ђецу, под скуте римског папе. Све су зготовили, наместили. Оће папин крст над Чегром да дижу. Онај што су обесили о вратове. Не дајте, браћо! Не наседајте ђецо!«“

+++

Пробудих се и ја, грешан, који ово записујем. Обрисах ознојено чело, прекрстих се и прошапутах:
О свети Саво и свети Симеоне, који заједно са небројним светитељима и мученицима србским уцртасте, јасан, једини, светосавски, пут спасења, повратите памћење патријарху Иринеју и узгорђеним епископима, напојте их пехаром предачке мудрости и жртвоприношења, па ће испарити устајали мириси ватикански и покидати се мреже зла… не би ли запевали сложно, срца Христом испуњеним, заједно са гласовима Небеске Србије: Алилуја, алилуја, алилуја, слава Теби Боже наш!