Узећемо бројношћу или како се дешава албанизација Косова

Да ли је далеко дан када ће северни део Косовске Митровице постати потпуно албански? Сада нико не ризикује да да одговор на ово питање. А ако је то могуће, како ће се десити? Тим поводом може се дискутовати. Зато што војно решење „спрског“ проблема на Косову највероватније у скорије време неће бити предузето, осим ако Приштина не добије одоборење за „обнову уставног поретка“ уз помоћ специјалаца.

Мада, у принципу, зашто, када постоји метод много мирнији и који ће, како се некоме можда учинило, измаћи пажњи противника независности Косова, између осталог Русије. Ипак није измакао. Он се назива промена етничке структуре, и управо о њему је говорио ове недеље у току заседања СБ УН руски стални представник Виталиј Чуркин. Између осталог говорило се о индиценту у насељу Брђани, насеља у северном делу Косовске Митровице, где су Срби протествовали против неусаглашене изградње домова за Албанце. Западни партнери, да подсетимо, опет су прекорели српску страну да наводно омета Албанце да се врате родном огњишту. За узврат господин Чуркин је изразио забринутост поводом покушаја Приштине да успостави контролу над регионима Косова, где Срби чине већину. Стални представник је упозорио да последице промене етничке структуре становништва града могу да буду непредвидиве. О томе шта се у ствари дешава у Косовској Митровици данас за округлим столом говоримо са председником општине Крстимиром Панићем. А пошто је проблем тихе албанизације глобални, представљамо учесника другог пола Косова, председника јужне општине Штрпце Звонка Михајловића.

Хајде пре свега да говоримо о томе како тече албанизација, промена етничке структуре у вашим општинама. И хајде да започнемо од Косовске Митровице.

Крстимир Пантић: Оно о чему је господин Виталиј Чуркин говорио на седници Савета безбедности је такође наш став. Ми смо међународну заједницу која је присутна на Косову и Метохији обавестили да Приштина у протеклих тринаест година насиљем и оружјем није успела да протера Србе са севера покрајине, нарочито из Косовске Митровице, и да зато сада насилним насељавањем бивших бораца терористичке Ослободилачке војске Косова покушава да промени етничку структуру становништва у Косовској Митровици и на тај начин натера Србе да под претњом, уценама и убијањем почну да се селе из Косовске Митровице. Овде је веома битно напоменути да Албанци којима влада у Приштини намерава да гради куће у северном делу Косовске Митровице, нису никада били становници Косовске Митровице, па чак нису живели ни у јужном делу града, већ је реч о борцима бивше Ослободилачке војске Косова из општина Србица, Клина, Дечане, дакле из оних крајева где су починили највећа зверства према српском народу. Због тога Срби неће никада дозволити да се ова иницијатива оствари. Нарочито због чињенице да влада у Приштини намерава да ове куће гради на приватном земљишту чији су власници Срби. Косовска Митровица, односно северни део града у коме постоје српске институције је једини мултиетнички град на КиМ. Поред Срба у северном делу Косовске Митровице живи око хиљаду Албанаца, Роми, Египћани, Ашкалије, Горанци, Турци, припадници других националних заједница, и нико од њих није имао никада ниједан проблем. Сви они користе услуге локалне самоуправе, која ради по законима Републике Србије, користе српска документа, имају српске пасоше и имају потпуно једнака права као и Срби, држављани Републике Србије. Дакле, они су потпуно једнаки и равноправни са Србима који живе у Косовској Митровици. Не само да нема Срба у јужном делу Косовске Митровице, већ су Албанци порушили и српско гробље које се налази у јужном делу града. А марта 2004. године спалили су и храм Светог Саве који се такође налази у јужном делу града. За разлику од Албанаца, Срби до данашњег дана чувају и одржавају албанско гробље које се налази у северном делу града, и то гробље Албанци редовно посећују за своје верске празнике и никад нису имали ни један једини проблем.

Имам за вас одмах још једно питање, господине Пантићу. Како стоје ствари са Албанцима који су се вратили на север Косова после 1999. године?

Крстимир Пантић: Албанци који су живели у северном делу покрајине су се већ вратили. Као што сам малочас рекао, Албанци живе у насељу Бошњачка махала, живе у селу Суви До, које је такође део северне Косовске Митровице. Албанци живе у насељу Три солитера, такође живе у насељу познато као Микронасеље. Све су то области у северном делу Косовске Митровице у којима Албанци живе потпуно нормално, као и сви остали становници Косовске Митровице. Такође у општини Зубин поток имамо село Чабра у коме Албанци живе и користе све привилегије које користе и Срби из те општине. У општини Звечан имамо три села – Липе, Жаже и Бољетину – у којима такође живе Албанци и који користе услуге локалне самоуправе, односно општине Звечан. У општини Лепосавић такође постоје три албанска села – Кошутово, Бистрица и Цероње – у којима је изграђен и асфалтни пут до села у којима је урађен и водовод како би имали уредно водоснабдевање, и они су се сви вратили од 1999. године до данашњег дана, па чак, по нашим проценама, сада има и већи број становника у тим селима, него што је живело пре рата. Дакле, Албанци су се вратили у северни део покрајине, у ове четири општине. Нема више Албанаца који су живели у овом делу покрајине, а да се нису вратили. Ово су искључиво покушаји да се врши насилно насељавање Албанаца, како би се променила етничка структура становништва.

Господин Звонко Михаловић, председник општине Штрпце. Молим вас, реците како стоје ствари са променом етничког стастава ваше општине јужније од Ибра:

Звонко Михајловић: Што се политике такозване владе Косова тиче, а кад су у питању српске средине које се налазе јужно од Ибра, та се политика пре свега односи на три правца деловања. Један правац деловања је покушај мењања етничке структуре кроз дивљу градњу која се изводи на територији општине Штрпце, где се често купује српска земља и плаћа ценом која је већа од тржишне, само да би се дошло до тог иметка, који би омогућио извођење те дивље градње, дакле, чисто политичком, а не економском мотивацијом. Други правац деловања – јер ви знате да општину Штрпце чини негде око 75% Срба и 25% Албанаца, и то је оно што смета косовским органима, и то је оно на чему раде да тај однос промене и да евентуално однесу превагу у односу на већинско српско становништво кроз те дивље градње, где би становници тих насеља у неком скраћеном поступку добили право гласа и тако однели превагу над Србима. И то је један од најкрупнијих проблема који нас мучи овде. Дакле, други правац деловања косовске владе је покушај отимања преостале државне имовине Републике Србије, која се налази на територији општине Штрпце, који они изводе кроз такозване поступке приватизације, а преко такозване такође косовске агенције за приватизацију, чији је задатак да претходно обезвреди имовину тих предузећа и касније их у неком скраћеном пљачкашком поступку прода неком власнику који је у принципу увек Албанац. И да на тај начин ослаби економску моћ Срба који живе у општини Штрпце. И трећи правац деловања је константни покушај гашења српских институција које представљају једини гарант опстанка Срба на овим просторима, јер докле год су Срби везани преко својих институција са Републиком Србијом, дотле постоје реалне основе за наш опстанак на овим просторима. И они управо то желе да ураде. А како то чине? Чине пре свега преко купљених Срба који су продали себе, продали своју душу и служе косовским интересима, а све под окриљем америчке амбасаде у Приштини, која вуче директне конце. Јер ништа влада Косова не уради на терену, а да претходно не добије сагласност америчке амбасаде. Некада је већ бивши амбасадор у Приштини Кристофер Дел често долазио у посету општини Штрпце и нудио Србима преко оних својих лојалних Срба нешто што је у принципу било против српских интереса. Случај је, рецимо, био и са фалсификовањем избора, који су они организовали 2009. године, где је реално изашло негде око 300 Срба, а по налогу Кристофера Дела и Питера Фејта, представника оног дела Европске Уније који је признао независност Косова, избори су фалсификовани и на тај су Србима наметнути њихови представници, које Срби не желе и које Срби не сматрају својим представницима. И то је оно што је у овом тренутку горући проблем. Али оно што највише погађа Србе, није то што су стални покушаји САД и владе Косова да напакосте Србима, већ инертност, дакле незаинтересованост наше владе, владе Републике Србије у Београду, која је сву активност своју усмерила на север Косова и Метохије. Дакле, Србе јужно од Ибра готово да нико и не спомиње. Ми као да не постојимо. То што не постојимо за Приштину нас и не погађа превише, али је очито и да не постојимо за Београд.

Наше колеге су рекле да у општини Витина, у једном кафићу су видели као су седели и пили пиво Срби и Албанци – они су то радили као заједно, али при томе одвојено. Ово је једноставно епизода, можда мало неозбиљна, али питање је озбиљно – колико је данас могућа коегзистенција два народа?

Крстимир Пантић: Наравно да Срби и Албанци могу да живе једни поред других, као што је међународна заједница дала за право Албанцима да одлуче начин на који ће да живе и по којим правилима ће да живе. Такво исто право међународна заједница мора да да и Србима, јер и Срби имају право да бирају како ће да живе, на који ће начин да се школују, где ће да се лече, чије ће установе да користе, чије ће услуге да примају, и, на крају крајева, чији ће држављани да буду. Ми не желимо да будемо косовари. Ми смо и рођењем и пореклом стекли српско држављанство, живимо у Републици Србији и желимо и даље да останемо део Републике Србије. Дакле, уколико међународна заједница жели трајно и стабилно решење, онда се и Албанцима и Србима мора омогућити максимални степен аутономије, који никако не подразумева признање Косова као независне државе, али даје могућност и Србима и Албанцима да самостално уређују свој живот у оквиру Аутономне Покрајине Косово и Метохија која је, наравно, саставни део Републике Србије.

Звонко Михаловић: Срби и Албанци су живели већ дужи низ деценија заједно. Али Срби су се заваравали тиме да је суживот са Албанцима могућ. Јер, знате кад је суживот са Албанцима могућ? Само кад они живе у средини у којој су Срби већина. Дакле тамо где су Срби већина, тамо је суживот могућ и тамо се Албанци понашају као примерене комшије, као добри и фини људи, као неко ко је кооперативан, хоће да сарађује, хоће да живи заједно. Међутим, у срединама у којима су Албанци већина, такав случај није. Општина Штрпце је најгори могући пример на Косову и Метохији, можда и у свету, где је неко покушао да кроз процес стварања мултиетничке средине, уствари промени етничку структуру становништва. Зашто такав пројекат није постојао, рецимо, са градом Призреном? Са Урошевцем, са Пећи, Ђаковицом? Јер знате да данас не постоји ниједан град на Косову и Метохији у који су Срби већина. Осим Митровице која је подељена. Нема! Где год Срби покушају повратак на своју руку, они бивају спречени од стране Албанаца. Тако да је тај суживот готово немогућ у том смислу. Друга битна ствар: то што је однос становништва на Косову и Метохији такав, у корист Албанаца, је уствари резултат вишедеценијске геноцидне политике коју Албанци под окриљем пре свега Ватикана Сједињене Америчке држава спроводе над Србима. Срби су протеривани са својих вековних огњишта где год је за то постојала могућност. И то је нешто што ни на који начин не улива наду да ми можемо да живимо једни са другима. Једни поред других – да. Али једни са другима – мало теже. Рецимо, по мени, решење за општину Штрпце лежи у административној подели општине, где би Албанци који су груписани у четири чисто албанска села имали своју администрацију, имали своје органе, спроводили свој закон, а у оном већинском делу општине Срби би били ти који би имали своје органе власти. Мислим пре свега и на локалну самоуправу, образовање, здравство, судство и слично. И само у том случају Срби могу да опстану. И то је нешто што треба да потенцира наша држава.

Господине Михајловићу, ма како да теку преговори на највишем нивоу између Београда и Приштине, јасно је да овде, на лицу места, Србе и Албанце спајају заједнички проблеми, сасвим животни и треба их решавати, зар не?

Звонко Михаловић: Истина је да и Срби и Албанци имају исте проблеме. Заједнички проблем и Србима и Албанцима је тај да је огромна незапосленост на терену. И то је сада проблем свих проблема. У ситуацији када привреда Косова и Метохије не ради, када је све стало, када се све своди на плаћање лица која раде у буџетским установама, било да су у питању српске, било албанске институције. То јесте фактичко стање. А ти проблеми се могу решити. Ја сам лично мишљења да би се у некој варијанти Срби и Албанци могли договорити по многим питањима да не постоји фактор који свађа, а то су Сједињене Америчке Државе, то је амбасада САД у Београду. Они су ти који не дозвољавају да дође до било каквих конкретних договора, јер би у том случају било потпуно обесмишљено њихово присуство и остајање на терену. Шта ће америчко присуство на терену, ако људи живе у миру и слози, заједно, једни поред других? То нема више сврхе. Они то не желе и вештачки стварају жаришта.

Последње питање нашим саговорницима: читав овај процес о којем смо говорили данас за округлим столом, ову лагану албанизацију, у принципу да ли је могуће некако обуставити?

Крстимир Пантић: Међународна заједница има механизме уколико жели да заиста спречи сукобе, насиље и етничко чишћење Срба са севера покрајине. Уколико та жеља не постоји, а ми с разлогом страхујемо да је међународна заједница благонаклона према Албанцима, Срби ће искористити сва демократска права да спрече насилне покушаје насељавања Албанаца у северни део Косовске Митровице разним протестима, демонстрацијама и изражавањима грађанске непослушности и сваког облика отпора, који је дозвољен у демократским друштвима. Дакле, ми нећемо ни по коју цену пристати да се Албанци на силу насељавају у овом делу Косовске Митровице, јер би то био почетак исељавања Срба и из северног дела јужне српске покрајине.

Звонко Михаловић: Без обзира на то колико Срби пружају отпор у срединама у којима живе да спрече албанизацију, ми без активније улоге државе Србије нећемо моћи да се изборимо са таквом појавом. Просто, ми немамо снаге и капацитета за такво нешто. Није довољна добра воља и спремност. Чињеница је да Република Србија већ пуних тринаест година нема јединствену националну стратегију за решавање косовског питања. Просто, ми не знамо шта доноси дан, шта доноси ноћ. Док влада Косова слуша налоге које добија пре свега из Вашингтона и Брисела, и ради онако, како јој неко са стране налаже, јер зна да је то у њену корист, ми се овде понашамо као самостални индивидуалци који покушавају да воде политику на начин на који они сматрају да је најбољи, а то се дефинитивно показало у пракси као погрешним. Нама треба јединствено деловање, нама треба јединствена стратегија. А то је немогуће без Републике Србије.

Глас Русије